Odlazeći britanski ambasador Stiven Vordsvort eksplicitno nam je poručio da Kosovo i EU za Srbiju više nisu odvojeni koloseci
Što bi se reklo – da nije smešno bilo bi tužno. Koliko puta je samo pisac ovih redova bio prozivan i kritikovan zbog širenja defetizma i neverice u pogledu oficijelne (i Kosovo i EU) politike srpskih vlasti?! A sada nam je (Danas, 5-6 jun) odlazeći britanski ambasador Stiven Vordsvort eksplicitno poručio da Kosovo i EU za Srbiju više nisu odvojeni koloseci i da bi insistiranje Beograda na novim pregovorima značilo otvorenu konfrontaciju sa dvadeset dve članice EU koje su priznale nezavisnost Kosova, kao i da je srpskim zvaničnicima do sada mnogo ljudi mnogo puta reklo da to ne bi bila dobra ideja. Pre neki dan su nam nešto slično rekli i Nemci. Pre njih ambasador Švedske. A pre njega Bernar Kušner i neki američki zvaničnici i komentatori.
Pa šta onda nagoni srpske vlasti da s neverovatnom upornošću ponavljaju priče o teritorijalnom integritetu i svetloj EU budućnosti?
Problem je to što je ova vlada prilikom svog formiranja obećala tu evropsku budućnost i što je ta evropska agenda predstavljala najmanji zajednički sadržilac i koliko-toliko principijelan motiv za okupljanje onoga što se danas naziva srpskom vladajućom koalicijom. I zato se sada valjda plaše da bi odustajanjem od evropske mantre ispali nedosledni i neprincipijelni. Ali mislim da barem u tom pogledu vlast nema previše razloga za brigu. Naime, ako ova vlada ikada bude pala to neće biti zbog zamagljenih evroperspektiva, već iz nekih drugih, manje ideoloških i daleko prozaičnijih razloga. Uostalom, Srbija je dobila beli šengen, a to je u percepciji većine građana otprilike isto što i članstvo u EU.
Ne treba, međutim, zaboraviti da je postojao čitav niz konkretnih obećanja (dvesta hiljada radnih mesta, akcije od hiljadu evra, penzije u visini sedamdeset odsto prosečne plate…) i da su u ogromnoj većini slučajeva ta obećanja od početka – dakle, i nezavisno od ekonomske krize koja je u međuvremenu nastupila – bila nerealna, providna i trula. I poput menica bez pokrića ta obećanja sada polako stižu za naplatu.
Ono što je većinu birača – dobro, ne baš većinu, ali svakako dovoljno veliki broj da bi, nakon što su se SPS–PUPS–JS evropski prelomili, mogla da se sastavi vlada – opredelilo da ipak progutaju sumnjivu ponudu evropske Srbije o dvostrukom koloseku bila je, na prvom mestu – nada. (A tek potom dolazi medijsko spinovanje, razočaranje u Koštunicu i neprivlačnost radikalske alternative.) Boris Tadić i Koalicija za evropsku Srbiju su izuzetno vešto umeli da razbuktaju nadu u bolje sutra i da tu nadu povežu sa sopstvenom političkom agendom i promocijom. Ali zato sada ta izneverena nada preti da im se vrati kao bumerang i obezvredi čak i one sporadične uspehe kao što je bila pomenuta vizna liberalizacija, borba protiv kriminala ili glasanje u Generalnoj skupštinu UN.
Objektivno gledano, mrzovoljni Koštunica i Nikolić su s proleća 2008. bili više u pravu od razdragane evrogrupacije okupljene oko Borisa Tadića. Ali ne zaboravimo da je, tako gledano, s jeseni dvehiljadite, i Milošević, naročito u svom poslednjem obraćanju, bio politički više u pravu od vesele družine koja je s Koštuničinim imenom na posterima i usnama duvala u pištaljke i mitingovala po srpskim trgovima. (Da ne govorimo o tome koliko su verovatno u vreme Osme sednice tek Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić sa svojom kritikom olako obećane brzine bili u pravu spram Miloševića!?)
Ne kažem ovo zato da bismo lamentirali nad istorijskim nepravdama ili raspravljali šta bi bilo kad bi bilo, već da skrenem pažnju na to da bivanje u pravu, doduše, jeste poželjan, ali, nažalost nije ni nužan, a ni dovoljan uslov uspeha politici. Ne bi, s toga, trebalo mnogo da začudi – a ni da uteši – ako na kraju balade i aktuelni Evropejci izgube od nekoga sa još debljim obrazom i tanjim argumentima.
U politici dobro zvuči i lepo deluje kada je neko odlučan i nepokolebljiv na zacrtanom kursu. Ali ponekad je ipak bolje malo skrenuti sa kursa, pogotovo ako je sve očiglednije da put kojim se krenulo ne vodi bukvalno nigde. I to je bolje učiniti pre nego kasnije. Zato i mislim da jedno meko prizemljenje“ srpskih evroreformskih snova zapravo nema alternativu.
