Godinama smo slusali odfederalne strane kako mi, koji smo pripadali Slobodnoj Pravoslavnoj Crkvi,unosimo politiku u crkvu, a sada vidimo da se, poslednjih deset godina, sama Crkva umesala u politiku, na najgori nacin i u najgore vreme. Time je ucinilamedvedju uslugu svome narodu, a pred svetom se diskreditovala, u trenutku najvece potrebe da mu kod njega, svojim autoritetom pomogne. Sto je najgore, angazovanje Crkve na strani laznih nacionalistickih poklic Slobodana Milosevica, samo je dokaz jedne od dve stvari: ili je ona svesno stala u odbranu komunizma u Srbiji, ili nije bila dorasla da razume da sunacionalisticki blefovi Slobodana Milosevica bili sracunati ne da pomognu srpskom narodu, vec da spasavaju komunizam u Srbiji, u trenutku kada je svuda u svetu propao. Ako su na ovo mogli da nasednu neobavesteni i neuceni pojedinci “ to nije smela Crkva ucenih ljudi, vodjenim bozanskim nadahnucem.
Miloseviceva izjava na jednoj sednici CK SKJ, oktobra 1988 godine, daSrbija nema pretenzija na teritorije drugih republika, ali ima pretenzije na teritoriju svoje republike, legla je kao melem na dusu mnogih Srba, a i arhijereja nase Crkve. Onda je on, naMitingu solidarnosti u Beogradu, mesec dana kasnije, tu misao prosirio poklicom da ce se Srbija koju on vodi boriti za Kosovo. U ovom trenutku najvaznija stvar koju treba da resimo je uspostavljanje mira na Kosovu-rekao je on… Dugo otsustvo solidarnosti za beskrajnu patnju Srba i Crnogoraca na Kosovu neizleciva je rana na njihovom srcu, kao i na srcu cele Srbije, ali, nije vreme za tugu, vec za borbu. Ta svest je osvajala Srbiju ovog leta i ta svest je postala materijalna snaga koja ce zaustaviti teror na Kosovu. To je proces koji ne moze da zaustavi vise nikakva sila… Svaki narod ima svoju ljubav koja vecno greje njegovo srce. Za Srbiju to je Kosovo. Zato ce Kosovo ostati u Srbiji (Slobodan Milosevic: Godine Raspleta, str275).
Kada je krajem 1990 g. Milosevic bio na prvim posleratnim visestranackim izborima,izabran za predsednika Srbije, krajem 1990 g., Patrijarh Pavle i Sinod SPC su bili medju prvima da mu cestitaju, sa zeljom da njegovrad na tom polozaju bude na opstu korist svih gradjana.
Secamo se skupa na Dalmatinskom Kosovu 1989 godine i parastosa i molitava koje su nasi arhijereji tamo drzali, podrzavajuci proratnu euforiju u okviru Milosevicevih planova oujedinjenju svih Srba u jednu drzavu. Republici Srpskoj Krajini, koja je kasnije stvorena, obecavani su pomoc i rakete, sa kojima ceZagreb biti sravnjen sa zemljom. Osim materijalne pomoci, na ratiste u Krajini i Slavoniji, poslate su razne paravojne jedinice. Izborbenih pesama smo culi kakoDrina tece posred Knina. Usledile su krvave borbe oko Borova Sela, Tenje, Mirkovaca i opsada Vukovara. Ponudom Plana Z-4, takozvana Kontakt Grupa, na celu sa Amerikom i Rusijom, je davala siroku autonomiju RSK, koja je ukljucivala svoju policiju, skolstvo i valutu.
Vodjstvo je tan plan odbilo po nagovoru Beograda. Kada je pocetkom maja 1995 g. hrvatska vojska umarsirala u Zapadnu Slavoniju, ne naisavsi ni na kakav otpor, vest je u Beogradu objavljena tek posle nekoliko casova. Posle obracuna sa Milanom Babicem i Milanom Marticem, Milosevic je na celo RSK doveo bivseg clana Centralnog komiteta SK Hrvatske, Branislava Mikelica, a za komandanta vojske generala Mrksica, koji su, u duhu Milosevicevog sporazuma sa Tudjmanom, sasvim onemogucili srpski otpor za vremehrvatske oluje 5 avgusta 1995 g., posle koje su kolone ojadjenog naroda krenule prema RS i Srbiji.
Crkva i ovde nije nista ucinila, osim sto je kasnije odrzala simbolicno zasedanje Svetog sinoda, u Dalju, posle koga je i Istocna Slavonija, sredinom 1997 g.integrisana u Hrvatsku, a Srbi definitivno proterani iz krajeva u kojima su njihovi preci vekovima ziveli.
Veza SPC sa politikom Slobodana Milosevica, bila je narocito naglasena za vreme rata u Bosni i Hercegovini. Skoro da se nije cula jedna zamerka na visegodisnje bombardovanje Sarajeva i druge ratne ekscese, koji su nas pred svetom diskreditovali. Na slikama vodjstva Republike Srpske, na sednicama Skupstine, vlade ili raznim proslavama, uvek se pored dr Radovana Karadzica i gen. Ratka Mladica, vide i zvornicko-tuzlanski vladika Vasilije. Dejvid Oven, podpredsednik medjunarodne komisije za Jugoslaviju, u svojoj knjizi Balkanska Odiseja, dovodi u vezu dr Karadzicevo stalno posecivanje crkve, sa njegovimpromovisanjem ekstremnog srpskog nacionalizma,rasnim primedbama icvrscim, beskompromisnim ponasanjem. Za proteste Crkve nismo culi ni zbog Miloseviceve odluke maja 1993 da zatvori granicu prema RS, ili teranja vodjstva RS da odbije Vens-Ovenov Plan, kojim bi rat u BiH bio zavrsen jos krajem 1993 godine, sa daleko povoljnijim ishodom nego dve godine kasnije. Crkva je bila jedina institucija koja je u ovim kljucnim fazama rata morala da se cuje, a ona je cutala.
Najzalosnija uloga nase Crkve u toku proslog rata u BiH bila je njeno slaganje da Slobodan Milosevic predstavlja Srbe iz BiH na mirovnim pregovorima u Dejtonu (Amerika) novembra 1995 godine. Kako smo prosli “ dobro je poznato, jer je ovaj davao delove srpske zemlje koje od njega nisu trazili, o cemu je, sa potsmehom, citava americka stampa pisala. Uz potpis drzavnika SRJ i RS o ovom sporazumu, stajao je i potpis patrijarha Pavla i njegove sive eminencije banatskog vladike Irineja Bulovica. Bilo je jasno da je Milosevic organizovao da i srpski Patrijarh ovaj sramni dokument potpise, da bi sa njim podelio odgovornost. Kao sto znamo, cela stvar je sirom odjeknula u narodu i samoj Crkvi, gde su vecina vladika trazili objasnjenje da li se Crkva slaze sa Dejtonskim odlukama, a tzv.tvrda struja, zahtevala od Patrijarha Pavla da podnese ostavku i vrati se u manastir zbogizdaje srpskih nacionalnih interesa. Najodlucniji su bili vladike iz krajeva koji su Dejtonskim sporazumom najvise pogodjeni. Cak je i vladika Zahumsko-hercegovacki, Atanasije Jevtic, koji nije rodjen u BiH, podneo ostavku na polozaj, ali je, pod pritiskom, tu odluku povukao. I Patrijarh je ostavku nudio, da bi smirio duhove, ali ona nije prihvacena. NovineVesti od 9 decembra 1995 godine, o tome su opsirno pisale pod naslovom:Dejton posvadjao vladike.
Protesti protiv Patrijarhovog potpisa na ovom dokumentu dolazili su i sa drugih strana. U pismu grupe intelektualaca iz Beograda koje je 11 septembra 1995 godine poslato Patrijarhu Pavlu, potpisano od dr Svetomira Bojanica, Predraga Dragic-Kijuka, Milana Dupora, Dragoljuba Kojcica, Aleksandra Pavica i dr Milosa Price, kaze se:Vas potpis na ovom sporazumu prestavlja prepustanje broda Srpske Pravoslavne Crkve, i naroda u celini, bezboznickoj i bogoborackoj vlasti. U casopisuNIN, od 15 septembra 1995 godine, episkop rasko-prizrenski Artemije je, u svomotvorenom pismu Njegovoj Svetosti dodao:
“Ocigledno je da je ta jedinstvena delegacija samo pusta forma kroz koju se i preko koje se daje ovlascenje jednom coveku, Slobodanu Milosevicu, da sam svojevlasno i svojevoljno odlucuje o daljoj sudbini celokupnog srpskog naroda i svim teritorijama na kojima taj narod vekovima zivi. Tome, dakle, coveku, koga ste Vi, Vasa Svetosti, proglasili krivim i odgovornim za sve sto nam se desilo i stoga nesposobnim da dalje vodi ovaj narod, njemu istome, Vi sada svojim potpisom predajete u ruke konacnu sudbinu Srba i blagosiljate unapred (blanko) sve sto nam ubuduce bude cinio (izdao, predao ili prodao). Posle Dejtona, Crkva je od svega pokusala da opere ruke, izjavom Arhijerejskog sinoda SPC, od 12 decembra, da on osecasvojom duznoscu da obavesti javnost da nedavni potpis Njegove Svetosti Patrijarha srpskog na dogovoru predsednika Republike Srbije, odnosno Jugoslavije i Republike Srpske, ni u kom slucaju ne znaci da on licno, ili Crkva uopste, stoje iza konkretnih inicijativa potpisnika, ili da prihvataju, kao svoje, sve sto odgovorni budu prihvatili ili odlucivali. Cela stvar je na sledecim saborima u Patrijarsiji zataskana, ali je steta koja je ovim potpisom napravljena ostala i nikada nece moci da bude izbrisana.
Kada su Amerikanci i svetska zajednica poceli da insistiraju na ispunjavanju obaveza koje je Milosevic preuzeo u Dejtonu, Crkva je opet stala na pogresnu stranu, podrzavajuci dr Radovana Karadzica i frakciju SDS na Palama, koju su ovi osudjivali, a okrecuci ledja predsednici RS dr Biljani Plavsic, ranije velicanoj kaoKosovka devojka, koja je, uz pomoc medjunarodne zajednice, konsolidovala svoju vlast u Banja Luci. Tako smo videli da ni jedan od srpskih svestenika nije dosao na razgovore sa gospodjom Madlen Olbrajt, americkim drzavnim sekretarom za spoljne poslove, za vreme njene posete BiH, u decembru 1997 godine. Kada je, u februaru 1998 godine, u BiH boravio Klaus Kinkel, ministar spoljnih poslova Nemacke, vladika banjalucki Jefrem izbegao je da ga vidi i to objasnio prekim poslovima u svojoj eparhiji. Kinkel je, posle sastanka sa muslimanskim i hrvatskim verskim vodjama, Crkvi i njemu to ostro zamerio, izjavljujuci novinarima:Nije dosao, mada je pozvan vise puta. To pokazuje da se srpska crkva, kao i na pocetku rata, jos drzi velikosrpskog nacionalizma i Karadzica.
Episkopski Savet RS, koji sacinjavaju mitropolit dabro-bosanski Nikolaj, zvornicko-tuzlanski Vasilije, banjalucki Jefrem i zahumsko-hercegovacki Atanasije, objavio je nedavno saopstenje, i to preneo listPravoslavlje, u kome se kritikuje medjunarodna zajednica i dr Plavsic, zboglicemernog inzinjeringa izbora, da jeposejala seme razdora i dajavno izigrava slobodu i demokratiju naroda. Vladike smatraju da su sesilnici sveta umesali u svetinje narodnog bica i ljudske savesti zarad trenutne politike imperijalnog mondijalizma. Prilikom posete dr Biljane Plavsic, srbima u Njujorku, 17 maja 1998 g., od 6 svestenika iz okoline, nije dosao ni jedan, da ocita molitvu i ovu iskrenu vernicu pozdravi. Nasa Crkva nema ni toliko razboritosti da shvati da je dr Plavsic, gen. Milan Nedic ovoga vremena, jer je velikom licnom zrtvom da cini nepopularnu stvar, spasla RS, koju bi bez nje svetski mocnici sigurno tesnje prikljucili muslimansko-hrvatskoj federaciji.
Za trideset godina, koliko su Srbi iz Amerike protiv titovaca demonstrirali, na protestima se nije video ni jedan svestenik koji je pripadao ondasnjojfederalnoj strani, znaci, priznavao Majku Crkvu u Beogradu. Ali smo ih zato videli u velikom broju, zajedno sa njihovim vladikama, kao ucesnike demonstracija, koje su, po nalogu Milosevica u toku rata u BiH po inostranstvu vodjene, sto je beogradska televizija isto vece prenosila, isticuci kako Srbi u inostranstvu odobravaju politiku koju rezim u Srbiji vodi. Demonstracije Srba protiv americke politike, 9 septembra 1995 godine organizovala je sama Crkva.
Poziv je bio potpisan od strane Mitropolita zapadno-americkog Hristiforea, a kao glavni organizator pojavljuje se vladika istocno americki Mitrofan. Prisustvovali su skoro svi svestenici ovih Eparhija. Neke od parola koje su nosene bile su vrlo uvredljive: poredile su Ameriku sa fasistickom Nemackom, optuzivale predsednika Klintona za ratne zlocine i tvrdile daNATO vrsi etnicko ciscenje. Od 3,500 osoba, koliko je prisustvovalo ovom skupu, za koje su organizatori racunali da ce okupiti oko 100,000 Srba, samo pet demonstranata iz Cikaga je otislo da demonstrira i pred jugoslovenskom ambasadom. I posle smo se cudili sto smo, samo dva meseca kasnije dobili Dejton, sa svim zalosnim posledicama.
Ovako tvrdokorno drzanje nase Crkve je sasvim diskredituje u svetu kao faktor koji bi tamo trebao najvise da se cuje. Zato i misija Vladike Artemija i Momcila Trajkovica po Americi, gde su objasnjavali stanje na Kosovu, nije mogla imati veci uspeh. Na njihova predavanja su dolazili uglavnom nasi ljudi, koji o celoj situaciji sve znaju i Siptari da ih provociraju i dobiju vece aplauze nego delegacija, od stranaca koji su sve to posmatrali. Kada je doslo do krvoprolica u selu Prekaze, kojom prilikom su ubijena cetiri policajca i osamdeset Siptara, strana stampa je to poredila sa slucajem sela Lidice u Ceskoj, tokom Drugog svetskog rata, i optuzila Srbe za ubijanje Siptara kao odmazdu za svoje poginule. Crkva nije danima izlazila sa saopstenjem, pa cak celu stvar nije stavila na dnevni red zasedanja Sinoda, 10 marta 1998 godine, vec je sve vreme posvetila samo Svetom arhijerejskom saboru, koji je sazvan za 11 maj, ove godine. Tek na ovom Saboru, pritesnjena ozbiljnoscu situacije na Kosovu, Crkva je posle 10 godina cutanja, kosovskom pitanju posvetila paznju. Da bi sebi spasla obraz, nedavno je pozvala kod patrijarha predsednike Srbije, Crne Gore i SR Jugoslavije, na savetovanje o ovom problemu. Dosli su samo Milo Djukanovic i Svetozar Maravic a Milutinovic i Milosevic na poziv nisu ni odgovorili. Milosevica su zbog ovog preko medija zestoko napali Mitropolit Amfilohije i vladika Artemije, ali ne i Patrijarh Pavle, cija bi rec, svakako, u svetu i zemlji, imala vecu tezinu.
Dostojanstveno i odvazno na dogadjaje je reagovao samo Prestolonaslednik Aleksandar, koji nam je o tome, 12 marta ove godine, poslao faks u komeKruna najostrije osudjuje kako brutalnost rezimske policije na Kosovu i ubijanje neduznih civila, tako i teroristicke akcije albanskih ekstremista protiv organa vlasti i kosovskih Srba. Problem Kosova i Metohije “ kaze dalje njegovo Visocanstvo “ nije problem ugnjetavanja jednog naroda od strane drugog, vec problem vlasti, koja u Srbiji i Jugoslaviji svoj opstanak obezbedjuje ugrozavanjem egzistencije svih. Danas se oko Kosova i Metohije spore ideoliski i politicki naslednici jugoslovenskih i albanskih komunista, koji su etnicko ciscenje kosovskometohijskih prostora od Srba, zapoceto 1941 godine, overili 1945 godine zabranom povratka izgnanika na svoju zemlju, i propis o toj zabrani do danasnjeg dana odrzali na snazi. Srbi sa Kosova su prve posleratne izbeglice kojima je u sopstvenoj zemlji izrecena zabrana povratka.
Gornja izjava upire prst u dobrom pravcu i za nesrecu na Kosovu i Metohiji osudjuje one koji su za nju stvarno krivi.
Za razliku od ovoga, videli smo u pomirljivoj izjavi patrijarha Pavla, kojom se, najzad, oglasio 24 marta, dakle dve nedelje kasnije, navodeci uVestima od 25 marta, kakoPravoslavna crkva je protiv nasilja ma ko ga cinio i zali unesrecene, bez obzira iz kojeg su naroda i koje su vere posto kosovski Albanciimaju pravo na zivot i svoje mesto pod suncem u ovoj zemlji, jer jeZemlja Bozija dovoljno dugacka i siroka…ako budemo ljudi i ako postupamo prema drugima onako kako zelimo da oni postupaju prema nama. Defetisticki duh koji provejava kroz ovo Patrijarhovo saopstenje je ocigledan. I u ovom, zaista kriticnom trenutku, kada se radi o davanju autonomije Siptarima na Kosovu, koju ce oni brzo pretvoriti u secesiju, on govori jezikom mirnodopskih bozicnih i uskrsnjih poslanica Svetog Sinoda, koji ukazuju na evandjelske momente iz zivota Crkve i naroda, ali se na ovozemaljske malo, ili veoma mlako, osvrcu. Crkva nekada nije tako radila pa ne bi trebala ni danas.
Dokle se u svemu ovome ide pomenimo samo cinjenicu, da Patrijarh nije hteo da primi delegate studenata za vreme antikomunistickih demonstracija u zimu 1996/7 godine, ali je, nekako u isto doba, primio u audijenciju ateistkinju Mirjanu Markovic, Milosevicevu zenu. Na ulice su sa demonstrantima izasli Patrijarh i svestenici samo u okviru Svetosavske proslave, a to su morali da cine sva tri meseca dok su one trajale, ne samo kao puki ucesnici, vec kao vodje i inspiratori. Kada je, na poziv Rasko-prizrenske eparhije i Srpskog pokreta otpora, u Beogradu, 11 juna 1998 g. zapoceo Svesrpski Crkveno-narodni sabor, posvecen teskoj situaciji na Kosovu, na njemu nisu ucestvovali predstavnici vladajucih stranaka : SPS, JUL, SRS, SPO i Patrijarh Pavle. Isto tako, kada je rezim, pre nekoliko meseci, doneo novi Zakon o univerzitetu, kojim se rektori, dekani i profesori vise ne biraju, nego ih on, popodobnosti postavlja, i time vraca raniji komesarski sistem “ Crkva se opet nije cula. Da ne idemo dalje.
U 85 godini zivota, kada vitalni organi kod njega sigurno vise ne funkcionisu kao u mladjim danima, Patrijarh Pavle je u svemu ovome, kao licnost, ponajmanje kriv. Ali se zato njegovom staroscu jos kako koriste oni u hijerarhiji i administraciji Patrijarsije, koji znaju sta rade i tamo se nalaze, da u njoj svrsavaju ne verski i narodni “ nego rezimski posao.
