Eh,puste li noci,preduga za svakog – a za bolesnog coveka,kraja joj nema!Petlovi,doduse, odavno oglasavaju pocetak novog dana.Voja ipak misli,malo sarkasticno,malo ogorceno,da je to samo neki njihov hir,jer dan je jos tako, tako daleko…Sedi sam u dnevnoj sobi.Ne pada mu na pamet da ukljuci TV,nervira ga cak i zvuk zamrzivaca iz hodnika.Tumara malo besciljno po kuci,pa se opet vrati u fotelju.Odlaze i naocare za citanje, nema ni volju ni koncentraciju za svog omiljenog pisca,
-Zdrav covek ima bezbroj zelja a bolestan – samo jednu!-pada mu na pamet misao Ive Andrica.
I njegova jedina zelja je da ozdravi ali sada, pred sam cik zore,dok rukama nesvesno grebucka ruke i noge,sto iz preke potrebe,sto i iz navike pomalo,on jedva ceka onaj pravi osvit radnog dana kad ce ulicama poteci reka zaposlenih,kako ce se otvrarati pekare, prodavnice, apoteke…Apoteka!Za sada mu je najpotrebnija apoteka i caj od zelene kombuhe koji je juce, nesmotreno, zaboravio da kupi u vecim kolicinama a neophodan mu je uz melem protiv psorijaze koja ga muci godinama a kojoj je, napokon, tek pre par meseci,nasao lek.Odnosno, saznao je za zenu koja spravlja melem protiv psorijaze, pozvao broj o64 3740 823,potrazio Slavicu Terzic i seo u kola. Odlucio je cvrsto da ne odstupi od uputstva za upotrebu melema ni jednog trenutka, ne moze vise da se nosi s tim silnim grebanjem tela, ljuspama spstvene koze,otkad se nije leti raskomotio kao covek, a tek otkad nije video more…
Kad se seti svega toga,u ovo nedoba izmedju dana i noci,nasmesi se onako cisto iz srca,Jer,u njemu je bilo toliko nade,rezultati dosadasnjeg lecenja su vise nego dobri…iz susedne sobe zacu kako se dete zakaslja pa tiho zaplaka, odmah zatim uzurbane korake majke ,njeno saputanje…zatim sve posta mirno;tisina mu se, nacas, ucini poput prediva koje prekriva jednu po jednu stvar.
-Izgleda da cu da zaspim-uz poluosmeh poce da sara pogledom po sobi,dok mu oko ne zape za ciniju punu pomorandzi,na cipkastom stolnjaku trpezarijskog stola.Zablista njihova narandzasta boja,kao da celu sobu osvetli.
I Vojin um.
Od secanja,prosto ga grudi zabolese.
Ziveo je nekada u malom gradicu na jugu Srbije.Tek odsluzio vojsku, zaposlio se…Iako je tu rodjen, nije bas mnogo sveta poznavao.Skolu je zavrsio u velikom gradu,pa fakultet,pa vojska…A mala mesta se,obicno,ili naglo prosire i promene,ili prosto obamru.Njegovo se i prosirilo i promenilo,bio je prosto stranac u svom gradu.Ali, svakako, nije planirao da ostane tu dugo…
Svakoga jutra je, istom ulicom isao na posao.I, svakog jutra je,pored skladista uglja,izmedju dve oronule kuce,na travnjaku sedela tamnoputa devojcica,sa ispruzenom rukom i plehanom cinijom ispred sebe.
Prvog jutra je spustio novcic u praznu ciniju,a po povratku s posla je izvadio jos jedan.Cinija je opet bila prazna.Devojcica je nosila zeleni dzemper bez dugmica,rukavi su joj bili predugacki.Kosica joj je, umascena i neocesljana,padala niz ledja.Nosila je neke kratke pantalone i zute, gumene cizmice.I nikada, skoro nikada, nije podizala glavu s cinije.Nije gledala ni prolaznike, ni svoju ispruzenu ruku.
Voja je bio toliko zaintrigiran njenom pojavom,da mu se cesto desavalo da, kad prodje pored nje,stane iza druge kuce i posmatra je.
Dete je uvek nesto mrmljalo,neku molitvu za pomoc,valjda.Ali, kad bi se desilo da se zamisli,da ucuti,da spusti rucicu… s druge strane skladista bi doleteo kamencic pravo u njena ledja.Ona bi se trgla i nastavila sa litanijom,isto onako monotono…Shvatio je zasto joj je cinija bila uvek prazna.
Sledeceg jutra,umesto uobicajenog novcica,spustio je u ciniju sendvic i jednu veliku pomorandzu.I, tada joj je prvi put ugledao oci!Krupne, tamne,pune zivota i potisnutih zelja,pune nade i tako beskrajno tuzne.Uzela je pomorandzu u ruku i nasmesila mu se…
Pomazio je prljavu glavicu i produzio ulicom.Medjutim, nije odmakao ni par koraka, kad je zacuo galamu.Okrenuo se samo ovlas, a onda stao kao ukopan.Takodje tamnoputa zena,sitna i neuredna,gutala je onaj sendvic nevidjenom brzinom,a drugom rukom pokusavala da devojcici otme pomorandzu iz ruku.Devojcica je jecala i drzala je grcevito, s obe ruke…
Voja je krenuo nazad.Ni sam nije znao sta ce uciniti,ali nagon da zastiti dete, prosto ga je terao da pozuri.
Ulica je bila prilicno prometna,ljudi su zurli na posao i malo ko je obracao paznju na viku i otimanje deteta i zene, po svoj prilici,majke i kcerke. Zatim – kao da je vreme stalo!Pomorandza je ispala iz rucica koje su je divlje stezale i otkotrljala se.Dok je zena gutala poslednje zalogaje sendvica,dete je potrcalo za pomorandzom.Na ulicu.Pred kola koja su naisla iza krivine i vozaca koji nikako nije mogao da je vidi.Cuo se samo tup udarac, a zatim muk.
Tezak,smrtan,neponovljiv…
Ljudi su poceli da se okupljaju.Vozac je izasao i drzao se za glavu,placuci.Majka je uzela jednu zutu cizmicu u ruku, a drugom brisala mrvice sendvica
sa usta pre nego ce zakukati.
Voja se okrenuo prema njoj.Tog trenutka je bio siguran da bi mogao da je udavi golim rukama.Stisnuo je pesnice, i,kroz zube, preteci joj rekao da se gubi odatle.Sto pre!
Iako je uskoro otisao iz tog mesta, nikada nije zaboravio taj dogadjaj.Vracao se ponekad, zbog roditelja.Kad mu je majka umrla, prvi put je otisao na groblje.Ispod groblja, ispod ograde,bilo je nekoliko neobelezenih humki.Osim jedne.Nju je obelezilo cudno stablo, nalik pomorandzinim,bez ploda.Znao je da je tu sahranjena devojcica, znao je to u dubini duse iako nikog nije pitao a tesko da bi iako i znao pravi odgovor.
I nikada vise nije okusio pomorandzu.Niti bi se taj plod ikada nasao u njegovom domu, da nije dece…
A sahranjena je van groblja,kao da su namerno hteli da je sto vise udalje od Boga…
-Nema Boga samo za onoga ko ne zna da ga nosi u sebi – misli Voja pozudno gledajuci u prozor.
Dan je poceo da se nazire…
