„Utisak da je Niš ucrtan na mapi kao mesto do kog je moguće stići avionom iz nekoliko zemalja Evrope je sjajan – uvek se ponosim time, kad sa svojim kolegama, strancima, govorim o tome da putujem avionom do Niša“, kaže medicinski tehničar Dušan Stojadinović na radu u Nordrahu u Nemačkoj.
I nakon skoro dva meseca od odluke Gradskog veća Niša da aerodrom ustupi Republici, rešenja nema, kao ni zakazivanja sednice Skupštine grada na kojoj treba odbronici da odluče da li će podržati ili ne Gradsko veće. Već na početku građanskih protesta protiv ustupanja aerodroma „Konstantin veliki“ Nišlijke i Nišlije koji žive u dijaspori javili su se da podrže svoje sugrađanke i sugrađane u nameri da aerodrom ostane gradski.
Dušan Stojadinović navodi da činjenica „da su svi avioni do poslednjeg mesta popunjeni“ govori o važnosti niškog aerodroma što građanima ovog dela Srbije, što dijaspori. On dodaje da se „ne može sakriti zadovoljstvo ljudi da u svom rodnom mestu ili nadomak njega mogu da slete ili uzlete“.
Master student u Danskoj Aleksandar Petrović važnost aerodroma vidi u direktnoj povezanosti „jednog velikog grada sa njegovom dijasporom na ključnim lokacijama u Nemačkoj, Švedskoj, i Austriji“.
„Kao neko ko živi u Danskoj znam da je dobrom delu dijaspore u ovoj zemlji linija Niš-Malme jako važna, jer je Malme na sat vremena vožnje od Kopenhagena. Direktnih linija za poluostrvo Jiland gde živim, nažalost nema, da ne pominjemo lou-kost letove“, navodi on i dodaje da jedini jeftini let ka Danskoj moguć je iz Tuzle, ali da je problem u povezanosti Niša sa Tuzlom.
Stojadinović se seća putovanja pre skoro deset godina dok su Jat Airway i Montenegro Airlines leteli iz Niša. Međutim, ono što je bio problem je visoka cena karte, ali i to je bila bolja opcija nego odlazak do Aerodroma „Nikola Tesla“ i „gubljenje minimum pet sati, a da se niste ni ukrcali u avion“.
„Ne želim da ovim putem dajem negativnu konotaciju beogradskom aerodromu, puno mojih prijatelja, pa i ja letimo često i danas do beogradskog aerodroma, ali baš sa tih manjih, alternativnih, aerodroma, napravljenih da služe ljudima, a ne državi. Imati alternativu je uvek dobro, ponekad donese više i bolje od prve opcije“, dodaje on.
Iako nije živeo u dijaspori pre uvođenja lou-kost kompanija sa niškog aerodroma, Aleksandar Petrović kaže da iz iskustva drugih ljudi zna da su Nišlije uglavnom leteli uz Skoplja, Temišvara, Arada i Kluža. On sam, kada je imao prilike da leti – leteo je iz Sofije.
Obojica tvrde da je od velike važnosti da aerodrom ostane u rukama grada jer tako najviše odgovora i samoj dijaspori. Petrović situaciju sa aerodromom opisuje kao „ekstremnu centralizaciju“ i „veštačko kreiranje monopola u aerotransportu“. Ipak, čitavu situaciju ne može u potpunosti da objasni kolegama i koleginicama Dancima što zbog netransparentnog ugovora o koncesiji, što zbog „preteranog mešanja države u situaciju na tržištu“.
Ono što podseća Dušan Stojadinović je činjenica da je Grad Niš subvencionisao letove Jata i Montenegro Airlines-a.
Subvencinirao je i plaćajući jedan deo aerodromskih taksi – to je novac koji je trebao da asfaltom pokrije one ulice po kojim sam „gazio blato“ ili pokrije rupe, na kojima su se lomili naši „jugići i puntići“. Tako smo mi, građani Niša, a ne država, trpeli da bi aerodrom počeo da funkcioniše“, zaključuje on.
Izvor i foto: mediareform.rs/Nemanja Stevanović
