Gotovo da nije bilo dana u proteklih deset godina da neko od aktivista najmoćnije humanitarne organizacije naše dijaspore „Dunav-Danube“, na čelu sa neumornom Zade đurović, nije obradovao bolesne, napuštene, nesrećne, siromašne…
Ime ove krhke žene nesalomivog duha postalo je sinonim asocijacije, čiji su članovi i mnogi Francuzi, koja je do sada u našu domovinu dopremila 94 šlepera humanitarne pomoći. Spasonosne lekove od „Dunava“ dobijali su roditelji teško obolele dece, porodice ranjenih srpskih boraca, a sanitetski i hirurški materijal, odeća, hrana i, pre i posle svega, neizmerna ljubav stizala je i na adrese ustanova za decu bez roditeljskog staranja, staračkih domova… Nije bilo apela pojedinca, bolnice ili udruženja koji je ostao bez odgovora.
Ovo je, ukratko, bilans delovanja asocijacije „Dunav-Danube“ iz Kremlan Bisetra. Na 19. oktobar 1993. godine nanizalo se deset radnih godina, koje su proslavljene pod belim, 15 metara dugim šatorom (poklon Italijana Alde), uz prisustvo četrdesetak prijatelja i najdražeg gosta, ambasadora SCG u Parizu Radomira Diklića, sa suprugom Anom Kotevskom i sinom Damjanom.
„Mučenik na poslu“
član „Dunava“ Predrag Cvetić hteo je da „umre od muke“. Imao je obaveze na radnom mestu, slavlju nije prisustvovao, ali je „Zadi, dunavcima i dunavkama“ poslao faks-poruku:
„Hitam da vas pozdravim pre nego što se roštilj ohladi. Zadi želim bar još 100 šlepera, Anđeli brzo ozdravljenje i srećno detinjstvo, svima dobar apetit i ugodan provod“. A u potpisu: „Mučenik na poslu“.
– Prvi put nam dolazi ambasador, pa su se svi članovi asocijacije potrudili da „zasuku rukave“ i pokažu koliko smo složni i sposobni – blistajući od zadovoljstva rekla je predsednica „Dunava“ Zade đurović.
A za uvod, dok se pijuckao aperitiv, ambasador Diklić je obišao dve garaže, odnosno, skladište lekova čija se krajnja adresa zna:
Srbija i Crna Gora. A trpeza je bila raskošna. Sa Cetinja su stigle tri njeguške pršute, uz koje su servirani razni sirevi, pečene paprike, fefereni, salate, roštilj, dok je gotovo nemoguće nabrojati i opisati kolače i torte. Sve su to svojeručno i majstorski pripremile Nada, Radmila, Mara, Marija, Anik, Zorka, Seka, Zade, dok su muški članovi „Dunava“ priznali da u tom ozbiljnom i obimnom poslu imali ulogu potrčka.
Iznenada, među ovu skupinu raspoloženih slavljenika stigao je dragi gost, msje Korbel.
– Daje nam besplatno na upotrebu dve garaže, za ostale neohodne prostore plaćaćemo kiriju, a on sada stiže na proslavu i uručuje nam čekpomoći. Kakva ljudina! – objašnjava Zade.
Anđela Purlija zvezda svetkovine
Proslavu jubileja uveličala je troipogodišnja Anđela Purlija iz Sutomora, u svakom trenu u glavnoj ulozi. Nedavno je zbog posledica zračenja bila bez kosice, bleda , a danas je čila i razigrana. Ova mala lepotica čarobnih plavih očiju oporavlja se nakon operacije retkog i teškog malignog oboljenja na materici i zračenja. Anđela je operisana u pariskoj bolnici „Gustav Rusi“, a uz pomoć našeg Humanitarnog mosta i brojnih donatora. NJena mama Seka se „do neba“ zahvaljivala svim dobronamernim ljudima u Parizu i Baru, potom Nadi Gvojić kod koje već četvrti put odsedaju u Parizu i sa kojom su „postali porodicu“.
Pozdravila je i dr Dragomira đokića iz Beograda koji je uvek bio spona između Anđele i pariskih lekara. A i Anđela je dala izjavu za „Vesti“:
– Imam dve šnale sa cvećem i jednu veliku. Imam i momka, ali ne znam kako se zove. Nina mi je drugarica. Pitala sam učiteljicu mogu li da idem u školu. Imam torbu i olovke, nisu mi kupili gumicu. češljam lutke. Mama me sluša, i ja mamu. BabuNadu sam istukla jastucima. Znam da pevam, ali neću sada. Mnogo volim tatu Dragana i dva brata, Bojana i Petra. I mamu volim!
Onda je msje Žan-Pol Vere le Marnje (u tandemu sa suprugom godinama predvodnik humanista), održao prigodan govor, nabrajao solidarnost, hrabrost, jednodušnost i još mnogošta. Zdravici je pristupio i Rade Šipčić, Zade nazvao „malom ženom velike duše“, dodajući da svuda ima ljudi dobrog srca i da su za njih vrata „Dunava“ uvek širom otvorena.
I Zade je htela da se oglasi, ali od suza-radosnica uspela je samo da „iscedi“ zahvalnost svima i konstatuje da za govore nije talentovana. Na to je hitro ustao ambasador Diklić, duhovito dodavši: „A ja sam za govore plaćen!“, pa nastavio:
– Iza ovih humanitaraca je ogroman rad koji nema cene, koji se ne može ispričati i prepričati. Dovoljno je reći da u svakom danu postoji neko ko se Zadi zahvaljuje
. Hvala „Dunavu“!
