Siromaštvo roditelja i početak Drugog svetskog rata bili su garancija da Petra Sesić-Bojmar neće uspeti da završi ni četiri razreda osnovne škole. Rođena 1934. u Gornjoj Piskavici kada je „dinar bio vezan za nebesa“, a ljudi crnčili za koru hleba, Petra je mogla samo da bira između čuvanja ovaca ili krava. Nadu da će krenuti u školsku klupu definitivno je 1941. ubio rat.
Ali, Petra se nikad nije mirila sa sudbinom, zato je pedesetih godina odlučila da pohađa tri kursa za opismenjavanje, završila je školu zapanjivši učitelje i nastavnike nepodnošljivom lakoćom kojom je savlađivala gradivo. Dobila je na jednoj strani diplome kao najbolja polaznica, a na drugoj stekla glas nenadmašne tkalje i vezilje, bolje i od meštanki koje su to radile decenijama.
– Odjednom mi je postao mali svet u Gornjoj Piskavici. Preko noći sam odlučila da se 1965. godine zaputim u Nemačku. Radeći u inostranstvu, vrlo brzo sam savladala nemački jezik, a sve slobodno vreme odlučila sam da poklonim svojim zemljacima u Kulturno-umetničkom društvu „Petar Kočić“ u Vupertalu – priča ova skromna 72-godišnja žena koja je rukovodila brojnim aktivnostima ovog kluba punih 19 godina.
– Uvek sam bila vernik i kada je počela izgradnja Srpske pravoslavne crkve u Vupertalu priložila sam sa zadovoljstvom 30.000 maraka. To je bila moja prva donacija, a posle su sledile i druge: za izgradnju božjeg hrama u Gornjoj Piskavici poklonila sam 33.000, a za bogomolju na Laušu 18.000 maraka. Pomogla sam finansijski još desetak srpskih svetinja i do sada sam za ovu namenu izdvojila 82.900 evra, svaki put s istim osećanjem sreće – s ponosom kaže naša sagovornica koju je za ova plemenita dela odlikovala i SPC Ordenom svetog Save.
Petra je Nemačku napustila po završetku nesrećnog rata na prostorima Jugoslavije i naselila se u banjalučkom naselju Lauš. Nažalost, ostala je sama jer, kako kaže, ono što je najviše volela, sudbina joj je otela pre devet godina. Tada je umro njen 40-godišnji sin Gojko i od tada ona kroz život hoda sama.
– Ali, još imam dve neprolazne ljubavi – uzdignute glave tvrdi Petra. – Tokom cele godine obilazim crkve i manastire. Tu duši nađem spokoj. A oni u meni nekog ko želi da im bezuvetno pomogne. Kada sam kod kuće, stvaram čudesne „krstačke vezove“, često viđene samo na brojnim izložbama starina. Tu očima nađem lepotu i radost. Život ide dalje, a mi smo tu da ga oplemenimo ne samo za sebe, već i drugima.
