Ni predsednicki kandidati nisu pominjali ovu temu, svi je se plaše i jedino mediji i javnost mogu da nametnu to pitanje, kaže Jovan Teokarevic iz Instituta za evropske studije.
Beograd „traci vreme“, dok albanska strana zna šta hoce, upozorava Branislav Krstic, potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju.
Dok americki kongresmeni obnavljaju inicijativu o proglašenju nezavisnosti Kosova, srpski politicari ne mogu da se usaglase ni oko tajminga kada treba zapoceti pregovore o statusu Pokrajine. Premijeru đindicu se žuri smatrajuci da Rezolucija 1244 ne pruža ozbiljnu garanciju, jer se „sudbina Kosova vezuje za Jugoslaviju“, dok šef Koordinacionog centra Nebojša Covic kaže da Kosovo „vec ima status“ koji je regulisan Rezolucijom, a koja Jugoslaviji i Srbiji garantuje suverenitet.
„Tri sobe“
O podelama i medusobnim surevnjivostima politicara i kada se radi o važnim državnim pitanjima Branislav Krstic je sagledao i kroz nedavne sastanke kada je srpska koalicija „Povratak“ došla po savet u Beograd da li da se vrati u kosovski parlament, obavljajuci odvojene razgovore sa predsednikom Koštunicom, premijerom đindicem i Nebojšem Covicem. – Nikada mi nece biti jasno zašto se primaju u tri sobe – metaforicno se o ovoj srpskoj boljci izjasnio Krstic.
Covic, koji je po prirodi svoje funkcije najviše upucen u problem, prethodno je insistirao na tome da se pregovori o statusu mogu zapoceti tek kada se na Kosmetu uspostave standardi multietnickog društva. I dok se srpski premijer pravda zašto je u jednoj svojoj medijskoj izjavi relativizovao Dejtonski sporazum u slucaju da Kosovo postane nezavisno, Covic kao da opravdava svoj dvogodišnji rad na celu KC i porucuje „da državna strategija za Kosmet postoji“.
Ako zanemarimo personalni sukob na relaciji đindic-Covic, ostaje ogoljena istina da Srbija nema jedinstven i spreman odgovor na rešavanje statusa Kosova i Metohije koje može biti ubrzano inicijativom iz Vašingtona.
Ko je kriv
Ko je kriv što Beograd nema državnu strategiju bilo je pitanje na koje je potpredsednik Koordinacionog centra Branislav Krstic izbegao odgovor:
– Možda i znam ko su krivci, ali ne mogu da ih saopštim – kaže autor knjige „Kosovo pred sudom istorije“, u kojoj se obrazlaže teza o „pomirenju prava dva entiteta“ kao nacin rešavanja kosovskometohijskog problema.
Verovao sam, kaže Krstic, da je ova strategija prihvacena u državnom vrhu, ali sada sve više sumnjam u to. On podseca da to što je Srbija bez odgovora na problem nije ništa novo i da je Beograd bio nespreman i 1986. godine kada je Ibrahim Rugova otvoreno nastupio sa tezom o nezavisnom Kosovu.
Jovan Teokarevic iz Instituta za evropske studije kaže da je za srpske politicare „Kosovo tema na repu“:
Istorijski podsetnik
Za odnose Srba i Albanaca postojalo je sedam rešanja u prošlom veku. Tri su se bazirala na podeli. Prvo su Francuzi svojim saveznicima Srbima poklonili Prokletije, iako je dobrim delom ova planina bila naseljena iskljucivo Albancima. Nemci u Drugom svetskom ratu ostavljaju polovinu Kosova Nedicevoj Srbiji, a NATO pred kraj veka celo Kosovo daje Albancima. Cetiri rešenja odnosila su se na status i regulisana su kroz avnojske odluke, zatim ustavna rešenja iz 1946. i 1974. godine i Miloševicevog vracanja statusa Pokrajine po modelu Ustava iz 1964., podseca profesor Krstic.
– Pogledajte samo predsednicke izbore, retko koji kandidat je ovu temu potencirao. Jednostavno, politicari je se plaše i mediji i javnost moraju da im je nature.
Teokarevic misli da ce tek nakon rešavanja odnosa Beograda i Podgorice moci da se pristupi rešavanju statusa Kosova i Metohije, ali da je odsustvo strategije za ovaj ne samo regionalni, vec i evropski problem, prisutan i kod stranih aktera. Sve agresivnije nastupe Prištine koja insistira na nezavisnom Kosovu, Teokarevic objašnjava taktikom da se zadobije strateška pozicija pred pocetak pregovora kada se uvek izlazi sa maksimalistickim zahtevima.
– Pozicija Beograda bice sve slabija ukoliko vreme protraci bez državne strategije, ali mislim da ce do rešenja uslediti dug i uzbudljiv put. Treba znati da 2004. godine sledi ekonomska kriza na Balkanu, kada ce pomoc regionu biti drasticno smanjena, što ide naruku ekstremistima na svim stranama – upozorava on.
Na drugoj strani, strategija „protivnika“, kosovskih Albanaca, smatra profesor Krstic, odlicna je i ona se saopštava preko predsednika i njihovog vodeceg politicara Ibrahima Rugove.
NJima naruku ide i politika velikih sila, koja se zalaže za preraspodelu Balkana, što se, upozorava Krstic, do sada nije dešavalo.
– Na Balkanu su uvek dominirale jedna ili dve države. Podsetimo se samo Austro-Ugarske i Otomanske imperije ili SFRJ. Sada je gazda na Balkanu stvorio mnogo malih državica i posao želi da završi tako što je celo Kosovo dao Albancima.
Obojica analiticara su skepticna prema tezi da pregovore treba da zapocnu Beograd i Priština neposredno. Teokarevic smatra da od 1999. godine Kosovo nije samo srpski ili albanski problem, vec i evropski i da vruc krompir treba prebaciti Briselu i Vašingtonu.
Kiparski scenario
– Moguc je i „kiparski scenario“ kada je odlaganje rešenja, a problem podeljenog ostrva traje vec 30 godina, bio neka vrsta rešenja. Medutim, idejom o direktnim pregovorima Beograda i Prištine, a bez medunarodne zajednice necemo odmaci od pocetka – upozorava Teokarevic.
Krstic tome dodaje da ce se teško naci politicar od uticaja u Evropi koji svojoj javnosti može da opravda zalaganje za etnicku cistu državu, kakvo bi bilo Kosovo u slucaju nezavisnosti. Nema sumnje da bi proglašenje samostalne i nezavisne države Kosovo i one najizdržljivije Srbe primoralo na iseljavanje iz Pokrajine.
Podatak sa kojim je na tribini u beogradskom Medija centru izašao potpredsednik KC Krstic govori da je i danas tendencija iseljavanja veca od povratka.
– Prošle godine vraceno je 90 porodica, a pretprošle 72 od 6000 domacina koji su se izrazili spremnost da se sa svojim familijama vrate na Kosovo. Ako bi ovim tempom išao povratak, Srbima treba 60 godina da se vrate na ognjišta.
Profesor Krstic smatra da se problem Kosova nece rešiti bez rešenja albanskog pitanja:
– Albansko pitanje se mora rešiti i to samo pomirenjem. To što je albanska nacija zakasnela nacija nije njihova odgovornost i zato smatram da pregovori treba da se obave na relaciji Srbija-Albanija uz posredovanje medunarodne zajednice.
Profesor ide i korak dalje, pa dodaje da se o Kosovu i Metohiji ne može samo ili iskljucivo govoriti kroz problem statusa koje se uvek odnosi na teritorije, jer u sadašnjoj Evropi, smatra on, probleme treba rešavati primenom standarda ljudskih prava.
Realistican prilaz kosovskom problemu Teokarevic sagledava kroz integracije:
– Evropeizacija regiona doprinela bi rešavanju konacnog statusa Kosova. Rešenje kiparskog problema usledilo je tek kada je na dnevni red došlo njegovo clanstvo u Evropskoj uniji – podseca ovaj analiticar.
Dok išcekujemo sednicu Predsedništva DOS, na kojoj treba da se raspravlja o Kosovu i radu Koordinacionog centra i vladajuca koalicija ne saopšti bar pocetnu recenicu državne strategije o Pokrajini, nevladine organizacije preuzimaju inicijativu. Tako malo poznati Centar za trening, analitiku i resurse najavljuje „predlog nacrta državnog plana za Kosovo i Metohiju“, koji ce, kako objašnjava njen predsednik Marko Selakovic, biti uskladen sa propisima Srbije, UNMIK i medunarodnim pravnim aktima.
NJegov optimizam doseže tako daleko da veruje da ce ovaj predlog biti i – primenjen.
