Od vremena Stefana Nemanje Srbe više ne smatraju varvarima, već civilizacijski ravnopravnim, te se početak sjajnog doba srpske srednjovekovne državnosti vezuje se za osnivača dinastije Nemanjića. Pitanje koje se postavlja zašto se doba Stefana Nemanje u istoriografiji smatra nultom tačkom na merilu trajanja srpske državnosti?
Srbija je postojala mnogo pre Stefana Nemanje. Srpski vladari su i pre njega dobijali visoka zvanja u Konstantinopolju i ulazili u najviši krug aristokratije. Vizantijski carevi su imali ključnu ulogu u izboru srpskih arhižupana, pa Nemanja ni po tome nije izuzetak. Ipak, on je suštinski drugačiji od prethodnika.
– Nemanju postavlja vizantijski car, ali on se osamostaljuje i uspešno parira najmoćnijoj zemlji tadašnjeg sveta državničkom veštinom, vojskom, znanjem i bogatstvom za koje nemamo pojma gde ih je stekao – kaže vizantolog prof. dr Vlada Stanković, s Filozofskog fakulteta u Beogradu.
– Isti Nemanja, koji se u Carigradu politički smatra zapadnjakom, stvara srpski civilizacijski i državni identitet oslonjen na Vizantiju. To je zaokret koji Srbiju sa seoskih putića i kozjih staza dovodi na auto-put istorije, gde smo i danas. Znate, država nije pitanje DNK već civilizacije.
Od Nemanje Srbe u Konstantinopolju više ne smatraju varvarima već civilizacijski ravnopravnima. Nemanjin sin Stefan Prvovenčani se ženi vizantijskom princezom i dobija neverovatnu titulu sevastokratora, postaje član uže carske porodice!
– O Nemanji ne znamo gotovo ništa – naglašava dr Stanković. – Nije sigurno kad je rođen, ni da li mu je Nemanja pravo ime, ili ga je dobio na drugom krštenju. Misterija je zašto njemu, najmlađem od četiri sina srpskog župana, car Manojlo Komnin daje visoku aristokratsku titulu. Da bude još čudnije, on Nemanji daje u baštinu, lično vlasništvo, vojno strateški važne i bogate rudonosne oblasti Toplicu, Ibar, Rasinu i Reke.
Nije slučajno što Sveti Sava svog oca Nemanju poredi s biblijskim Avramom, ističe sagovornik “Novosti”. U srednjem veku, dobu vere, kad je ona način poimanja sveta, simbolika je veoma jasna. Nemanja je preslikani Avram, patrijarh koji je okupio 12 raštrkanih plemena Izrailja oko jedne vere i stvorio naciju koju vodi u Obećanu zemlju.
– Nemanja je takođe praroditelj, on okuplja srpska plemena i ujedinjuje ih oko nacionalne crkve – kaže dr Stanković. – Sveti Sava operativno završava poslove stvaranja Srpske pravoslavne crkve, a iza njega sve vreme stoji Nemanjina tiha i zapanjujuća moć. To se vidi u činjenici da Sava ne okoliši već ide pravo u Svetu zemlju, gde u Jerusalimu i na Sinaju Nemanjinim zlatom kupuje velike manastire, a drugima daje priloge. Posle toga se na zidovima hramova pojavljuju živopisi Nemanje, Simeona Mirotočivog, i žene mu Ane, svete Anastasije, a manastiri Svete zemlje poju u njihovu čast.
Advertisement
– Istorija koristi Savin podatak da je Nemanja rođen 1113, a umro 1199, a po toj računici on je vladao do 83. godine, kad se odrekao svetovnog života, otišao na Atos, sagradio Hilandar i umro – navodi dr Stanković. – I u doba današnje medicine teško je zamisliti Nemanju u poznim godinama, kad je većina njegovih vršnjaka već pokojna, kako učestvuje u bitkama i vodi javnu i tajnu politiku od Nemačke do Konstantinopolja.
Nemanja je misterija kojom počinje sjajno doba srpske državnosti čiji se vladari često smenjuju nasilno, ali nikada na štetu države koja neprestano napreduje. Srbija je od Nemanje civilizacijski deo komonvelta Vizantije, s čijom carskom porodicom Nemanjići sklapaju političke brakove i ratne saveze jednako često kao i s njenim protivnicima. U Nemanjino doba jedini srpski interes je Srbija. On zna kad Barbarosa kreće u krstaški pohod, šta namerava dužd Dandolo, s kojom silom na Srbiju kreće car Manojlo Komnin. Ipak, najveća Nemanjina tajna je kako i iz najtežeg poraza izlazi nepobeđen. Naime, kad lično imperator Komnin krene u pohod na Srbiju, Nemanja ne žrtvuje narod. On vezuje omču oko vrata, kida rukave i bosonog dolazi pred cara pružajući mu balčak mača čije golo sečivo drži u ruci.
– Car vodi poraženog srpskog župana ulicama Konstantinopolja u trijumfalnoj povorci, dok ga svetina grdi i gađa svim i svačim – navodi dr Stanković. – Vizantijski hroničari beleže da se kršni Nemanja ne obazire na rulju već ponosito hoda, što zbunjuje gomilu. Car ga zatim uvodi u palatu i mesec dana mu pokazuje najveći grad sveta Konstantinopolj, centar blistave kulture. To je nezapamćen i neobjašnjiv tretman zarobljenika.
To je i prekretnica posle koje Nemanja pokreće stvaranje novog srpskog državnog identiteta.
– Kad se vratio u Srbiju, Nemanja podiže monumentalne hramove u kojima stvara srpski državni kult.
Nemanjin politički kredo glasi: “Nikada se ne predaj”, što se jasno vidi u žitijima. Stefan Prvovenčani prenosi Nemanjin politički testament na početku Hilandarske povelje: “Kada u početku stvori Bog nebo i zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih i dade im vlast nad svakom tvarju svojom”. To nije uputstvo za fatalističko pokoravanje Božjoj volji, već poziv potomcima da sudbinu odvažno drže u rukama.
– Iako Nemanjina žitija nose jasno političko zaveštanje, ona nažalost, nikada nisu bila predmet analize naše politikologije – naglašava dr Stanković. – Nemanja poručuje da odvažnima Bog pomaže. U bici kod Pantina prosto neobjašnjivo pobeđuje vrlo jaku združenu vojsku svoje braće, vizantijskih i franačkih plaćenika.
Pogledajte video:
(Novosti)
