U Akron se u poslednjih desetak godina slila reka srpskih porodica proteranih sa njihovih ognjišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Došle su ovde uz pomoc Medunarodnog instituta za migraciona pitanja. Najveci broj se snašao, a na brizi oko njihovog dolaska i uklapanja u novu sredinu posebno se angažovao Goran Debelnogic, savetnik i koordinator Useljenickih službi Medunarodnog instituta.
Ovog veoma vrednog i skromnog coveka zatekli smo u radnoj atmosferi. Iako je imao mnogo posla, ipak je našao vremena za razgovor. – Roden sam u Podromaniji, u Sarajevu sam završio Pravni fakultet. Nakon godinu dana novinarskog posla u sarajevskim „Vecernjim novinama“ i isto toliko inspekcijskog staža u rodnom Sokocu, došao sam 1989. godine u NJujork i krenuo iz pocetka. Godinu dana sam svaštario, dok nisam poceo da radim strucniji posao. Bilo je to u Medunarodnom pravnickom komitetu za ljudska prava u NJujorku. Od tada do danas promenio sam više firmi i, kako se to kaže, uznapredovao u poslu. U meduvremenu sam zasnovao porodicu. Zajedno sa suprugom Aleksandrom i decom Jelenom i Stefanom smestio se u gradicu Makedoniji, na pola puta izmedu Akrona i Klivlenda.
• Koliko je vaš Institut do sada prihvatio izbeglica sa prostora bivše Jugoslavije?
– Program za bivšu Jugoslaviju poceo je 1995. i od tada do danas u Akron je preko Medunarodnog instituta i preko drugih organizacija koje se bave slicnim poslovima došlo nešto više od 2.000 osoba. Naš cilj je da se svi novodošli što pre osposobe i da ne zavise ni od cije pomoci. Ne zato da bi ih se što pre rešili, vec zato što nijedna pomoc nije toliko znacajna ni trajna da bi se covek osecao sigurnim i vrednim. To vam je cisto psihološka stvar – ljudi brzo povrate samopouzdanje i želju za lepšim životom ako imaju mogucnost da svojim radom obezbede bolje sutra. Moji socijalni radnici i savetnik za poslove imaju prevashodni zadatak da u što kracem roku obezbede uslove za normalan život izbeglica, smeštaj i sve neophodne potrepštine, kako bi ljudi, rastereceni tih briga, što pre, uz ucenje engleskog jezika, prihvatili stalno zaposlenje.
Dragocena podrška crkve
• Sa kakvim problemima se najcešce susrecete?
– Jezicka barijera je veliki problem za sve novodošle. Na srecu, lokalna zajednica od blizu 10.000 Srba je dovoljno velika da naše odeljenje za jezike uvek može da obezbedi prevodioca za potrebe izbeglica. To je, medutim, mali problem ako gledamo na duže staze. Najteže su, ipak, velike ratne i izbeglicke traume, kako kod odraslih tako i dece, a cesto je najteže starijim osobama. NJihovo otudenje u najvecem broju slucajeva postaje vecno.
• Pomogli ste i pojedinim familijama da dodu iz drugih mesta Amerike u Akron, jer tamo nisu mogle da se snadu?
– Nije lako ako ljudi dodu u grad u kom na 500 kilometara ne postoji osoba sa kojom mogu da komuniciraju na svom jeziku. Najveci broj tih ljudi, cim stekne minimalne mogucnosti, seli se tamo gde postoji brojnija srpska zajednica. Više od 150 porodica preselilo se u poslednje dve godine iz drugih gradova širom Amerike u Akron. Razloga ima više. Ponekad ljudisaznaju za prijatelje ili rodbinu, nekad je to bolji posao, a skromno receno, ponekad i vrsta pomoci koju dobiju od nas. Ovaj posao, uz profesionalnost, podrazumeva i veliku humanost, i jednostavno ga je nemoguce obavljati uspešno ako se to dvoje ne prožima. To se medu izbeglim brzo i daleko cuje. LJudi to osete i dešava se da vam godinu-dve kasnije pride covek i zahvali se za neku vama naizgled nevažnu stvar. Pažnja i razumevanje koje nastojimo da pružimo ljudima jednako su važni kao i precizno i dokumentovano izvršavanje obaveznih stavki iz mnoštva ugovora sa federalnom i lokalnom državom.
• Kakva je vaša saradnja, kad je rec o izbeglicama, sa srpskim pravoslavnim crkvama u Akronu?
– Akron, kao što znate, ima tri srpske pravoslavne crkveno-školske opštine. Svaka od njih je doprinela i doprinosi, koliko god može, da se ublaže kulturni i jezicki šokovi koje novodošli najcešce doživljavaju. Posebno cu istaci dragocenu pomoc sveštenika Milovana Koraca i Dragomira Tube, koja je nemerljiva. Ona je, u pravom smislu te reci, hrišcanska, jer cesto pomažu i porodicama drugih vera i nacija. Ovde je crkva stub opstanka i postojanja, tako da je saradnja i prihvatanje novodošlih Srba u ovdašnje crkvene sredine neophodnost. Za novodošle je to kako mesto vere, mira u utehe, tako i socijalna ustanova za druženja, zabavu, sport i slicno, a za samu crkvu novodošle porodice su uvek osveženje – jezicko, duhovno i kulturno.
• Jedan ste od osnivaca i prvi predsednik Srpskog sportskog društva „Gavrilo Princip“ u Akronu.
– Negde u prolece 1997, u saradnji sa Crkveno-školskom opštinom Sv. arhandela Mihaila i ocem Dragomirom Tubom, rešili smo da u sklopu crkvene opštine osnujemo sportsko društvo. Cilj nam je bio da okupimo posebno omladinu, ali i starije, koji ce kroz razlicite aktivnosti ispuniti vlastitu svakodnevicu na koristan nacin, a s druge strane da kroz turnire i takmicenja održavamo veze sa drugim srpskim sredinama širom Amerike i Kanade. Fudbaleri su, nakon svega dve sezone u drugoj amaterskoj ligi americke fudbalske federacije, prešli u prvu ligu, da bismo prošle godine osnovali još jedan tim koji se takmici u trecoj ligi. Nadamo se da ce i program za decu uzeti maha i da cemo uskoro imati dva tima uzrasta do 12 i 15 godina. Takode nam je cilj da uskoro oformimo klubove za bocanje, košarku, odbojku i tenis. Na crkvenom imanju postoje vec tereni za fudbal, košarku i tenis.
Najvažnije je da se ljudi naviknu da na volonterskoj, besplatnoj osnovi, što u Americi nije lako, žrtvuju vreme i energiju za opšte dobro svoje zajednice. Što je više takvih ljudi, to je lakše i bolje svima.
Srpski radio Akron >¢ Vi se vec dugo bavite raznim aktivnostima u srpskoj zajednici?
– Pocelo je to još u NJujorku pocetkom devedesetih. Nažalost, rat u kojem se našao naš narod naterao je veliki broj ljudi da se bavi svim i svacim, kako bi pomogao unesrecenima. Više od dve godine bio sam koordinator organizacije „Americki Srbi“ i raznih aktivnosti srpske zajednice NJujorka i okoline u naporima da se olakšaju teškoce naroda u otadžbini. Slali smo lekove, odecu, organizovali razlicite proteste. Uz to sam jedno vreme bio voditelj radio-programa koji je uredivao sada vec pokojni cika-Buda, Budimir Sreckovic.
• Da li vas je to podstaklo da i u Akronu pokrenete srpski radio-program?
– Neko vreme sam bio povremeni komentator lista Srpske narodne odbrane „Sloboda“ iz Cikaga, ali sam ubrzo shvatio da ce naša lokalna zajednica imati više koristi ako bude raspolagala jednim lokalnim glasilom, lišenim politickih primesa, za objedinjavanje informacija i lepšu komunikaciju kako medu narodom i medu srpskim organizacijama i crkvama. Tako sam u prolece 1999. godine pokrenuo Srpski radio Akron, jednocasovnu emisiju muzicko-zabavnog karaktera, sa lokalnim obaveštenjima i kratkim vestima iz otadžbine. Program je lepo primljen i rado slušan. Program se može slušati uživo i preko Interneta na www.913thesummit.com, nedeljom ujutro u sedam sati po istocnoamerickom vremenu.
Period naseljavanja
U Akronu vec više od sto godina svoj dom nalaze hiljade Srba. U ovaj grad u severnom Ohaju, poznati centar gumarske industrije, najpre su, na prelazu iz 19. u 20. vek, dolazili Srbi iz tadašnje Austrougarske, srpske Vojvodine. Zbog klime slicne onoj u zavicaju, a i veoma razvijene privrede, neretko su se Srbi i iz drugih krajeva Amerike preseljavali u Akron. Blizina Klivlenda, mnogo veceg grada i velike srpske zajednice severoistocnog Ohaja su ne manje važan cinilac za naseljavanje ovih krajeva srpskim narodom.
Obezbediti buducnost
Srbima bih preporucio pre svega rad i samoodricanje. Da se ne zaboravi da naš pojedinacni stav prema velikoj stvari, kao što je nacija i njena sudbina, ne sme biti zamagljen trenutnim neprilikama. Možda današnjica ne može da nas oduševi, ali moramo raditi sa više oduševljenja na njenoj izmeni, kako bismo uspeli da ispunimo svoju dužnost – obezbedenje buducnosti srpskog naroda kako u svetu tako i u srpskim zemljama. I da nam se jednoga dana država zove Srbija.
