Kraj godine je uvek prilika za podvlačenje crte i svođenje računa na ličnom i kolektivnom planu – što je uvek više ili manje traumatičan posao. Uzgred rečeno, to je verovatno i razlog zbog čega većina ljudi koje poznajem (zapravo, malo ko nakon puberteta) ne voli baš mnogo Novu godinu. Ostali razlozi su nenormalna gužva na ulicama, opšta manija da se u poslednji čas obavi sve što se nije stiglo tokom prethodnih 365 dana, a napokon i činjenica da ste od tog dana i zvanično za jednu godinu zreliji.
Elem, u tom sveopštem svođenju računa posebno mesto imaju različite ankete, analize i rang-liste najznačajnijih događaja i ličnosti u protekloj godini. Upravo jednu takvu anketu objavio je nedavno, u svom novogodišnjem broju, naš najstariji i najugledniji politički nedeljnik. Pitanje je bilo logično i konvencionalno – šta je obeležilo 2008. godinu, u svetu, u Srbiji i u vašem životu – i na njega je odgovaralo pedesetak javnih ličnosti, književnika, naučnika, novinara, glumaca, muzičara, sportista… Spisak je, razume se, mogao biti i drugačiji, ali se ne može poreći da predstavlja relativno reprezentativan presek ovdašnje društvene elite, tako da i odgovore, sviđali nam se oni ili ne, moramo tretirati kao više-manje objektivan izraz stanja svesti i raspoloženja kreatora srpskog javnog mnjenja.
Šta je najupečatljiviji utisak nakon uvida u ponuđene odgovore? Pre svega, prilična vrednosna konfuzija, nesposobnost razlikovanja bitnog od nebitnog, izbegavanje osetljivih tema i neretko oportunizam naše elite. Ali za pisca ovih redova najinteresantniji je ipak podatak da je od, ako sam dobro prebrojao, četrdesetčetiri VIP ispitanika za samo njih četvoro događaj godine na unutrašnjem planu bilo proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije (tj. njegovo otcepljenje i otimačina), odnosno, priznanje te nezavisnosti od strane većine zapadnih zemalja. Dakle, četiri od četrdesetčetiri. Jedna jedanaestina, ili 9,09 odsto. Vredi pomenuti njihova imena, u nadi da će im to pominjanje služiti na čast, a ne figurirati kao poternica – Dušan Savić, Dimitrije Vojnov, Cvijetin Milivojević i Momčilo Bajagić. Jedan fudbaler, jedan filmski kritičar, jedan novinar i jedan muzičar. Jedan član/simpatizer DSS-a, jedan DS-a i dvojica – bar javno – nepoznatog političkog uverenja. I to bi bilo sve.
Što je najgore, uprkos svojoj jednostavnosti, pitanje je bilo nijansirano i vešto postavljeno – svet, Srbija, lični život – tako da se nije moglo dogoditi da se Kosovo nađe u nelojalnoj konkurenciji sa, na primer, rođenjem deteta, svetskom ekonomskom krizom ili Barakom Obamom. Ali ni to nije pomoglo. U očima i srcu naše elite Kosovo je izgubilo od konstituisanja demokratske vlade i od već skoro zaboravljenog – i još uvek nam zamrznutog – Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Gubilo je od uspeha tenisera, od Bolonjske deklaracije, od Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, od Radomira Antića i od vladike Grigorija!?
Naravno, daleko od toga da su svi ostali učesnici ankete NIN-a nacionalno nesvesni elementi ili izdajnici. Ali je ova anketa ipak vrlo indikativan pokazatelj stanja nacije, ili makar stanja njene društvene elite. Naprosto, Kosovo više nije in. A, bogme, nije ga baš ni previše preporučljivo pominjati, jer tako kao da automatski sebi lepite neku – retrogradnu – političku etiketu, da ne kažemo, žig. Ne bih da grešim dušu, ali plašim se da se u ovome sastoji barem deo objašnjenja rezultata pomenute ankete, kao i bar deo razloga za kosovsku zaboravnost naše elite.
Neki su ga zaboravili, neki jedva dočekali da se ono skine sa dnevnog reda, a nekima je dosadilo da se više smaraju kosovskom pričom. Zapravo, i za patriote i za mondijaliste Kosovo je danas manje-više jedna neprijatna epizoda koja je ostala iza nas. Za jedne srećno izbegnuta opasnost – za druge nes(p)retno propuštena šansa na koju se više ne vredi i ne treba vraćati.
Rezultati ove ankete direktna su posledica načina na koji su dva sukobljena dela naše političke elite tretirala problem Kosova i Metohije i istovremeno najrečitija kritika te njihove prakse. Naime, patriotske snage su u Kosovo investirale velika lična i politička očekivanja i na jedan prilično trapav način ga pokušavale partijski instrumentalizovati, dok su proevropske stranke, u strahu da to ne donese odlučujuću prevagu njihovim suparnicima, iskoristile gotovo sve svoje – zavidne – medijske i političke resurse da kosovsku temu relativizuju, bagatelišu i kompromituju. Drugim rečima, jedni su loše radili, i još gore kapitalizovali jednu, u principu, dobru stvar. Drugi su, pak, odlično odradili lošu… A mi sad možemo akademski raspravljati o tome ko je od njih napravio veću štetu.
