Sovjetski Savez 1991. godine raspao se bez krvi, ali se njegova naslednica Rusija u potonjim godinama suočila s jednostranim proglašenjem nezavisnosti nekih pokrajina, u nekim slučajevima i krvavim nasiljem i terorističkim akcijama s velikim brojem žrtava. čečenija, mala severnokavkaska republika, koju su separatisti decembra 1991. proglasili nezavisnom pod novim imenom Ičkerija, svih proteklih godina predstavlja veliki izazov Moskvi. Ni posle dva tzv. kavkaska rata, niza operacije „čišćenja“ i „neutralisanja“ ekstremnih separatista, a poslednjih godina ogromnih ulaganja u obnovu razorenih gradova i unazađene pokrajine, kao i socijalnih mera za pridobijanje stanovništva, nisu uspostavljeni ni mir ni potpuna stabilnost. Nedavna likvidacija Šamila Basajeva, ruskog državnog neprijatelja broj jedan, vođe terorista i organizatora terorističkih akcija koje su Rusiju zavijale u crno, a svet zaprepašćivale svojom monstruoznošću, obezglavila je ekstremiste i probudila nade da će terorizam na severnom Kavkazu početi da jenjava.
Podrška Zapada
U mnogim zapadnim zemljama, predstavnici separatista su primani na visokom nivou, a u Londonu je „nezavisna Ičkerija“ imala zvaničnu kancelariju. Predsednik Putin je mnogo puta partnerima u Grupi 8 stavljao do znanja da su, blago rečeno, licemerni i da imaju dvojna merila – jedna za „svoje“, druga za „ruske“ teroriste, a posebno je negativno reagovao na njihove pritiske da bi Moskva morala da stupi u pregovore sa ekstremistima.
Kremlj je prvih godina ignorisao otcepljenu republiku, sve dok „borci za nezavisnost“ svoj separatizam nisu pretvoriliu kriminalnu industriju – stotine ljudi, lokalnih funkcionera, biznismena, turista, a naročito stranaca, uključujući predstavnike međunarodnih organizacija, bilo je oteto i držano u zatočeništvu i iskorišćavano za razne poslove, sve dok za njih nije plaćen visok otkup, ili je ubijeno ako je plaćanje izostalo. Celih deset godina, od „prvog kavkaskog rata“ koji su federalne snage poslednjih dana 1994. započele protiv čečenskih separatista, Moskva je pokušavala, čas milom, čas silom, da reši „kavkasko pitanje“, ali se uvek sudarala s fanatizmom ekstremista, ne toliko verskim ili nacionalnim, kako su to oni proklamovali, koliko kriminalnim.
Uprkos masakru velikog broja talaca u bolnicama u Buđonovsku (jun 1995) i Kizljaru (januar 1996), upadu u pozorište „Dubrovka“ u Moskvi (oktobar 2002) ili osnovnu školu u gradu Beslanu u Severnoj Osetiji (septembar 2004) i seriji diverzija širom Rusije – od eksplozija podmetnuh bombi u vozovima, autobusima, na autobuskim i stanicama metroa, u stambenim zgradama i hotelima u ruskoj prestonici, do rušenju aviona koje su izazvale „Alahove crne udovice“, žene-samoubice, i niza drugih terorističkih akcija, Zapad je tokom celog tog perioda bio na strani separatista, a ne Rusije.
Svojevremeno je Aslan Mashadov, bivši čečenski predsednik u vreme drugog mandata Borisa Jeljcina, a sa Basajevom (sve dok nije likvidiran prošle godine) glavni vođa ekstremista, izjavio da će oni svoj „nacionalni rat protiv Rusije preneti na teritoriju Rusije“. Kad Zapad nije mogao da zatvori oči pred strašnim masakrima nedužnih talaca, Mashadov je prestao da ponavlja tu pretnju – pokrovitelji su mu skrenuli pažnju da je kontraproduktivna. Ali je industrija zločina nastavila da cveta. „Ičkerija“ je dugo od nje živela, ona je finansirala i „rat na teritoriji Rusije“, velike teorističke akcije. Separatisti su, dok su vladali, uveli i islamskie zakone, a pored otmica radi visokih otkupa, bavili su se trgovinom ljudima, švercom droge i oružja, pljačkom nafte iz naftovoda i novca koji je Moskva slala za penzije, plate i obnovu „republike“.
Za Rusiju kao državu i njene građane najveća muka bio je dugogodišnji neuspeh njenih antiterorističkih operacija i politike simirivanja na Severnom Kavkazu, pošto se Kremlj pomirio da su ratni pohodi velikih razmera bili „besmisleni i unapred izgubljeni“.
Danas, zahvaljujući tome što su glavne vojne snage snage i baze separatista uništene, ostaci odbačeni u planinske predele ili svedeni na ilegalne grupice kod jataka u selima ili susednim oblastima, pretežno u Ingušetiji, od „Ičkerije“ ništa nije ostalo, a čečenija je ponovo vraćena pod federalno okrilje. Tokom poslednje godine, posle ubistva predsednika Ahmada Kadirova, prvog koji je izabran prema federalnim zakonima, Putinova politika mira i smirivanja počela je da daje rezultate, ali teško može da se kaže da je konačno postignuto „kavkasko rešenje“.
