Srpska dijaspora će na ovogodišnje parlamentarne izbore izaći u skromnom broju. Iako je u inostranstvu popisano 300.000 potencijalnih glasača, u dijaspori će, u 20 zemalja glasati svega 3.500 . Neće se glasati u Australiji, Kanadi i Švedskoj.
Šta se to desilo sa odzivom dijaspore, koju naši političari često ističu kao slamku spasa za devastiranu srpsku ekonomiju? Da li je ona nezadovoljna Srbijom ili matica nezasluženo glorifikuje njen značaj ?
Postoji anegdota da Slobodan Milošević nije davao pravo glasa dijaspori jer je znao da će glasati protiv njega ali da demokratske vlasti posle 2000. godine nisu znale za za koga će dijaspora glasati pa zato naši zemljaci nisu mogli da glasaju van Srbije.
Ipak, 2004 godine je Zakonom omogućeno glasanje u inostranstvu ali sa svakim novim izborima u Srbiji bilo je sve manje glasača iz dijaspore.
Dijasporci zameraju Srbiji da ima malo glasačkih mesta u inostranstvu i da je za njih veliki trošak da na primer iz San Franciska idu na glasanje u Njujork ili čikago. Jasno je da se radi o neveštom opravdanju i generalno izraženom odsustvu interesa dijaspore za glasanjem.
Istorijski gledano, srpska dijaspora je danas u mnogo povoljnijem položaju. Ona može da traži svoja prava, koja su nekada bila nezamisliva ali Srbija od nje više i očekuje.
U posleratnoj SFRJ postojale su dve dijaspore.Jedna je bila disidentska, buntovnička prema vlastima SFRJ a činili su je internirci i protivnici komunizma raznih fela i boja. Oni su vodili svoj rat sa SFRJ a ni ona im nije ostajala dužna. Na cepanje crvenih pasoša, pljuvanje otadžbine SFRJ u stranim medijima, država SFRJ je odgovarala surovom likvidacijom najekstremnijih emigranata.
Ona druga dijaspora, koja je međudržavnim ugovorima SFRJ i evropskih zemalja dobila siguran i dobro plaćeni posao, podrugljivo nazvana gastarbajterima , gledala je svoja posla ( i svoj sve bolji život ) a u slobodno vreme bavila se sportom ili folklorom u svežeformiranim sportskim klubovima i KUDovima širom Evrope. Njih tadašnja UDBA nije ubijala ali ih je budno nadzirala putem ’’ konzula i drugih SFRJ diplomata ’’.
Vreme je prolazilo. Tito je umro, svet je promenio stav prema SFRJ. Od faktora povezivanja istoka i zapada, pretvorio je SFRJ u pokazni eksperiment razbijanja federalnih država po svetu i još uvek uvežbava finese.
Dijaspora Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije se razmnožava u hrvatsku i srpsku, šiptarsku, slovenačku i makedonsku, a u novije vreme i crnogorsku. Nastaje i bošnjačka dijaspora koja se takođe deli na muslimansku, hrvatsku i srpsku.
Od novonastalih dijaspora, hrvatska i šiptarska nastavljaju praksu ekstremizma iz vremena SFRJ kada su eksplozivima i ubijanjem ambasadora SFRJ po svetu iskazivalli svoje vekovne frustracije i bolesti.
A šta je sa srpskom dijasporom pitaćete se ?
Već u vreme devetogodišnje ( malo li je ) vladavine Slobodana Miloševića, novoimenovana srpska dijaspora produbila je konfrotacije i netrpeljivosti unutar sebe.
Nekadašnji četnici i protivnici komunizma, polagano počinju da zaboravljaju ideale i opredeljenja iz mladosti. U svojoj poznoj starosti uglavnom prepričavaju, kako su se nekada borili protiv SFRJ koja je sputavala srpski narod i njih kao svetionike slobode i demokratije. Iako onemoćali oni nastavljaju svoju ’’ borbu ’’ protiv komuniste Miloševića. Ali sada je država koja im smeta i koju ne poštuju Savezna republika Jugoslavija i Srbija umesto SFRJ. I dok biologija čini svoje, njihovi potomci, kojima su u međuvremenu nadenuli strana imena, pojma nemaju ko je taj neprijatelj i bezbrižno žive svoje ( udobne ) živote u Evropi i dalekim kontinentima. Pojedinci iz ove dijaspore, poput Nikole Kavaje postaju medijske ličnosti, opisujući kako su kao mladi planirali da ubiju Tita ali ih je uvek nešto sprečavalo u tome.
Drugi deo dijaspore, i dalje je gastajberisao po Evropi i gledao svoja posla. Naravno igrao se fudbal i folkor . A Udbaše su zamenili slobini policajci, koji su često sa dijasporcima i njihovom decom igrali fudbal po Evropi, štekujući dobre plate i takođe gledajući svoja posla i srpske gastarbajtere.
E, u to vreme devedesetih ulazi u igru nova dijaspora.
Hiljade mladih i ne tako mladih ali veoma stručnih i učenih kompjuteraša ali i stručnjaka raznih profila napušta Srbiju a delimično i Crnu Goru i zapošljava se širom sveta a naročito u Kanadi. Tamo vrlo brzo stiču ugled i dobre plate od svojih poslodavaca. Nalaze svoj mir i države koje će ceniti njihove sposobnosti a ne članstvo u jedinoj partiji u otadžbini . I ovi savremeni gastarbajteri gledaju svoja posla i svoje tek formirane porodice. Brinu oni i o svojim roditeljima koji su u srednjem životnom dobu ostali u otadžbini tako da Western union ima puno posla da prenese sav novac.
Tada počinje očijukanje i simpatije dijaspore i zvaničnih organa otadžbinske države. Naime u to vreme Savezna Republika Jugoslavija osniva ministarstvo koje se brine o dijaspori. Njegovi emisari obilaze organizacije i klubove po svetu, šalju im pomoć u knjigama pa i novcu i nastoje da ih objedine i uključe u zajedničke akcije. U dijaspori se pojavljaju pojedinci, koji sebe legitimišu kao ’’predstavnike lokalne dijaspore’’ i polako ali sigurno ulaze u Savete koje država organizuje.
Dolazi do bombardovanja Srbije ( a poneka bomba je ispala i na Crnu Goru ) i u dijaspori se spontano organizuju protesti dijaspore protiv nepravde učinjene njihovoj otadžbini. Veoma je intenzivna humanitarna pomoć u lekovima, hrani i odeći koju klubovi iz dijaspore šalju u Srbiju. Humanitarna dijaspora veoma se žrtvuje i pomaže svoje sunarodnike. Mnogi od ovih dobrotvora nisu poznati srpskom narodu a manji broj je humanitarnu pomoć pretvorio u biznis.
Potpisuje se Kumanovski sporazum, što je srušeno u Srbiji srušeno je, ko je preživeo sve strahote miloševićeve devetogodišnje (malo li je ) vladavine dobro je.
Srbi u dijaspori i otadžbini iščekuju novu eru međusobnih odnosa i života u posleoktobarskoj demokratskoj Srbiji ( ili Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore ). Na opštenarodnu radost i blago nama svima počinje ’’povraćanje ’’ mozgova iz sveta.
Najdemokratskiji režim Dosovog pluralizma počinje svoju deceniju vladavine ( malo li je ) nad Srbima u zemlji i dijaspori.
Na poziv dijasporca iz Nemačke, ( nije dovoljno poznato koja posla je gledao u Nemačkoj ) koji je dobio državnu funkciju ali i sultansku moć, dolaze poput Velikih vezira tada nepoznati likovi iz dijaspore. Predstavljaju ih kao eksperte spasitelje i ustoličavaju ih u narednim mandatima. Ovi dijaspoci, najčešće odabrani i stipendirani od strane demokratskih fondova sveta za širenje demokratije i jednakosti među stipendiranima, kreću u rasprodaju preostale srpske privrede. Stalno ističu svoju stručnost i posvećenost poslu a kada je decenija prošla odoše punih džepova u zemlje koje su ih u Srbiju i delegirale. Isplata po završenom poslu.
Za to vreme oni prvi dijasporci, emigranti, su još stariji i nemoćniji ako ih nešto drugo nije zadesilo. Oni nastavljaju da primaju emisare monarhističkih ( u to vreme ) stranaka i udeljuju im novčanu podršku u ime kralja i otadžbine, zarad oslobadjanja od ostataka slobodanovog režima. Kada se ovi vrate u Srbiju podele ovaj novac sa svojom družinom odabranih saboraca, kako bi mogli da opreme silne nekretnine koje su zarobili od bivšeg komunističkog režima.
Unuci gore pomenutih emigranata koji su u međuvremenu podobijali strana imena (a sve više i prezimena), potpuno gube svoj srpski identitet.
Kod savremenih visoko obrazovanih dijasporaca novog talasa je drugačija situacija. Oni već imaju decu i trude se da zarade što više novca za svoju porodicu i dovoljno za lečenje i život ostarelih roditelja u Srbiji. Problemi sa kojima počinju da se suočavaju u novim otadžbinama su kako što pre napredovati na poslu i dodatno se edukovati ili kako naći najpovoljniju kartu za dvonedeljni odlazak u Srbiju. I oni gledaju svoja posla.
Drugi deo ove dijaspore pokušava da u novim sredinama organizuje kulturni život, dovede pozorišta ili prikaže filmove iz otadžbine. Znaju da ih čeka mukotrpan posao koji još uvek traje.
Na žalost nemaju kome da se obrate u novoj državi jer je ona nakon demokratskih promena ukinula državni organ koji se bavio dijasporom .
Simpatije dijaspore i Srbije su na ozbiljnom ispitu. I tako je sve do 2004 godine kada se situacija menja.
Ah da, šta se dešava sa klasičnim gastarbajterima ? Oni su još stariji a njihova deca se uveliko školuju i odrastaju u Nemačkoj, Švajcarskoj itd. Ali oni i dalje gledaju svoja posla. Sportom se sve manje bave ali zato prisustvuju folklornim takmičenjima bodreći svoju decu i unuke. Deo miloševićevih policajaca po srpskoj diplomatiji se satanizuje, onaj drugi koji gleda svoja posla se ubrzano demokratizuje i obezbeđuje članskim knjižicama više partija koje im opet obezbeđuju opstanak ( i vanredne prihode ) . Sve je više novih demokratskih čuvara koji se druže sa gastarbajterima i gledaju svoja posla. Ali sada nadziru iseljenike radi provere da li se pravilno odnose prema novostvorenim demokratskim tekovinama i da li dovoljno medju strancima veličaju one koje su stranci i poslali da ekspertuju po Srbiji.
Znači došla je 2004. godina. Behu izbori. Da li zbog brige prema dijaspori ili zato što je trebalo namiriti apetite svih partija, obnovljen je državni resor dijaspore.
Partijski ljudi bez znanja ali sa velikim željama i revolucionarnim idejama popuniše mesta u novom resoru. Podeliše se u grupe i krenuše u ispitivanje dijaspore u egzotičnim zemljama šta je to što demokratija i nova država može da uradi za njih. U pauzama tih istraživanja, u beogradskoj centrali, nastavljaju da primaju ’’predstavnike’’ dijaspore. Kako su se tek obučavali za posao koji će obavljati vekovima, nisu mogli da znaju da im dolaze uglavnom isti ’’ predstavnici ’’ dijaspore koji su započeli ljubavisanje dijaspore i Srbije još u miloševićevim savetima. A ’’ predstavnici ’’ dijaspore su to vešto prikrivali i deklarisali se kao okoreli večito proganjani rojalisti . Uglavnom su tražili i dobijali novčanu podršku za prevaziđene kudove i klubove kojima su rukovodili. I tako je započela ljubav rukovodilaca iz dijaspore i Srbije.
Većina ostalih dijasporaca nastavila je da ćuti i gleda svoja posla ali je počela i da ignoriše Srbiju .
Politički život ide dalje, menjale su se političke garniture u državnoj službi koja brine o dijaspori. Svaka promena značila je nova lica ili stara lica a nove partijske opredeljenosti. Ali i dijaspora je profitirala. Kako ?
Najpre je država Srbija odnose sa dijasporom proglasila za odnose od najvećeg značaja za državu Srbiju. Iako je na ovaj način započela formalizaciju ljubavi sa dijasporom, ovaj važan dokument u istoriji odnosa države sa dijasporom neprestano se zanemaruje.
Zatim je dijaspora dobila još važnije priznavanje ljubavi sa Srbijom u vidu Zakona o dijaspori i Srbima u regionu. Osnivano je i najviše predstavničko tela dijaspore Skupštine dijaspore i Srba u regionu, od delegata iz celog sveta.
Iako je način izbora delegata iz dijaspore izazvao veliko negodovanje širom dijaspore, Skupština postoji i danas. Na stranu to što većinu delegata čine viševekovni ’’ predstavnici ’’ dijaspore kojima ’’ obična ’’ dijaspora osporava legitimitet i reprezentativnost. Forma je zadovoljena i ljubav formalno cveta.
Dijaspora je od Srbije dobila još dve krupne stvari koje je decenijama tražila.
To su olakšice u služenju vojske od strane dijaspore kao i pravo glasa i glasanja u zemljama u kojima žive.
Poštovanje demokratskih vrednosti i napori demokratskog sveta da uništi odbrambene snage Srbije pomogle su u rešavanju ovih pitanja.
Ukinuta je obaveza služenja vojnog roka svim državljanima Srbije, što znači rešen je problem vojske koji je mučio dijasporu.
Takođe, omogućeno je dijaspori da glasa u diplomatsko konzularnim predstavništvima Srbije širom sveta, naravno ako se prijavi u dovoljnom broju .
I sada se vraćamo na sam početak ovog teksta.
Umesto da teškom mukom izmoljenu odluku o ukidanju vojnog roka pozdravi, dijaspora se povremeno setno seća vremena kada su muškarci išli u vojsku.
A još razmaženije i bezobzirnije se ponaša u zahtevima vezanim za glasanje.
Umesto da se pokrije ušima jer se svojevoljno lišila mogućnosti da glasa za predstavnike u političkom životu Srbije, i pokazala da nema vremena za bacanje, dijaspora sada kukumavči kako njenim predstavnicima treba rezervisati mesto u srpskom parlamentu. Jasno je da ovo podstiču i mestu se nadaju vekovni ’’ predstavnici ’’ dijaspore, da se okoriste i na ovaj način.
Obični a i oni savremeni gastarbajteri o ovome i ne razmišljaju . Oni i dalje rade i gledaju svoja posla . I stare. I ignorišu maticu Srbiju.
A šta država Srbija svo ovo vreme radi ?
Isto što radi i sa gradjanima u Srbiji. Fingira aktivnosti i održava plamen platonske ljubavi. Možda manje ali nikako više .
Srećko čubrilović
