Plavi izgubili ljubav dobila

Da li i vi spadate u onu grupu fudbalskih zaljubljenika koji iz petnih žila pokušavaju da zaborave prijateljski susret srpske i francuske reprezentacije odigran 20. novembra 2002. godine u Parizu. Srbi, koji su došli na glavni stadion mogli su da vide još jednu bruku „plavih“ u nizu – i poraz od 3:0. Ipak, 28-godišnjacima iz Pariza, Silvi i Mladenu Jovanoviću, ova utakmica je ostala u najlepšoj uspomeni. Na ovom meču su se upoznali, ubrzo zavoleli i – venčali.

Ponosan na oca

Mladenov otac LJubomir poginuo je 1992.“Ponosan sam na oca što je bio pripadnik Vojske Republike Srpske. Poginuo je na položaju, u naletu muslimanskih vojnika kod mesta Šiljković“, veli s tugom Mladen.

– Sve se zaista događalo kao u bajci. Ja sam baš te 2002. godine stigao u Pariz sasvim slučajno, sa prijateljem i desilo se da dobijem karte za utakmicu. Na stadionu je opet slučajnost htela da njeno i moje društvo bude u blizini i kada bi nam se dlanovi zacrveneli od navijanja, Silvi i ja smo započeli priču i malo pomalo shvatili da je to ljubav za ceo život – priča Mladen koga su reporteri „Vesti“ sreli za blagdane u njegovom rodnom selu Kravica kod Bratunca.
Ovaj mladić bio je u Bosni automehaničar, ali u Parizu radi kao vodoinstalater. Prve januarske dane iskoristio je za dolazak u zavičaj da bi u društvu supruge Silvi i 17-mesečne kćerkice Nataše, pravoslavni Božić i Novu godinu proslavio u otadžbini na način na koji se vekovima u ovom kraju praznuje. Među prvim Mladenovim obavezama bilo je pečenje pečenice.

Dijasporci iz Kravice

U selu Kravica svega je desetak „dijasporaca“, ali Mladen kroz smeh kaže da su „odlično raspoređeni po celoj Evropi“, a ima ih i preko bare.
– Ima nas u Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, ali i u Americi, u čikagu. Voleo bih da ta naša druženja u otadžbini budu češća, ali nažalost, obaveze nas u tome sprečavaju – kaže naš sagovornik.

– Zagrevam se domaćom rakijom kakvu ne možete popiti u pariskim restoranima, a zatim i pričom sa komšijama o svemu onome šta se događalo u selu dok sam bio odsutan. Mojoj Silvi je samo na početku sve to bilo čudno, zato što je rođena u Parizu. Ipak, brzo se privikla, pa i ona sa osmehom dočekuje komšije – kaže Mladen i objašnjava da su Silvini roditelji u stvari Mira i LJubiša Jovanović, rodom iz Bajine Bašte, ali da poslednjih 35 godina žive i rade u Francuskoj. Tamo su im se još rodili godinu dana starija kćerka Sandra i sin Saša koji sada ima 24 godine.
Selo Kravica je tokom poslednjeg rata puno stradalo, a Silvi je o tim događajima, do pre nekoliko godina znala samo preko medija. Ipak, zahvaljujući suprugu i njegovoj majci LJubici istinu je doznala na licu mesta.

Kad se uželi rodne grude

Mladen Jovanović uz osmeh kaže da u Francuskoj ne boluje od nostalgije zato što protiv nje ima dobar recept.
„Svaki put kada se rastužim, kada se uželim majke i rodne grude jednostavno sednem u automobil i dođem. Krajnje jednostavno, zar ne?“

– Ovo je treći put kako sam u Kravici i u priči sa Mladenovim komšijama i meštanima saznala sam za pogrom Srba iz ovog kraja. Evo, na mestu gde je sada ova naša kuća, nalazila se nekada porodična, koja je te ’93. sravnjena sa zemljom. Bilo, ne ponovilo se – krsti se Silvi.