Selo Velika Popina deli se na pet zaselaka. Jedno od njih, Podljut, ispod same planine Ljut, danas broji petnestak Srba povratnika. Među njima je i Đoko Stojsavljević koji broji već desetu godinu od kako se vratio svom kraju. Iz ljubavi prema svojoj Lici, kaže, došao je sa porodicom iz Srbije, iako se i tamo skućio, stvorio sve uslove za normalan život.
– Zaseok Podljut, pre ovih nesrećnih dešavanja od ’95. godine, imao je oko pedesetak stanovnika u trideset domaćinstava. Zbog ratnih zbivanja o kojima ne bih govorio, pa i ekonomske situacije nakon njih, danas nas u Podljutu živi svega petnestak. Ja sam se, zajedno sa suprugom, majkom i jednom ćerkom, vratio ovde pre tačno deset godina. Druga ćerka se udala i ostala da živi u Crvenki gde sam, za vreme izbegličkih dana, uspeo napraviti svoju kuću i obezbedio porodici krov nad glavom. Ipak, ljubav prema svom parčetu dedovine, volja i htenje da ovde provedem ostatak života, budem svoj na svome, bila je presudna u odluci da se vratim – priseća se Đoko
U početku nije bilo lako, kaže Đoko, ali nije bilo odustajanja. Samo radom, trudom i odricanjem može se opstati u selu i živeti od svog rada. Svaki dan nalik je jedan drugome, onaj ko se bavi stočarstvom nema neradnih dana ni godišnjih odmora. Poslednjih dana leta, baš u vreme kada ga nalazimo u Podljutu, Đoko je svoje stado priterao bliže kući, u hlad. Par sati, dok se ovce budu odmarale, imaće vremena da se pozabavi drugim obavezama, a onda opet sa ovcama na ispašu i tako u krug.
– Osnovno što čoveku ovde omogućava opstanak je bavljenje stočarstvom. Od Gračaca smo udaljeni nekih 27 kilometara, ali je opšte poznato da u gradu posla nema, bar ne za svakoga. Prvobitno nije bilo nekih poticaja i pomoći i, što bi narod rekao, uzdali smo se „u se’ i u svoje kljuse“. Dva puta sam podnosio zahtev za obnovu kuće i nisam dobio rešenje da mi se kuća obnovi. Razlog je što se nas puno vodi u katastru na ovom kućnom broju. No nije me to pokolebalo, sam sam uradio koliko sam mogao. Danas imam stado od stotinu i dvadeset grla ovaca, četiri krave, nešto svoje mehanizacije uz pomoć koje sam raskrčio i očistio svoju imovinu, nešto rodbinske, i ne žalim se. Nije lako živeti u selu i raditi u selu, ali se raditi mora svuda i samo radom se ovde može opstati – objašnjava Đoko.
Okruženi vetroelektranama, a nemaju uličnu rasvetu
Ipak, ono što Podljutu nedostaje, baš kao i čitavoj Velikoj Popini i nekim drugim ličkim selima, jesu asfaltni put i ulična rasveta. U infrastukturu sela se ne ulaže, a ona je jedan od osnovnih preduslova za povratak i život u selu, smatra Đoko. Iako kaže da je to uvek i u svakoj prilici isticao, ponovo se uverio da se može i mora samo u sebe uzdati.
Kada mu je, prošle godine, vuk upao u tor sa ovcama, smešten tek nekoliko metara od kuće, ono što je zatekao bilo je više od jezivog prizora. U kratkom roku, dok je on stigao do tora, vuk je podavio trideset i šest ovaca. Da je radila ulična svetiljka, verovatno se ni zver ne bi usudila prići no, po mrklom mraku, imala je za to idealne uslove. Videvši da niko nema sluha za takve muke ljudi u selu, otišao je do grada i kupio par malih, solarnih svetiljki, bar do nekih doba noći da može pogledom dosegnuti do stada.
– Pre trideset i tri godine narod je ovde uspeo asfaltirati deo puta kroz Veliku Popinu. Ostatak puta, u dužini od nekih šest kilometara, nikada nije dobio asfalt. U dva navrata vršene su neke sanacije tog makadamskog puta, krpljene rupe koje kiše i snegovi za sobom ostave, i ništa više od toga. Mnogo puta sam nadležnima i sam govorio da je ovo dvadeset i prvi vek, pa osnovno je, valjda, da ljudi imaju put, struju i vodu. Elektrodistribucija Hrvatske je 2012. godine postavila nove bandere za elektrifikaciju, ali mi nije jasno da onda nije bilo izvodljivo da se postavi i nekoliko uličnih lampi kroz selo. Da apsurd bude veći, godinu dana ranije su puštene u rad četiri vetroelekrane, snage oko devet megavata, da bi ih danas bilo sedamnaest na katastarskoj površini Velike Popine, još snažnijih, a mi nemamo ni minimum uslova da možemo preživljavati. Ovde je osamdeset registrovanih potrošača električne energije,osamdeset kuća u selu uredno plaća državi račune za struju i niko ne može reći da je ovde to nepotrebno – pojašnjava Đoko.
Logično je, ističe, da se svako od nekadašnjih ili sadašnjih meštana Popine pita: Ko je to u njihovo ime doneo odluku da se,u njihovom selu, prave vetroelektrane a da selo apsolutno nikakve koristi od toga nema? Zna se koja je funkcija vetroelektrana, može se izračunati i koliko energije proizvedu na godišnjem nivou, kolika je materijalna dobit od istih, ali je onda nejasno i nelogično da su komad puta ili par uličnih svetiljki toliko veliko ulaganje u to isto selo.Zbog lošeg puta teško je plasirati i domaće proizvode koje sami prave. Kupci, naročito u zimskom periodu, nisu voljni dolaziti po stoku, pa ni po nadaleko poznati lički sir.
Vodu im obezbeđuje nebo
Načina ima, ali je, čini se, volje nadležnih malo. Za vodu su se, pak, nekako i snašli. Inicijativom lokalnog stanovništva, osamdesetih godina, sa vrela Novakovac na 650 metara nadmorske visine, ljudi su kopali i osigurali priključak za dvadesetak domaćinstava. Kako je to bilo nedovoljno, jer je dotok vrela mali, u međuvremenu su i oni ostali bez vode. Zato danas, oni koji žive u Popini, imaju svoje bunare, a vodu imaju „višom silom“ jer se služe isključivo kišnicom.
– Zimski uslovi su naročito teški. Teški za onoga ko je ovde rođen, a stravični za onoga ko na ličke zime nije navikao. Kad krenu jake bure ili zaveju snegovi mi smo, bukvalno, odsečeni od civilizacije. Još od davnina narod je na to navikao, pa se na vreme snabdemo onim najosnovnijim životnim namirnicama i nema mrdanja. Najveći problem je da, u tim mesecima naročito, prodate nešto od svojih proizvoda. Recimo, onaj ko uzgaja ovce treba da proda jagnje, onaj ko drži krave treba prodati tele ili domaći sir, a ljudi izbegavaju dolaziti baš zbog tog lošeg ili neprohodnog puta. Mnogo je ljudi iz gradova, visokoobrazovanih, imućnijih, naočitih, koji bi češće voleli doći u selo, uzeti prave domaće proizvode kojih mi, hvala Bogu, ovde možemo proizvesti ali uvek ističu kako to izbegavaju baš zbog tog puta. Načina ima, ima i mogućnosti, ali se čini da nema jedino volje – smatra Đoko.
Potencijala ima, ali ih država ne koristi
Ipak, i pored svih nedostataka, rodni kraj se ne zaboravlja pa Ličani dolaze u letnjem periodu, obilaze svoja imanja, crkvu i groblja, druže se, viđaju i sastaju ne bi li, bar na kratko, oživeli ona lepša ali prošla vremena.
– U letnjem periodu broj stanovnika u selu se upeterostruči. Sedmi i osmi mesec ovde boravi sigurno tri do četiri stotine nekadašnjih stanovnika. Svako voli doći tamo gde je rođen, svom detetu ili potomku da pokaže odakle mu niču koreni. Svake godine imamo manifestaciju za Svetog Iliju kada nam je slava hrama. Organizujemo lokalni turnir u boćanju, sa namerom da to proširimo, družimo se, viđamo, tražimo način kako da obogatimo ovo svoje selo, bar onoliko koliko je u našoj moći – po prvi put radosno ističe Đoko.
Koliko mu to sve znači, potkrepljuje i činjenicom da je ponosan što je ove godine i on došao na red da bude kum hramovne slave. Zadovoljan je i činjenicom što ni drugi sumeštani nisu zaboravili svoj lički kraj, smatra da bi ih se još više vraćalo da su današnji uslovi bar malo bolji od onih nekadašnjih. No, strahuje i od mogućnosti da se baš zbog toga ništa i ne menja na bolje. Ako ima prostora za vetroturbine, ima potencijala i za mnoge druge projekte u Lici. Da je malo sluha lokalnih vlasti, i bolja saradnja sa samim povratnicima, svima bi bilo i bolje i lakše, a sela ne bi ostajala pusta, smatra Stojsavljević.
– Republika Hrvatska je orjentisana ka tome da bude i turistička destinacija i ima potencijala za to, ali nema mogućnosti ako nema ulaganja. Ovde imamo čist zrak, domaće proizvode po izvornoj recepturi bez ikakvih „trovača“, izvor Zrmanje je blizu, izvor Une, more je blizu i sigurno znam da bi ljudi radili na tome, ali bez infrastrukture je sve besmisleno – zaključuje Đoko.
No, dok se ne probudi svest i savest onih koji odlučuju, da jakog grada nema bez jakog sela, samo će pojedinci, baš poput Đoke, nastojati da održavaju selo u životu, boreći se sa mrakom, snegom i burom i zverima zimi, lošim putem i svime onim što čoveka, u takvim uslovima, može snaći.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
The post Podljut – Bez struje, vode i puta, nema ni života u ličkim selima appeared first on srbi hr.
