Miljenko Jergović i Svetislav Basara, dvojica verovatno najpopularnijih pisaca s ovih prostora, redovno se, na sajtu Velike priče i u Nedeljniku, dopisiju svake nedelje, u rubrici „Nikad bolje“.
Basara i Jergović nekoliko godina unatrag redovno su razmenjivali pisma i utiske o svemu što se događa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i u svetu…
Naslovnicu našeg novog broja poneo je upravo Basrin odgovor Jergoviću.
„Veče pre nego što ću pročitati tvoje pismo pročitah na tvom portalu tekst „Šta nama znači reč Ćaci i postoje li među nama u Hrvatskoj ćaciji“. Baš se dobro namestilo to pisanije; ionako sam bio naumio da zapodenem diskusiju na temu „ćacija“. Nije ona uopšte jednodimenzionalna, još manje jednoznačna.
Krenimo od početka. Napisati „ćaci“ umesto „đaci“ nije izraz neke naročite nepismenosti – i sam to kažeš u tvom tekstu – brzopisna, naime, ćirilica idealna je za takve omaške, pogotovo otkako je tzv. „krasnopis“ postao stvar daleke prošlosti. (Nije mu cvetalo ni u vreme kad sam ja polazio u školu, a to je bilo poodavno.) U suštini, ćirilica se može ispravno pisati jedino krasnopisom. I to polako. I to penkalom. Svako pojednostavljivanje, ubrzavanje i flomasterizacija ćirilice završava u brljotinama i nečitkostima, od kojih „ćaci“ nije nešto najgore što se može napisati. Dok sam uopšte pisao rukom – što sada činim samo u krajnjoj nuždi i uz popriličan napor – ako bih pisao ćirilicom, već bih sutradan imao muke da razaznam šta je u rukopisu „š“, šta „m“, šta „t“, šta „i“.
Nisam pravo da ti kažem siguran da li bih i sada, ako bi trebalo da napišem „đaci“, dovoljno uspešno zavrnuo „đ“-ov repić da ne ispadne „ćaci“.
Kakogod, pogreška je napravljena i sasvim je OK da bude upotrebljena protiv pogrešnika, tačnije protiv grupe pogrešnika. Neki dovitljivac se dosetio da akcenat u „ćaci“ pomeri sa prvi sloga na drugi slog, pa se tako umesto besmislice dobio lični nadimak Ćaci, sličan postojećim Miki, Caci, Cici. Bar vrcavosti duha nikad nije nedostajalo u Srbiji. Ali nikad ne nedostaje ni pratećih slabosti istog tog duha, preciznije – tamnih strana tog duha.
Nisu prošla ni dva dana, a od doskočice „Ćaci“, koja je sama po sebi uspela zajebancija, napravljena su čitava jedna fenomenologija, poetika i politička filozofija, skovan je i toponim „Ćacilend“ – tu već vrcavost počinje da trokira, ako se htelo (a htelo se) reći ono što se pokušalo reći, trebalo je reći „Ćacistan“ – i na kraju je nastala za Srbiju tipična psihička epidemija, pomama etiketiranja kao ćacija. Svih koji su na ovaj ili onaj način povezani sa režimom.
E sad, nije da „ćacijima“ ne pristaje ime „ćaci“, ali – šta uraditi sa ćacijima? Pogotovo nakon što se Vučić slikao u majici na kojoj piše „I ja sam Ćaci“. Već godinama ne prestaje – ne da me nervira, nego da me fascinira – imbecilna vera većeg dela tzv. građanske Srbije da se jedna veoma loša i nasilnička politika – a uzgred Vučićeva nije ni najlošija ni najnasilnjija – može savladati nepolitičkom sprdačinom ili – gori slučaj – suštinski istom tom politikom koju bi na duhovit i vrcav način vodilo neko „neokaljano“ lice.“, piše Basara u novom broju Nedeljnika.
U političkoj analizi u novom broju Nedeljnika, Zoran Panović pisao je o novoj epizodi srpskog populizma i njene „determinante“
„Sumirajući sabor Vučić je napravio podsvesni lapsus tvrdnjom da su mogli „da dovedu“ više ljudi. Da se njegove pristalice oslobađaju straha, ali da se gnev mora obuzdavati. U srpskoj tradiciji na svaki sabor generalno se dolazi dobrovoljno. Niko te ne dovodi, sem ako nisi dete. Pored „naroda na revers“ bio je ovo i sajam direktora. Svakog sa svojom kvotom saboraša. U Vučićevom „oslobađanju od straha“, direktori iz javnog sektora su bitna poluga, deo lojalističko-etatističke avangarde“, piše Panović
Zašto su lekari tako privlačni politički kandidati što za glasače, što i za one koji im trebaju da bi politički preživeli, a koliko su zaista lekari na političkim funkcijama uspevali da urade za ovaj narod – Čitajte u tekstu Ane Mitić u našem novom broju.
Kad ove godine pada Sveti Nikola – Ove godine pravoslavni i katolički Uskrs će se poklopiti, što je ponovo otvorilo temu o prelasku Srpske pravoslavne crkve na revidirani julijanski kalendar Milutina Milankovića. Potencijalna promena datuma krsne slave samo je jedna u nizu kočnica koji sprečavaju „pomirenje“ kalendara. Koje su ostale čitajte u novom Nedeljniku.
Naš vek nije stoleće Pacifika već Arktika: U Vašingtonu znaju da nove opasnosti prete sa Arktika, iz Latinske Amerike i iz svemira. U tom smeru i ide Trampova spoljna politika, od pojačanog interesovanja za Severni pol, preko teritorijalnih pretenzija prema Grenlandu i Kanadi, do kontrole Panamskog kanala i izbacivanja Kine i Rusije iz Centralne i Južne Amerike – Čitajte u georeportu Željka Pantelića u novom broju Nedeljnika
U novom broju Nedeljnika čeka vas i veliki intervju Raše Nesterovića.
NBA može da uvede red u evropsku košarku – Bio je slovenački reprezentativac srpskog porekla koji je u Beograd došao 1992. godine kada su mnogi iz njega i od njega odlazili. Bio je i šampion Evrope, šampion NBA lige, igrao kod najboljih trenera Evrope i sveta. Za Nedeljnik je, u Ljubljani, govorio o svojoj karijeri, igračima i trenerima sa kojima je sarađivao, ali i o budućnosti sporta koji na ovim prostorima najviše volimo
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju vas redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Srđana Valjarevića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 17. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 692Nedeljnik 692
Post Views: 88
