Samo onaj ko prihvata demokratsku politicku kulturu i ko sebe ne smatra Bogom danim, podnece ostavku kad napravi nesto sto je nespojivo s njeovom funkcijom, kaze psiholog dr Zarko Trebjesanin.
AKO grese, jednostavan odgovor je: komunista nikad ne daje ostavku. On ceka da ga smene – pa posle da ga rehabilituju. I ta tradicija kod nas postoji pedeset godina – i ostavke koje su date zbog neke objektivne moralne odgovornosti za nesto veoma su retke. Ovim recima nas profesor Vojin Dimitrijevic podseca na neka minula vremena, koja, na zalost, bar kad je rec ostavkama i odgovornosti, nisu jos iscezla.
Dugo je kod nas, setimo se, odrzavan kult funkcionera – polubogova. Neprestano se obnavljao mit o njihovoj nepogresivosti, vizionarstvu… Bila je toliko prisutna politicka narcisoidnost, surevnjivost i arogancija nosilaca javnih funkcija, od vrha do dna piramide, da je neretko zahtevana odgovornost svih koji se usude da, makar i u aluziji, postave pitanje necije odgovornosti. Podneti ostavku pri takvom stanju svesti znacilo bi dezertirati, obezglaviti narod, lisiti ga nezamenjivih… U tom kontekstu, ostavke politicara bile su veoma retke kod nas. Aforisticari su govorili da je bezanje od odgovornosti nas najmasovniji pokret.
Slucaj Veselinov
– Postoje, naravno, i drukcije kulture, pocev od japanske, gde ministri cak izvrse harakiri za nesto za sta su samo politicki, a ne krivicno odgovorni, pa do drugih zemalja gde se ostavke daju mnogo cesce nego kod nas, kaze Dimitrijevic. Dakle, to je deo kulture – i to se ne moze regulisati nekakvim zakonom. Jer, ako bi neko po zakonu bio duzan da podnese ostavku, onda to ne bi bila ostavka.
Posle teskog saobracajnog udesa u kojem je zivot izgubila Katarina Maric, jedan broj stranaka, javnih licnosti i pojedinaca, zatrazio je ostavku ministra Dragana Veselinova. Stari osecaj nedodorljivosti kod politicara opet je, po ko zna koji put, povod za opravdane upitanosti zasto institucija ostavke nije prisutnija u javnom zivotu i sta treba da se desi da politicar odstupi s polozaja? Ima li moralne odgovornosti kod politicara, koji deklarativno govore da niko ne moze biti amnestiran od nje, da nema nedodirljivih?
– Odgovor je dosta jednostavan, kaze za „Nezavisnu Svetlost“ Ognjen Pribicevic, politicki analiticar. – Nase drustvo jos uvek je u predpolitickoj fazi. Kod nas je, na zalost, politika i dalje dominantan oblik drustvene aktivnosti i sve se druge aktivnosti, u stvari, smatraju manje vaznim, manje bitnim i, na neki nacin, njoj podredjenim. Sta bi trebalo da se desi da se to promeni?! Prvo, kljucna je stvar da nastavimo putem demokratizacije. Znaci, da civilno drustvo dodje na svoje mesto, da politika dodje na svoje mesto, da biznis dodje na svoje mesto – da se te stvari razdvoje i da politika istovremeno napusti dominantno mesto koje ima u drustvu. Pribicevic se, kako rece, nada da ce se sve to menjati u vremenu pred nama, da ce odlazak politicara sa svog polozaja biti normalna stvar – kao sto je i njihov dolazak na to mesto. Kod nas to jos uvek nije normalno. Dovoljno je da se setimo nacina na koji je Milosevic vladao – i na koji je otisao. Sve to dobro pokazuje u kakvom drustvu zivimo. Bice potrebno da prodje vreme da bi i ostavka, smatra Pribicevic, postala normalan cin politicara.
Opaska „nema nedodirljivih“, po recima Vojina Dimitrijevica, ne bi trebalo da bude nikakav politicki program, vec stvar podele vlasti. Jer, ako sudstvo funkcionise kako treba, tuzilastvo kako treba – onda tu izvrsna vlast nema sta da prica. Onda nece biti nedodorljivih. Medjutim, nerealno je ocekivati, upozorava Dimitrijevic, da iz najdubljeg dna u kojem smo bili odjednom skocimo medju najbolje zemlje na svetu.
Neosetljivi na moral
– Srbija je daleko od nacela odgovornosti, a odgovorne vlasti ne moze biti bez demokratski uredjene drzave, tvrdi Vuk Draskovic, lider Srpskog pokreta obnove. – Samo u ovoj zemlji moguce je da ubiju premijera i da Vlada ne podnese ostavku – ili bar srpski ministar unutrasnjih poslova i savezni ministar policije ne budu suoceni s posebnom odgovornoscu zbog atentata. Na zalost, ovde je savezni ministar policije cak i nagradjan zbog cinjenice da je premijer ubijen usred dana, usred Beograda – i zauzeo je njegovo mesto. Sta treba da se desi da bi ministar, koji je u po bela dana jurio 120 kilometara na sat i ubio devojku – podneo ostavku? Sta treba da se desi da bi on podneo ostavku zbog neshvatljivog, neljudskog cina da nije izasao iz auta da, ako nista drugo, pozove hitnu pomoc, nego je iz auta telefonirao da mu dodje drugo luksuzno vozilo bahatosti i sile i odveze ga na posao?! Pa, da je zgazio kokoske, drugacije bi se ponasao.
Draskovic tsvrdi da je sada, na zalost, na vlasti jedna garnitura koja je potpuno neosetljiva i otporna na moral i na osnovne hriscanske principe i vrline.
– Njima je dozvoljeno sve, kaze Vuk Draskovic. – Zakoni za njih vaze ukoliko su dobri, i ne vaze – ukoliko je to obrnuto. Postuju ih kad hoce, ne postuju – kad hoce. Srbija je u tom pogledu jedna moralna dzungla.
Psiholog Zarko Trebjesanin smatra da je pitanje ostavki vazno, da je to prevashodno moralni cin i da bi njih bilo vise kada bi politicari imali izgradjen moral, kada bi se drzali moralnih principa – umesto sto o njima lepo govore. Konkretnije, kada bi imali izgradjeno osecanje savesti i odgovornosti, sto kod nas, na zalost, nije bas previse spojivo s politikom.
– Mislim da je taj cin ostavke i deo jedne sire politicke kulture, kaze Zarko Trebjesanin. – Dakle, neko ko prihvata demokratsku politicku kulturu i ko sebe ne smatra bogom danim za neko mesto, vec izabranim za odredjeni period, podnece ostavku ukoliko napravi nesto sto je nespojivo s tom funkcijom. Time se iskupljuje za ono sto je ucinio.
Trebjesanin podseca da nasi politicari, boreci se za mesta a time i za uticaj, zaboravljaju da velika moc podrazumeva i veliku odgovornost. On tvrdi da je na ovim prostorima dosta prisutan disbalans izmedju osecanja moci i nedostatka osecanja odgovornosti.
Politika kao privilegija
– Glavni problem u zemljama koje su imale inverznu tranziciju, koje jos uvek nisu krenule u regularnu tranziciju, u normalne demokratske drzave, jeste odnos prema pojmu etike i morala u politici, kaze Nebojsa Medojevic, direktor podgorickog Centra za tranziciju. Naime, taj eticki pristup politici u zemljama razvijene Evrope nastajao je stotinama godina, kao rezultat sazrevanja, kritickog javnog mnjenja i politicke elite – i cinjenice da su konacno svi shvatili kako su vrsioci javnih ovlascenja, u stvari, sluge naroda i da su u funkciji opsteg interesa. Na zalost, kod nas se politika jos dozivljava kao mogucnost da se dodje na vlast – i da se, bez odgovornosti i kontrole, prakticno neograniceno, ta vlast zloupotrebljava u cilju licnog bogacenja.
Medojevic tvrdi da u Srbiji i Crnoj Gori nije zaziveo institut morala u politici, koji podrazumeva da kad napravite nesto neprihvatljivo, nesto sto je u suprotnosti s moralnim normama – odmah podnesete ostavku. Postoji citav niz primera koji pokazuju da politicka elita u ovim republikama nije dovoljno sazrela da moze da prepozna svoju odgovornost.
– Otuda imamo pojave da neko ko je platio porez na ekstraprofit, zbog toga sto je zloupotrebljavao nesto u prethodnom sistemu, sada bude ministar u novoj vladi, kaze Nebojsa Medojevic. Nepojmiljivo je da neki visoki funkcioner bude, recimo, narkoman ili da ima afere vezane za moralno neprihvatljiva ponasanja, prostituciju… Na Zapadu se ide dotle da se kao izuzetno nemoralnim smatra uvecanje privatne svojine u toku vrsenja mandata, a da ne govorimo o incidentima, kao voznja u pijanom stanju, saobracajnim udesima i drugim stvarima koje bi morale po automatizmu da znace prestanak vrsenja funkcije.
Hteli to da priznamo ili ne, jos uvek smo politicki nezrelo drustvo u kome se politika, na zalost, cesto dozivljava kao puko politikantstvo, cak i prljavi posao ili ogoljena bitka za vlast. Da je na delu logika: vazno je sacuvati fotelju – po svaku cenu, pa makar se „gazilo i preko leseva“, kako rece Vuk Obradovic, najupecatljivije govori verbalni duel Canak – Veselinov. Konkretnije, Nenad Canak je izjavio da bi Dragan Veselinov trebalo da podnese ostavku posle saobracajne nesrece u Beogradu, a ministar poljoprivrede istom merom uzvratio da to treba da ucini Nenad Canak – zbog veze s kriminalcima.
Obojica su, znaci, unakrsno utvrdili da „nisu za tamo di su“, ali sve ce se, verovatno, zavrsiti na verbalnoj razmeni komplimenata.
