Kao delegat iz San Franciska bio je pre pola veka na Konvenciji Srpske narodne odbrane ovde u Cikagu. Ovih dana stigao je ponovo u najveci „srpski grad“ van otadžbine, a povodi su razni: Konvencija KSU, ciji je osnivac, otvaranje jugoslovenskog konzulata u Cikagu, proslava 50 godina izlaženja cikaške „Slobode“…
I pre pola veka bio je Srbin. Prvi posao službenika novog konzulata bio je da mu otadžbinsku potvrdu o toj nepobitnoj cinjenici vrate. Dobio je pasoš sa rednim brojem jedan.
Plava knjižica za legendu
“ Ponovo sam posle 55 godina postao Srbin iz Obrenovca “ šeretski tiho je konstatovao Dragoslav đordevic, 92-godišnji patriota i intelektualac iz Kalifornije, dok mu je Ivan Živkovic urucivao plavu knjižicu u holu hotela „Morein“, koji pripada Branku Tupanjcu, još jednom znamenitom Srbinu iz dijaspore. Nije bilo fotoreportera, ni pompe, cak ni gužve. Prve cestitke uputila mu je dr Jasmina Vujic, profesor sa Berkli univerziteta, potpredsednik KSU i Saveta dijaspore Vlade SRJ, Vladimir Božovic iz Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i vaš izveštac.
Svima je ovim povodom oko zasuzilo, osim nekadašnjem vojnom logorašu 19475, pedagogu, emigrantu koji je od 1949. godine, kada se uselio u SAD, definitivno odbivši da se vrati u otadžbinu, suviše dugo cekao na ovaj trenutak. Zagonetno se osmehuje i na prefinjenom srpskom jeziku, koji retko može da se cuje i u Srbiji, priseca se onih vremena od pre pola veka u Cikagu.
“ Konvencija SNO ovde u Cikagu bila je vrlo burna, jer su svi ucesnici bili vecinom iz redova cetnika, ratnih zarobljenika i politickih izbeglica. Predsednik Mihajlo Ducic je imao pune ruke posla i tešku dužnost, jer su svi hteli da imaju rec i govore “ veli đordevic koji je prošao dug i mukotrpan put da bi danas doživljavao pocasti i poštovanje koji pripadaju ljudima sa takvom biografijom.
Pre rata je završio nižu i višu vojnu akademiju, bio je svedok onoga što se u Srbiji dogadalo posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju ili u Generalštabu uoci i posle martovskog puca. Kao logoraš preživeo je sve, ukljucujuci i saveznicko bombardovanje Osnabrika 4. decembra 1944. godine, u kome je poginulo više od sto izmucenih i izgladnelih Srba. U Americi je radio razne poslove, da bi se zaposlio na Vojnom institutu za strane jezike u Montereju, gde je bio i šef katedre srpsko-hrvatskog odeljenja. U meduvremenu je diplomirao i magistrirao istoriju na San Hoze državnom univerzitetu u Kaliforniji.
Zajedno sa sinom Miroslavom i princom Aleksandrom osnovao je pre 12 godina Kongres srpskog ujedinjenja, institucionalizujuci svoje opredeljenje da je stalno u prvim redovima borbe za srpska nacionalna prava u SAD.
“ Nama su potrebne nove ideje i nacini rada za unapredenje srpstva. Sve manjine oko nas kipte idejama za ostvarivanje svojih „nacija i država“, na racun nas Srba i naših srpskih zemalja “ kaže đordevic i navodi kao ilustraciju tekst iz casopisa „Mediteranean“ u kome jedan musliman iz Sandžaka traži nezavisnu državu od bivšeg savetnika americkog državnog sekretara Ricarda Šiftera.
Sa iskustvom i mudrošcu takvih i tolikih godina iza sebe, Dragoslav đordevic ne ispoljava veliko oduševljenje ni Amerikom ni njenim nacinom života, a posebno je kritican prema Srbima.
Pogubno prebrojavanje
“ Naša omladina ovde živi vecinom „americkim životom“: koka-kola, rokenrol, sportovi u kojima je naš fudbal postao soker, a onaj „bodibol“ koji se igra celim telom ovde je fudbal. Naravno, tu je i golf i košarka i sve ostalo, pa kako onda mladi Srbi mogu da nadu vremena za patriotizam i cisto srpske probleme. Prica se da nas Srba ovde u SAD ima milion, a ja znam da sve naše parohije imaju ukupno 15.000 parohijana. Ako se ikada prebrojimo naci cemo da se isti ljudi pojavljuju u svim srpskim organizacijama. Sve u svemu, vecina stanovnika SAD srpskog porekla nema mnogo srpskog duhovnog i kulturnog života. Novodošli Srbi su u vecini depolitizovani i nisu ni americke ni srpske patriote, pa više i ne mare za sudbinu svoje otadžbine. Oni se vrlo lako uklapaju u „novi svetski poredak“, koji je skroz materijalisticki i bez duhovnih vrednosti “ analizira potanko đordevic srpsku dijasporu u Americi.
Ne krijuci da je antikomunista, đordevic pravi primetnu razliku izmedu politicara i svog naroda, svestan da su politicari prolazni, a da narod mora opstati. Uobicava da kaže kako je „sudbina Srpstva u našim rukama, kao što je uvek i bila, jer ako smo se 14 vekova održali na balkanskoj vetrometini, od nas samih zavisi hocemo li opstati i dalje“.
“ Verujem da hoce, jer u srpskom narodu tinjaju iskonske snage zasnovane na duhovnom bicu srpstva. Ali, moramo da budemo oprezni, jer išcezavamo i brojno i duhovno. Osnova našem patriotizmu najbolje je izrecena u himni Svetom Savi, odakle proistice patriotizam, pravda, covekoljublje, cojstvo, junaštvo i poštovanje drugih naroda, narocito onih nama naklonjenih. Moramo povratiti ugled koji smo izgubili. De Gol je povratio ugled Francuskoj, Adenauer Nemackoj, Sigman Ri Koreji, Sadat Egiptu i, kao najnoviji, Putin Rusiji. Njima slicni Srbi postoje i medu nama. Pronadimo ih i podržimo ih “ porucuje na kraju Dragoslav đordevic, „institucija srpske dijaspore“.
