Na prvi pogled, odluka francuskog predsednika Emanuela Makrona, da u ovom i ovakvom trenutku (slabosti) raspiše izbore, izgleda potpuno nelogično. Bez obzira na to, on je raspisao vanredne parlamentarne izbore, kako bi potvrdio da li su francuski birači iskreni u svojoj podršci desnici.
Nacionalno okupljanje, Marine Le Pen i njen popularni štićenik Džordan Bardel, u nedelju su inenadili Makrona i njegovu partiju rezultatom na izborima za Evropski parlament, piše The New York Times.
Odogovor Makrona, političara koji je postao predsednik sa 39 godina 2017. godine, na poraz od strane desnice, jeste odluka da podršku francuskih birača „stavi na kocku“, i da se uveri da li će oni glasati slično nekoliko dana kasnije.
„Začuđen sam, kao i ostali“, rekao je Alen Dijumel, istaknuti autor “Emmanuel the Bold”, knjige o Makronu. „To nije ludilo, nije očaj, ali jeste, naravno, ogroman rizik jer je on čovek koji više voli da preuzme inicijativu nego da se prepusti događajima“.
Šok je u ponedeljak projurio Francuskom.
Berza je pala.
An Idalgo, gradonačelnica Pariza, grada koji će biti domaćin Olimpijskih igara za nešto više od šest nedelja, rekla je da je „zaprepašćena uznemirujućom odlukom birača“.
„Grom“, pisalo je na naslovnici dnevnih novina Le Parisien.
Za Le Monde, ovo je „skok u provaliju“.
Opredeljenje francuskih birača je uvek misterija. Oni više godina pokazuju otvoreno nezodovoljstvo i protestuju.
Makron je, nakon oštrog poraza u kojem je Nacionalno okupljanje osvojilo 31,37 odsto, prema 14,6 odsto glasova koje je osvojila koalicija koju predvodi njegova Renesansna stranka, rekao da je to „kiks“ njegove zemlje i pitao se da li je ona stvarno spremna da dovede ekstremnu desnicu na vlast ili su ovo uradili iz inata.
Postoji rizik da će, za otprilike mesec dana, Makron morati da sudeluje sa Bardelom (28), koji je sve ono čega gnuša. Ako nacionalističko i antiimigrantsko Nacionalno okupljanje osvoji apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini od 577 članova, što je malo verovatan scenario, Makron će možda morati da pređe preko svega i sarađuje.
Marin Le Pen, koja namerava da učestvuje u predsedničkoj trci 2027. godine, gotovo bi se sigurno povinovala Bardeli, koji je vodio predizbornu kampanju ove stranke na evropskim izborima.
Francuska bi se tada suočila sa preuzimanjem vlasti i odučivanja od strane desnice, koje je bilo potpuno nezamislivo još od trenutka kada je vlada u Višiju vladala Francuskom, u saradnji sa nacistima između 1940. i 1944. godine.
Zašto se igrati sa vatrom?
„To nisu isti izbori, nije isti oblik glasanja, niti su isti ulozi“, rekao je Žan-Filip Derozje, profesor javnog prava na Univerzitetu u Lilu.
„Makron očigledno smatra da je najmanje što može da dobije mogućnost da ima premijera (Bardelu) iz Nacionalnog okupljanja pod svojom kontrolom, a ne pobedu Le Penove 2027. godine“, dodaje Derozje.
Drugim rečima, Makron, imajući u vidu da 2027. godine napušta predsedničku fotelju, možda pokušava da Nacionalno okupljanje pretvori iz koalicije nezadovoljstva, u koaliciju sa nekim ovlašćenjima.
Jedna je stvar iskočiti sa margine, a sasvim druga voditi teško zaduženu i polarizovanu zemlju, čiji su birači toliko besni zbog nivoa imigracije, kriminala i troškova života.
Kao i u drugim zapadnim društvima, uključujući Sjedinjene Države, u Francuskoj je široko rasprostranjen osećaj otuđenosti, čak i nevidljivosti, ljudi koji žive van velikih centara ekonomije, moći i obrazovanja.
„Kohabitacija“, kako to Francuzi nazivaju, između predsednika jedne stranke i premijera iz druge, nije nepoznanica u toj zemlji. Tako je Žak Širak, golista desnog centra, vladao sa socijalističkim premijerom, Lionelom Jospinom, između 1997. i 2002. Francuska je taj period preživela i Širak je ponovo izabran.
Ali nikada ranije nije postojao ideološki jaz ovakve vrste, koji ide do šrži francuskih vrednosti i suštinskog značaja Evropske unije, kakav bi bio između Makrona i premijera Nacionalnog skupa.
Za Makrona, Evropa koja je već na ozbiljnom testu ratom u Ukrajini, potvrdiće svoje vrednosti jedino ako udruži svoje vojne i industrijske resurse. On smatra ovu borbu egzistencijalnom za čitav kontinent, posebno u vreme kada je ruska pretnja porasla.
Prema viđenju Nacionalnog okupljanja, vreme je da se nacije ponovo usprotive evropskom federalizmu i globalizaciji. To je posle pobede u nedelju rekla i sama Le Penova. Desnica bi da striktno kontroliše granice, da se odupre „kaznenim” ekološkim merama koje potiču iz Brisela, a za koje kaže da podižu cene, i htela bi da spreči ono što vidi kao razvodnjavanje, ili čak nestanak, nacionalnosti putem imigracije.
Makron je, raspisivajući izbore, jasno stavio do znanja svima da se Francuska nalazi na istorijskoj raskrsnici.
„Biti Francuz znači odgovoriti na izazov koji nameće nova epoha. Znati koliko vredi glas i koliko vredi sloboda. Delovati, bez obzira na okolnosti i odgovorno pisati istoriju, a ne biti njena žrtva. Taj trenutak je došao sada“, rekao je Makron.
To su bile reči koje su odjekivale glasom i odisale rečnikom Šarla de Gola. On je raspustio parlament 1968. godine nakon građanskih nemira koji su u maju te godine zavladali zemljom.
Posle sedam godina na vlasti i posle dugodišnjeg izbegavanja partnerstava u parlamentu, Makron se izgleda našao izolovan.
I republikanci desnog centra i socijalisti levog centra za sada nisu pokazali volju da se pridruže Makronovoj centrističkoj Renesansi, čak i ako bi takva koalicija bila jedini način da se krajnja desnica „obuzda“.
Makron smatra da je spreman da na ovaj način rizikuje da vlast preda desnici i Le Penovoj. Ili kao što je francuski pisac Žan Kokto napisao: „Pošto nas ove misterije obuzimaju, hajde da se pretvaramo da smo ih mi inicirali“.
Post Views: 29
