Pre nekoliko dana sedim s jednim prijateljem u centru Beograda; lep i miran restoran, ozbiljna klijentela, solidna usluga. U jednom trenutku moj drugar diskretno mi pokazuje na čoveka koji je upravo ušao sa još dvojicom, i seo nekoliko stolova od nas. „On je“, reče ovaj moj, „predsednik beogradske opštine (naravno, prećutaću koje, jer bi mogao da fasujem sudski proces), a na to mesto je došao pre dve godine. Nije kuče imalo za šta da ga ugrize, a danas ima četiri stana i nekoliko lokala u privatnom vlasništvu. Za pare ne znam, to sigurno deponuje negde u inostranstvu.“
Ja ćutim i gledam onu bitangu za stolom kako se krevelji i naručuje piće i meze od tek pristiglog konobara. Nisam iznenađen, najmanje šokiran onim što sam čuo. Odavno znam da je politika najisplativiji zanat u Srbiji; ako si iole sposoban a dokopaš se u Srbiji, posebno u Beogradu, nekog mesta gde odlučuješ o investicijama, zemljištu, lokalima, o tuđim parama… Bogat si za godinu dana. Zašto je tako?
Zato što političari u Srbiji, već dvadesetak godina, posebno nakon „oktobarske revolucije“ izvedene 2000. godine, nikome i ni za šta ne odgovaraju. To je zaštićena sorta koja radi šta hoće. Ako mu neko kaže da je lopov, da je uzeo proviziju, prodao nešto upola cene, izveo javne radove po deset puta većoj ceni od realne (višak je podelio sa izvođačem radova) taj lokalni, opštinski, pokrajinski ili republički funkcioner skače kao oparen, ponavljajući da su to klevete i laži iza kojih stoje politički protivnici njega i njegove stranke.
To su retrogradne, destruktivne, antievropske snage čiji je cilj da kroz klevete zaustave Srbiju na putu u Evropu – urla onaj svestan da će sve na tome okončati, da mu neće naškoditi ni krivična prijava, ni privatna tužba, niti „sud javnosti“. Zabole njega za sve to, on je politički faktor, njegov će šef, predsednik, nadređeni intervenisati tamo gde treba i sve će ostati na maloj ili velikoj aferi.
Sećate li se afera u čijem su središtu bili đorđević, Bojić, Kertes, Dinkić, Labus, Mihajlović, Jovanović, Janjušević, Kolesar, Živković, Bubalo, Jočić, Jelašić, đelić… Pa opet Jovanović, Lazarević, Dinkić… Naravno da se sećate, ali ne znate da nijedna od tih afera nije imala sudski epilog. Nijedna. Ako je i bilo krivičnih prijava i tužbi to je ili ostalo na prijavama ili je zastarelo, jer se tuženi nisu pojavljivali na sudu. Poznati su slučajevi Dejana Mihajlova iz DSS-a i čedomira Jovanovića iz LDP-a koje čak ni policija nije mogla da pronađe (zamislite, ne zna se gde su) i da ih dovede u sudnicu.
Lično poznajem najmanje deset srpskih političara koji su u politiku ušli kao puka sirotinja, pocepanih gaća, s gomilom neplaćenih računa, skučenim stanovima, nameštajem starim 20-ak godina, garderobom koja se raspadala… Eno ih danas u stanovima od 150 kvadrata, u kolima koja nisu ispod 30.000 evra, u restoranima gde se ne ruča za manje od 400 evra… Eno ih, hvale se s decom koju ne viđaju mesecima jer su ih (decu) poslali na školovanje u London, Milano, <đŽ>enevu, Ameriku…
Drugog dana nove godine izašao sam iz stana da bacim smeće i kod kontejnera zatekao ženu starosti između 60 i 70 godina. Bila je lepa, s licem koje ne pristaje kontejneru i preturala je po ostacima velikog slavlja. Pogledali smo jedno u drugo i bilo nam je neugodno, vrlo neugodno. Nikada je pre toga nisam video u blizini zgrade u kojoj stanujem ali verujem da je bivša nastavnica, bibliotekar, službenik… časno biće koje od penzije ne može da kupi ni lekove. A možda je baš neko od sadašnjih srpskih političara, vredna znanja stekao od te iste ili neke slečne žene.
Zato omladino, ako nameravate da živite u Srbiji, ne razmišljajte mnogo – pravac u političare. Tu vam je sve zagarantovano i imaćete sve… Osim morala i časti. Ne mari, to u Srbiji niko više i ne spominje.
