Razvedrilo se prekjuce nad Ivanjicom. Neki rekoše posle pet- šest kišnih dana, a neki utvrdiše – posle pet-šest decenija mraka.
U svoju rodnu ivanjicku varoš prekjuce, na Veliku subotu, i na 110. rodendan, vratio se Dragoljub-Draža Mihailovic i nastanio na stotinak koraka od nekadašnjeg kucnog praga. Na docek Cici, iliti otvaranje velikog spomen-kompleksa „đeneral Dragoljub Mihailovic“ došlo je nekoliko hiljada Srba sa svih srpskih ravnogorskih strana, od Pirota do Banjaluke i od Melburna do Toronta. Ivanjica je, prekjuce u podne, bila ravnogorski centar sveta, iliti veliki ravnogorski dosanjani san.
– Došao sam iz Kanade. Dao sam od srca prilog od osam hiljada kanadskih dolara za ovaj Cicin dom. Bio sam sa Cicom u istom stroju i otišao, posle, daleko. Srecom, doživeo sam ovaj dan, ali, nesrecom, nije ga doživelo 95 odsto Ravnogoraca koji su umirali negde po svetu nadajuci se da ce se u Srbiji roditi sloboda i Cica vratiti kuci – rece starina LJubomir Prtenjak, rodom iz Dragaceva, a nastanjen negde u Kanadi.
„Duša cista, ako nisi komunista…“
Iz Amerike u Ivanjicu, na docek Cici, banuo je i Branislav Jovanovic. Na pitanje kako se oseca, Branislav pokaza rukom na okolnu bogatu ravnogorsku ikonografiju, na Cicinu spomen-bistu, na Cicin dom… i rece da se ponovo rodio. Nada Jevtovic Ognjanovic iz Gornjeg Mlanovca je banula u Ivanjicu noseci jedan pozdrav.
– Moj pokojni otac Slavko i majka LJubica su 1944. godine, po molbi denerala Mihailovica, cuvali u svom domu americkog pilota Carlsa Dejvisa. Gospodin Dejvis me onomad pozvao telefonom i rekao da mu je jako žao što ne može da dode u Ivanjicu i zamolio me da svim prisutnim prenesem njegove pozdrave i zahvalnost – rece Nada.
Stigao i Kavaja
Dva dana nakon što je pušten iz pritvora, poznati „lovac na Tita“, Nikola Kavaja banuo je u Ivanjicu uz neciji zajedljiv komentar: „Batic je trebalo da dode u Ivanjicu, ali je pustio Kavaju iz zatvora da ga zameni“.
Tokom svecanog otkrivanja spomenika Cici, Kavaja je nogom nagazio travnjak ispred spomenika i bio opomenut od jednog bradatog momka. Na upozorenje drugog bradonje: „Pazi, bre, šta pricaš, ovo je Nikola Kavaja. On je hteo da smakne Tita u Americi“, prvi bradonja je uzvratio: „Tito je živeo u Srbiji, nije u Americi“. Kavaja nije odgovorio.
Radosav Andric iz Kraljeva je nosio u ruci slike porodice Karadordevic i uveravao prisutne da „ne valja bez kralja“, dok je Milisav Nedic iz Osecine nosio nekoliko parola od kojih je jedna glasila: „Srbinu je duša cista ako nije komunista“.
U Ivanjicu je došao i Dražin unuk, Vojislav Mihailovic i satima se nije odvajao od bronzanog dede.
Tek, nije bilo teško zakljuciti da su u Ivanjicu došli svi oni kojima je Draža bio u srcu, ali je, možda, bilo teško zakljuciti zašto nisu došli oni koji su, mnogih minulih godina, s ravnogorskom pricom u mikrofone, skupljali ravnogorske politicke i druge poene i dinare. „Nije došao Vuk, Velja Ilic, Batic, Toma Nikolic, Koštunica, Beckovic, ali je, eto, došao predstavnik ambasade Gvineje Bisao u Beogradu“… – primetio je neko od predstavnika ivanjickog udruženja „Ravna gora“ koje je iniciralo i organizovalo „docek Cici“.
Kad je negde iza podneva sa velikog bronzanog Cice skinuta „najmilija srpska zastava“, iz preko pet hiljada ravnogorskih grla zaorila se pesma: „Od Topole, od Topole pa do Ravne gore“…
Vajda i za turizam
Bronzanog srpskog Cicu otkrio je njegov ratni pratilac i zemljak, Dušan Jovanovic iz Los Andelesa. A kad se, malo umirila ravnogorska himna, osamdesetogodišnji Dušan je posle 59 godina ponovo predao raport svom vrhovnom komandantu.
– … Svi Ravnogorci u matici Srbiji, ostalim srpskim pokrajinama, kao i svi Ravnogorci rasuti širom sveta su spremni da polože svoje živote za našu napacenu majku Srbiju i srpski narod…- raportirao je Dušan i potom dugo podsecao na slavne ratne i teške poratne puteve ravnogorske, zahvaljivao se svima koji su materijalno pomogli Cicin povratak kuci, citao pisma zahvalnosti americkih pilota, koje su Draža i njegova otadžbinska vojska spasli od Nemaca, sve uz zakljucak da je njegov vrhovni komadant najveci srpski heroj i mucenik 20. veka.
Parastos 5. maja
Spomenik Dragoljubu Mihailovicu delo je užickog akademskog vajara Branka Tijanica. Visok je dva metra i 30 santimetara i postavljen je do samog „Cicinog doma“.
Prilikom otkrivanja spomenika, organizatori su rekli da se zbog Velike subote, služenje parastosa odlaže za 5. maj, kada ce parastos služiti vladika žicki, Atanasije Jeftic.
– Ponosan sam što stojim, ovde, pored dede, u njegovom rodnom gradu. Vrlo sam zahvalan ljudima koji su doprineli da se moj deda vrati kuci i da se ispravi nepravda duga 60 godina – rekao je Vojislav Mihailovic.
Inace, u okviru otvorenog spomen-kompleksa „đeneral Dragoljub Mihailovic“ nalazi se „Cicin dom“ opremljen da cuva mnoge ratne ravnogorske uspomene, a medu njima i šajkaca, karabin revolver i naocare Draže Mihailovica, veliki ukoriceni album sa fotografijama snimljenim okom Dražinog licnog fotografa Ace Simica iz Cacka. Ispred Doma je cesma posvecena žrtvama komunistickog terora u Ivanjici.
Izgradnju cesme je finansirala Zagorka Vasic iz Kalifornije, svojevremeno kurir za vezu izmedu generala Nedica i Mihailovica. – Ovo je veliki dogadaj za Ivanjicu i verujem da ce od povratka Cice kuci koristi imati i turisticka privreda – izjavio je Božidar Grujic, predsednik Odbora za podizanje spomen-kompleksa.
Vratio se Cica kuci, a 85-godišnji Miloš Bojovic iz okoline Ivanjice, iz ravnogorske cete Boža Javorca, rece: „E, vala, sad mogu da umrem“.
Posle, kad su se umesto reci iz zvucnika zacule ravnogorske pesme, kad su ulicni prodavci ravnogorskih obeležja sklopili putujuce tezge, terase obližnjih kafea i restorana su postale pretesne. Tako je bilo do duboko u noc.
Jedino, požali se neko, nije bilo gibanice.
