Vec godinu dana traju price oko mog navodnog „ustolicenja“ za jugoslovenskog ambasadora u Australiji. Mnogi Srbi koji su pohodili te naše krajeve govore o njima: neki isticu široka osecanja u prilog moje dobrodošlice; drugi se spore sa onima koji su me predložili na takav položaj, ali se cini da im više smetaju predlagaci nego ja, treci pišu pisma novinama, cak i predsedniku SRJ prof. dr Vojislavu Koštunici. A mene niko i ne pita.
Šteta što neka od ovih reagovanja nisu objavljena, jer bi to bio još jedan prozor u svet naše dijaspore, pogled na one njene pojedince koji ne razlikuju bitno od nebitnog, pa i u po svoj narod egzistencijalnoj situaciji gube slobodno vreme na sitnicama. Zaboravljaju glavno – da se srpsko rodoljublje ogleda u slozi i dobrociniteljstvu, narocito onda „kada nema brata u svijetu da požali ka’da bi pomoga“, „kada suza naša nema roditelja“. Da su Hrvati i Šiptari išli tim putem doživeli bi kolaps na samom pocetku nametnutog nam rata 1991-1995. i ne bi doživeli bezdušnu NATO agresiju 1999. godine. Umesto medusobnog gloženja, ispraznog politiziranja, krenuli su putem sloge, koja je pod isti barjak sakupila stare i nove domoljube, stare i nove ustaše, stare i nove baliste. Krenuli su „lobisticki“, zakukali da ih citav svet cuje, i u toj propagandistickoj halabuci brzo otvorili mnoga vrata podmitljivog zapadnog politickog establišmenta. Australija je u tome redak izuzetak. Putem galame borce protiv hrvatsko-ustaškog genocida nad Srbima, cetnike denerala Mihailovica, predstavili su kao agresore, a one koji su se suprotstavili njihovim novim nasrtajima krajem XX veka proglasili nastavljacima „cetnicke velikosrpske hegemonije“. Pošto su i najnoviji pokret otpora, menjanjem odnosa izmedu uzroka i posledica predstavili kao izazivaca rata, pokrenuli su haške hajke na predvodnike ugroženog naroda kao na divlje zveri; ispraznili su Republiku Srpsku Krajinu, osakatili Bosnu i Hercegovinu. Danas u dvorovima krajiških domacina gospodare katolicke obitelji i iz BiH i sa Kosova, dok njihovi vlasnici žive po svinjcima i kokošarnicima, u išcekivanju milosti i sa demokratstvujuceg Zapada i sa „internacionalisticko“- mondijalistickog Istoka.
Oj kukavno Srpstvo ugašeno!
A sada nešto o sebi, o predlogu da budem tamošnji ambasador, o rasprama koje su se tim povodom pojavljivale o mome navodnom preporucivanju samog sebe – u vidu „dobronamernog saveta“. Sve su to neistine; istina je da me jedan tamošnji monarhisticki krug oko cestitog Draga Ivanovica iz Melburna predložio za tu funkciju, odmah posle opozivanja dotadašnjeg ambasadora Dragojlovica, posle cega je usledila podrška iz raznih krajeva te prosperitetne zemlje. NJu jedan pismopisac iz Austgalije prikazuje kriticki kao „pojavu mnogih đuretica po australijskim gradovima“. A ja, samo jedan nakon predloga gospodinu Ivanovicu odgovorih da iz moralnih razloga, zbog novoimenovanog ambasadora M. Glišica zbog njegove odbrane mog dela ne mogu prihvatiti predlog. Tek kada je nastupilo neko zatišje i pošto su se cule price da g. Glišic iz nekih razloga ne dolazi, odgovorih da bih pod odredenim uslovima mogao prihvatiti predlog, što propratih i vizijama diplomatske i tribunske uloge tamošnjeg predstavnika srpstva. Kada cuh da novoimenovani ambasador ipak dolazi, više nije bilo ni reci o mom angažmanu.
Naknadne price o tome raspredali su oni koji nisu imali pametnija posla, napadajuci i ljude najboljih namera. Za mene je najveca bila ona satisfakcija koja je stizala preko kreativnih posetilaca australijske srpske dijaspore, kakva je jedna koju ovih dana doneo LJ. Folic, da sam svuda poštovan i dobrodošao.
Najtužnije je saznanje da posle svega što nam se kao narodu izdešavalo neki nastavljaju svoja isprazna nacionalna tumaranja, da to i dalje cine putem obrušavanja protiv sunarodnika koji priležno slede misije održanja nacionalne samobitnosti u uslovima „melting-pota“, dajuci tom „kazanu“ duhovnu podlogu od koje zavisi i kohezija te velike države, zemlje cija je buducnost zagarantovana. Baveci se sa mnom, sa mojom malom misijom u australijskoj sredini, predvidaju da sam tamo bio primljen svesrdno, ne kao neki politicki lider, ne ni kao naucnik, nego pre svega kao istureni punkt Otecestva – punkt sa istorijskom svešcu koja me je pokretala na akcije i širom srpskih zemalja i u rasejanju. Nesebicno, zbog cega su mi i danas vrata dijaspore širom otvorena: nedavno je kalifornijski ogranak SNO predložio da pozdravim njihov novembarski sabor; nagovešten je i poziv iz Engleske i Švedske. Možda ljudi na poseban nacin vrednuju i moje knjige, možda uvažavaju to što sam na pozornici buntovnickog dozivanja pravde i za Srbe opstajao od 1968., odolevajuci brojnim napadima i aferama. Zbog one koju podiže moja knjiga „Saveznici i jugoslovenska ratna drama“ zamalo glavu ne izgubih, posle pisma Savezu boraca u kome istakoh: „Ako vi, drugovi, dokažete da su cetnici bili fašisti ja cu statistickom metodom dokazati da je Srbija bila najveca fašisticka zemlja u Evropi“.
Istina je da je velika hajka oko moje knjige, koju inkriminisaše kao „cetnicku“, bila razlog što sam svuda u dijaspori bio drag gost, da je bila i razlog što me je blagopocivši vojvoda đujic predlagao za „srpskog objedinitelja“ (objavljeno u „Srpskoj reci“). Ali ovo naglo „uzdignuce“ donosilo mi je i nevolje, od kojih je jedna bila vezana i za samog vojvodu. Bio sam zaista iznenaden zbog njegovog dugog cutanja o meni, cutanja posle velike pohvale, koje je trajalo do na godinu dana pre njegove smrti, kada je usledio njegov poziv. Secam se tog susreta u Eskandidu: „Pomaže Bog, vojvodo!“. Zastoj, zagrljaj, i tihe reci: „Bog ti pomogao đureticu, bio sam ljut na tebe“. Odgovor: „S pravom vojvodo, nekada bejah usamljeni ‘cetnicki ideolog’, danas ih ima na pretek, medu njima i onih koji su nekada ucestvovali u hajci protiv mene“. Imao sam u vidu i jednog medu njima koji je toliko „cetnicki galamio“ da je delovao i razbijacki u ugroženim podrucjima srpstva, narocito kada se pojavio pod Kozarom – gde je nesrecni narod sticajem okolnosti morao prihvatiti drugo vodstvo radi spasenja, ne znajuci da ce na kraju biti izmanipulisan.
Možda su cestiti Srbi Australije, predlažuci me za ambasadora imali u vidu mojih 12 knjiga iz medunarodnih odnosa, nagradenih najvecim priznanjima, od kojih su neke prevedene i objavljene na strani. možda moje medunarodne aktivnosti na širenju istine o svom narodu: u americkom Kongresu, u ruskoj Dumi, pisanje ekspertiza za razne evro-americke istraživacke centre.
Možda su imali u vidu cinjenicu da sam svu zaradu dobijenu od knjiga, 15.000 australijskih dolara, poklonio za nabavku lekova za naše ranjenike iz RS i RSK, a tu je sumu Srpski humanitarni fond iz Frankfurta udesetostrucio, pa je u Banjaluku stigao pun kamion lekova. Dao sam to ne od viška, jer i danas živim bez radnog kutka u stanu; cak i najnovija vlast poništi dodeljeno mi proširenje.
Ove i druge moje aktivnosti bile su razlog što sam na predlog pomenutog Fonda odlikovan Medaljom casti i rodoljublja za zasluge ucinjene za dobro sveukupnog srpskog naroda.
Nalazim za shodno, na kraju, da naglasim da mi je predlog da budem izabran za ambasadora u Australiji više godio zbog cinjenice da je potekao od naroda, nego zbog njegove velicine, ja sam bio u poziciji da „igram na mnogo uzvišenije karte“, ali sam sledeci istorijsko klatno našeg Roda, svoje mesto odredivao u opoziciji i poziciji i opoziciji, odredujuci se i protiv neokomunizma (neotitoizma) i protiv ispraznog mondijalizma (drugog vida starog „internacionalizma“), koji preti da nas pod vidom demokratskog preporoda baci na periferiju periferija Evrope.
Dr Veselin đuretic,
Beograd
