Otvoreno pismo ministru za dijasporu
Pljačka na svakom koraku
Ovaj dopis upućujem kao otvoreno pismo Ministru za dijasporu, a takođe svim članovima Vlade koji su činjenjem ili nečinjenjem krivi za pljačku pripadnika dijaspore prilikom posete domovini. Dosta tog ulagivanja dijaspori, dok se ja, kao pripadnik te iste dijaspore osećam kao pokraden kada god posetim Srbiju.
Prva pljačka nastaje odmah na granici. Po davanju pasoša, prvo što pita policajac je da se pokaže zelena karta za vozilo. Ni na jednoj granici u Evropi, a prelazio sam ih mnoge, nije potrebno pokazivati zelenu kartu, jer se vozilo u zapadnim zemljama ne može registrovati bez propisnog osiguranja. Ja sam svojevremeno izvadio tu kartu kada je ponovo uneto da ona obuhvata i našu zemlju, ali nisam naročito obraćao pažnju da li je ta karta najnovijeg datuma. Naravno, karta je bila istekla i policajac me je uputio da platim osiguranje u najmanjem iznosu od 4.800 dinara da bih dobio pasoš radi nastavljanja putovanja.
PLATIO SAM TO FAMOZNO OSIGURANJE I POSTAVLJAM OTVORENA PITANJA:
Da li se dogodilo da je strano vozilo prouzrokovalo nesreću ili štetu koju je strano osiguranje odbilo da nadoknadi?
Koliko je puta srpsko osiguranje moralo da plati štetu po privremenoj polisi izdatoj na granici? Zli glasovi kažu da je smešno očekivati da to osiguranje izvrši svoje obaveze, ja nisam u stanju to da proverim, ali osećam da time država podržava jedno, možda parazitsko preduzeće za osiguranje koje bi, možda bez te injekcije dobijene iz pljačke, moglo da ode pod stečaj.
Druga pljačka nastaje nekoliko kilometara od granice. Putarina za vozila sa stranom registracijom je pet puta veća od putarine koju plaćaju vozila sa srpskom registracijom. Po kom osnovu? Da li inostrana vozila više habaju puteve? Da li često velika i luksuzna vozila srpske registracije imaju siromašnije vlasnike od brojnih skromnih vozila gastarbajtera koji posećuju rodbinu? Kakav je politički i ekonomski razlog za takvu pljačku? Ni u jednoj evropskoj civilizovanoj zemlji nema takve dvojne tarife za putarine.
Treća pljačka nastaje na benzinskoj pumpi. Moje vozilo je „naglo“ povećalo potrošnju sa 8,5 litara na 9,5 litara na 100 kilometara, vozeći pod istim uslovima kao pred tankiranjem u Sloveniji! Koliko je tri četvrtine rezervovara goriva koji pun hvata 60 litara? Nije 45 litara kao što bi matematički bilo tačno, nego 58 litara koliko sam ja platio. Zašto? Zato što su benzinske pumpe razvile sistem o kome sam čuo da je i štampa pisala, da se broj obrtaja turbine za merenje protoka goriva nekim elektronskim marifetlukom povećava i da se tako ukrade, bukvalno ukrade najmanje 10 odsto goriva koje je naplaćeno. Ja sam na pumpi nemoćan, nema načina da to dokažem, još mogu da rizikujem batine. Da li se to radi sa domaćim vozilima ili se čeka žrtva sa stranom registracijom, nije mi jasno.
četvrta pljačka – ako već niste došli kolima nego vozom ili avionom, čeka vas pljačka od gangsterskih taksista na ćrodromu, JAT terminalu ili na železničkoj stanici. U poslednje vreme je na ćrodromu postavljena neka kontrola i usmeravanje putnika na legalne taksiste. Ja sam bio nekoliko puta izložen takvoj pljački. Zašto nisam prijavio? Jesam, prijavio sam, ali me sada članovi porodice ismejavaju zbog toga. Posle prijave saobraćajnoj inspekciji pre tri godine, privođen sam sudiji stražarno, jer nisam mogao da se odazovem pozivu, prosto jer ne živim ovde. Posle toga sam dva puta pozivan od sudije za prekršaje uz pretnju privođenjem. Kada sam na kraju pismom obavestio sud da ne živim u zemlji, pozvali su me, tri godine posle događaja, preko ambasade da dam izjavu o tom predmetu, iako sam je već dva puta pre toga dao: jednom u pismenom obliku kada sam podneo prijavu, a drugi put usmeno u zapisnik u sudu na Novom Beogradu. To očigledno nije bilo dovoljno za osudu prevaranta, nego sam posle pune tri godine od događaja još uvek u strahu da me ponovo ne privedu stražarno da dam i po treći put istu izjavu o istom događaju. U takvoj situaciji, verujte mi da se pitam koliko je srpsko društvo voljno da se suprotstavi tom sitnom kriminalu. Koliko čovek stavlja sebe u nevolju ako podnese prijavu u jednom flagrantnom slučaju prevare ili krađe a da se ne izloži šikaniranju bez kraja.
Peta pljačka nastaje ako kojim slučajem kupite umetničku sliku nekog pa i nepoznatog umetnika. Osećanje da time pomažete umetnost brzo splasne kada se suočite sa procedurom po kojoj možete da iznesete sliku da biste ukrasili svoj stan tamo negde u dalekoj Evropi. Prvo mora da se pribavi odobrenje Zavoda za zaštitu spomenika. Posle toga morate da idete u Savezni sekretarijat za ekonomske odnose sa inostranstvom (!) da biste dobili njihovo „uverenje“. Oni sliku uopšte i ne vide, ali zato morate da odete dva puta u užasno neuredne prostorije na Novom Beogradu gde se birokratska procedura obavlja jedino u cilju da vam uzmu pare. Nikakvu dopunsku vrednost društvu i državi ta procedura ne daje. Ako vam slučajno ta potvrda treba hitno, jer, zamislite molim vas – morate da otputujete pre nego što biste u normalnoj proceduri od nekoliko sedmica dobili to uverenje – onda morate da platite neku sumu koja uopšte nije u srazmeri sa učinjenom uslugom. Naravoučenije: ne kupujte slike!
Verujte, u svim iznesenim slučajevima nisam siguran da se neki slojevi vlasti nisu priključili pljačkašima. Zašto to mislim? Zato što ne bi bilo ni tehnički ni operativno nemoguće da se takvi pljačkaši u kratkom roku pohvataju. Video sam kako su u Budimpešti ili Pragu na vrlo efikasan način rešili problem piraterije taksista na ćrodromu. Krađa na granici je direktno u vezi sa nenormalnim i još postojećim propisima, piraterija sa putarinama je takođe direktno podržana od strane vlasti.
Imaju ljudi iz dijaspore nešto više para od običnih građana, u to nema sumnje. Mišljenja da su ljudi iz dijaspore bogati, često su preterana. Ima i u dijaspori siromašnih Srba, onih koji moraju da broje svaki cent da bi sastavili kraj s krajem. U Srbiji je običaj da se njihove prinadležnosti izračunaju sa kursem dinara pa da se od te sume odbiju troškovi koji se imaju u Srbiji, što je dovoljno da se razvije zavist. To stvara sasvim pogrešnu sliku o ekonomskoj moći Srba u inostranstvu. Ima, međutim, ljudi u Srbiji koji su se obogatili u vreme kad je zemlja osiromašena do krajnjih granica, a da nisu morali da plaćaju to poboljšanje standarda nematerijalnim žrtvama kao što su odnarođavanje dece, nemogućnost uključenja u inostrano društvo, itd. Pored toga, Srbi iz dijaspore su sigurno i napornije i odgovornije radili nego većina njihovih sunarodnika kod kuće.
Verujte mi, niko, pa ni dijaspora, ne voli da im se ruka na tako bezobrazan način uvlači u džep. Sa takvim mentalitetom, Srbiji nema mesta u Evropi, i ako postoje slučajevi pljačke podržavani zakonima i propisima, oni će morati da se promene. Zašto ih odmah ne promeniti? Svetislav V.Dragović Ženeva, Švajcarska
