Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać, kaže za „Vesti“ da afere i „spektakularna hapšenja“ raznih mafijaša služe da se prikriju veliki igrači i krupne krađe. Ona ukazuje da su tajkuni iz vremena režima Miloševića jedini spremno dočekali njegov pad.
– Socijalisti, julovci i radikali bili su ozbiljno zabrinuti posle petooktobarskih promena. Očekivali su da će biti sudski procesuirani, a onda su shvatili da su njihovi naslednici na vlasti isti kao i oni. Zato sada imamo priliku da gledamo kako njihovi kadrovi, za koje se zna da su bili upleteni u mutne radnje, vraćaju važne i bogato plaćene funkcije u državi.
• Nisu uvek političari u centru zbivanja?
– Tajkuni su, međutim, imali novac, pa samim tim i najbolje kadrove. Osim toga, na vreme su uložili novac u političke stranke koje su sebe nazivale demokratskim. Može se reći da su oni presudno uticali da Milošević padne.
Tragikomedija
• Koliko su prijave protiv nekih funkcionera SPS-a bile ozbiljne?
– Tokom ’90-ih godina prošlog veka dogodila se masovna pljačka države. Posle toga imali smo priliku da slušamo da se nekadašnji funkcioneri sumnjiče za grehove sitne u odnosu na one koji su se u to vreme događali. To su većinom tragikomične priče.
• Zašto im je to bilo u interesu, kad su se lepo bogatili i pod njim?
– Na taj način legalizovali su poslove. Osim toga, posle Miloševićevog pada skrojen je model privatizacije koji je služio samo za bogaćenje pojedinaca.
• Bilo je i klasičnih afera, recimo poput „Šećerne“?
– Miodrag Kostić verovatno nije jedini koji je u tom poslu zaradio. Služba za borbu protiv kriminala se pretvarala da to proverava, ali reč je samo o zamazivanju očiju. Tragična je bila privatizacija te grane privrede koja je mogla da uposli nekoliko stotina hiljada radnika. Šećerane su upropaštavane, a poseban slučaj predstavljala je privatizacija one u Padinskoj Skeli. Ministar Aleksandar Vlahović odbio je da je ustupi u zakup italijanskoj firmi koja je htela samo pravo preče kupovine. U međuvremenu, šećerana je uzela zajam od države jer navodno nije bilo novca za redovne obaveze. Država je na osnovu tog zajma odvela šećeranu u bankrot, pa ju je Kostić kupio za tri evra. A samo na zalihama je bilo 75.000 tona šećera. Novi vlasnik to je kasnije prodao za 600 evra po toni.
Sudije ucenjene
• Šta može da se preduzme da se spreče korupcija i krađa na državnom nivou?
– Samo razvojem nezavisnih institucija. Sada je sve podređeno strankama koje se dogovaraju kako da ostanu nedodirljive, policija u službi politike, a svi republički tužioci u poslednjih godina imali su status vršioca dužnosti i samim tim mogli su uvek da budu smenjeni. Sudije za to vreme nikada ne znaju kada će biti reizbor i da li će zadržati posao. Sistem kontrole nad pravosuđem razvijen je kao mehanizam ucena i korupcije.
• U poslednje vreme procesuiraju se samo „mafije“ od nekoliko desetina osumnjičenih i sa minimalnim plenom za takav „posao“?
– Afere i oglašavanje hapšenja sitnih kriminalnih grupa u medijima odvraćaju pažnju javnosti od velikih i sumnjivih državnih poslova kao što je to bila koncesija za autoput Horgoš – Požega ili privatizacija „Zastave“. Zato ne znamo nijedan ozbiljan detalj tih poslova, pa ni obaveze koje je država preuzela u ime poreskih obveznika.
• U stečajnoj mafiji nisu bile samo sitne ribe?
– Da se pojedini optuženi nisu zamerili Miroslavu Miškoviću u vezi sa privatizacijom „C marketa“ ni od tog postupka ne bi bilo ništa.
