Todić
„Želeo bih da saznam odakle potiču moji predaci i moje prezime“ – piše nam g. Slobodan Todić iz Australije. Navodi imena roditelja sa mestima (oba sela kod Šapca) i datumima rođenja, kao i devojačko prezime majke, pa imena deda i baba sa obe strane, čak i dva brata dede po ocu, ali ne kaže koja im je krsna slava. Srećom, naveo je svoju i-mejl adresu, a pošto smo već obrađivali porodice koje slave Sv. Trufuna i, među njima, u Tuzli, našli i porodicu sa ovom slavom cincarskog (staro-srpskog) porekla, obratili smo mu se elektronskom poštom: „Poštovani g. Todiću, primili smo Vaše pismo preko redakcije ‘Vesti’ i počeli da spremamo odgovor, kad smo primetili da niste naveli koju su krsnu slavu imali (odn. imate) Vaši Todići. U Bosni, iz koje su, najverovatnije, došli Vaši preci, Todići slave tačno 15 (petnaest) raznih krsnih imena pa Vas molimo da nam odmah (povratnim i-mejlom) javite taj podatak. Srdačno, Rakići.“
Nije prošlo ni 48 sati do odgovora: „Postovani, ne verujem da su nasi poreklom iz Bosne, ali nasa slava je Sveti Luka. Majka je rođena u Drnovcu iz porodice Gazibarić–Srbija Mačva, a takođe i tata Trifun iz Zminjaka Mačva … Verujem da su poreklom čačani, ali nismo sigurni. Zamolio bih vas da mi pomognete, unapred zahvalan Slobodan.“
Dakle, dragi Slobodane, Vaši preci nisu iz Bosne i ne slave Sv. Trifuna, ali to ne menja naše iskazano uverenje da su upravo spomenutog staro-srpskog porekla. Eto, Vaš otac se zvao upravo Trifun, vrlo često cincarsko ime, a Cincari su, kao što smo to već spominjali, pod grčkim uticajem, umesto porodične krsne slave, praznovali imendan domaćina. Ali, dolazeći u severnije, srpske krajeve ponovo su počeli da slave krsna imena porodica. Todići sa slavom Sv. Luka, koliko, smo mogli ustanoviti prema raspoloživoj literaturi, najranije su, još krajem 19. veka, zabeleženi u Kučima, u Raćesima, a bilo ih je i u Baru, kao jedna od familija iseljenih Bulatovića, jednog od najjačih bratstava plemena Rovci. Bulatovići (o kojima smo, svojevremeno, objavili jednu knjižicu), vode poreklo iz Hercegovine, a „ulasci“ – da i na to podsetimo – odnosno primanje nesrodnika u bratstvo, koji uopšte nisu bili retki, naprotiv, podrazumevali su i primanje opšte slave bratstva odnosno plemena, u ovom slučaju Sv. Luke.
A kako su, i kojim pravcem Vaši Todići stigli od Kuča do Mačve, to bi bi mogao biti predmet duže priče koju tek treba da proveravamo.
P.p.: Spomenusmo Rovca, pa je to prilika da se zahvalimo čitaocu g. Branislavu Šćepanoviću, iz Sidneja, koji nas je upozorio na omašku, kad nismo istakli razliku između Rovaca i Moračana. Ova dva plemena su, zaista, prvi susedi na reci Morači, ali su često bila u rivalstvu i svako poistovećivanje im je bilo skoro ravno uvredi. Mi smo, koliko se sećamo, samo rekli da su Rovca na Morači, ali se, stoga, svejedno, najiskrenije izvinjavamo pripadnicima i jednog i drugog plemena …
Milojević
G–đa Desanka Vondroš, rođena Milojević, poodavno nam se javila, ali doista sve do sada nismo mogli da joj iziđemo u susret. NJeno pismo je ispisano pravim krasnopisom na gotovo pune tri strane, sa dve legende i nešto manje činjenica, a sve je to trebalo proveriti ili bar razmisliti o njenim pitanjima. A ona su se kretala od čisto geografskih, do pitanja porekla i prvobitnog prezimena njene već razrođene familije, o kojem ne zna ništa, i to od doseljavanja u Slavoniju u 15. stoleću, pa zaključno sa današnjim vremenom. Ovo je, dakle, preveliki zahtev i za brojniju ekipu stručnjaka od našeg dvočlanog tima. Ali, pošto nam čitateljka piše da je na pragu osamdesete i da je pamćenje izdaje, a brojnim unucima i praunucima želi da ostavi nešto o svom i njihovom poreklu, potrudili smo se da nešto pronađemo.
U pismu stoji da su Milojevići, tj., njihovi preci pod nekim drugim prezimenom (čitateljka se i sama, vrlo ispravno, pita da li je bilo prezimena u to vreme ili su ona formirana kao kod Rusa kao prisvojni pridev od očevog imena) došli sa Kosova u 15. veku u Nabrđe, u požeškoj kotlini (Slavonija). Isto tako ona nas pita ispod koje planine se nalazi selo Nabrđe (postoje Veliko i Malo).
U nama dostupnoj literaturi za Slavoniju i oblast Požeške kotline, krajem 15, i početkom 16.I veka ovaj kraj je bio pod upravom srpskih despota Brankovića posle čije se smrti njegova udovica Jelena, udala za hrvatskog plemića Ivaniša Berislava, te je srpsko despotstvo prešlo na Berislaviće. NJihov potomak Stevan Berislavić, nije bio u mogućnosti da zaustavi tursko osvajanje Slavonije posle 1536. godine. Austrijski car prenosi dostojanstvo sa Berislavića na despota Pavla Bakića, a uz njega jedini svetao lik (docnije je i postao svetitelj) bio je Stefan Štiljanović. NJih dvojica predvode Srbe na strani hrišćanske države protiv Turaka na području Slavonije.
Na opustela slavonska naselja sa kojih su pred Turcima izbegli mađarski i hrvatski kmetovi, naseljava se srpsko stanovništvo iz Stare Srbije (a to podrazumeva i Kosovo i Metohiju), iz donjeg Podrinja, severne Bosne, Mačve i Baranje. Naša čitateljka kaže da su se, prema porodičnoj legendi, njeni preci prvo naselili u Nabrđe. Prema crkvenim knjigama dati su podaci o Slavoniji po D. Kašiću, ali oni, na našu veliku žalost, potiču tek od 1702. godine. Malo i Veliko Nabrđe su kod đakova pod planinom Diljem. Te godine je zabeleženo 15 pravoslavnih i još četiri rimokatolička domaćinstva, ali je do kraja 18. veka bilo 50 kuća pravoslavnih. Ako naša čitateljka kaže da su bili ‘pleme’, onda se može pretpostaviti da su došli od Peći, gde takođe postoji selo istog imena, Nabrđe, a oni su nekad bili gospodari Kosova i Metohije, a potom i delova Slavonije, pa nije isključeno da su preci Milojevića došli u talasu seobe pre Arsenija čarnojevića, 1690. godine.
Potom, g-đa Vondroš-Milojević, iznosi poetičnu legendu o razlozima preseljenja u Markušicu, navodno zbog traganja jednog od braće za ljubimicom ždrebicom Mrkušom, po kojoj je i mesto Markušica dobilo ime. Na ovo ne možemo ništa da kažemo, osim da se divimo našem narodnom folkloru koji oplemenjuje i inače prelepi predeo slavonskih šuma koje izgledaju čarobno i vilinski onostrano.
Porodično predanje, koje iako legenda, treba da ostane zabeleženo ne samo za potomke naše čitateljke, jer i ono otkriva dušu jednog napaćenog naroda, ali spremnog da se tako visoko duhovno uzdigne iznad surove stvarnosti, kao što su dolazak u daleku zemlju, snalaženje u tuđini, rat i izbeglištvo, adaptacija na nove životne sredine i ratne uslove druge države, a opet i želja da se sačuva sopstvo, identitet i čista duša. Dakle, po predanju, u Markušicu (opet blizu đakova), doselila su se petorica braće: Miloje po kome su Milojevići, Novak od koga su nastali Novakovići, Obren – Obrenovići, Stojan – Stojanovići i Stanoje – Stanojčići. Svi, i onda kao i danas, slave isto krsno ime, svoga zaštitnika – Sv. Arhanđela Mihajla.
U Markušici, na žalost, nije bilo prezimena koje spominje naša čitateljka ni 1705. ni 1732. godine kad su vršeni popisi u crkvenim knjigama. Ali, nailazimo na jedan interesantan podatak da je u drvenoj pravoslavnoj crkvi, posvećenoj Vaznesenju Gospodnjem, koju su doseljenici ovde podigli još 1705, od 1733. godine služio izvesni Georgije Teodorović, star 30 godina, koji je učio u Vukovaru kod egzarha Jova. Imao je nešto bogoslužbenih knjiga i nešto odežde i pet sinova i tri kćeri. Pošto smo proverili prezime Teodorović otkrili smo da potiče iz Pipera, a njihova plemenska slava je Aranđelovdan. Ne smatramo da je ovim nešto do kraja utvrđeno što se tiče porekla Milojevića i njihovih predaka, ali smatramo sasvim uputnim i nedvosmislenim da se u ovom pravcu dalje istražuje.
Vujmilović
Iz Vajsenburga u Nemačkoj piše nam g. Milan Vujmilović rođen u Slatini kod Laktaša (Banja Luka). Kaže da Vujmilovića nema puno u Slatini, ali ih zato ima u Gornjim i Donjim Kadinjanima (Banja Luka) odakle potiče i njegov pokojni otac Mirko, a čuo je da ih ima i u Rebrovcu i Lijevče Polju, takođe kod Banje Luke. Krsno ime ove porodice je Sv. Jovan Krstitelj (20. januara). Pita koje je njihovo poreklo.
Sâmo prezime Vujmilović vodi poreklo od starog imena zabeleženog u Dečanskoj hrisovulji, po M. Grković, a koje glasi Vujimil, složeno ime od hipokoristika Vuja i slovenskog korena „–mil“, čije su varijante Vujmil, Vujmilo i slično.
Prema tome, Vaše poreklo je, g. Vujmiloviću, u Raškoj, tačnije u oblasti Podibra i Gokčanice i najzad, najdalje, u mestu Plana u Studeničkoj oblasti, gde postoji selo Vujmilovići. U Gokčanici u nekoliko sela žive porodice koje nazivaju Vujmilovci a koji potiču iz spomenutog sela Vujmilovića. U selu Ribnici postoji i izvor Vujmilovska česma, a u selu i familija sa ovim prezimenom a tamo ih zovu i Šućuri odnosno Rsovci. Prezime Šućuri su dobili po Jaćimu Šućuru junaku iz Prvog ustanka iz ove familije, a Rsovci, prema mestu Rsovcu (Trstenik) gde su se u jednom trenutku privremeno iselili. Tamo se i danas jedan potok zove Šućurov, kao uspomena na Vujmilovce. Istog porekla su i Vujmilovci i Tanaskovići u Rudnjaku, od Vujmilovića u Planoj, kao i oni u Gračacu. Svi ovi rodovi slave Jovanjdan, a „prekađuju“ na letnjeg Sv. Jovana (praznik koje pada 7. jula, poznatiji kao Ivanjadan). Samo za jedan ogranak (koji bi mogao da bude trag odseljenih predaka našeg čitaoca), u selu Vukušica u istoj ovoj studeničkoj oblasti, kaže se da više ne postoji, tj. da su „izumrli“, a mi uvek dodajemo: možda su, zapravo, nekud odseljeni. Na njihovu zemlju naselili su se neki Durkalići (Guzonje) iz Gračaca.
Vulin
Iz Gilonga u Australiji piše nam g-đa Boja Bojanić i pita za svoje devojačko prezime Vulin. Koliko zna, prema porodičnom predanju – Vulini su se doselili kao tri brata sa porodicama i to pre turskih osvajanja u oblast između Ključa i Banje Luke. Jedan se nastanio na Crni Vrh, drugi na Manjaču i treći na Kuk. Smatra se da su braća doseljena odnekud iz Crne Gore. Ne zna se da li su tada imali ovo prezime i kad su ga dobili ali, sa sigurnošću, tvrdi da ono nije menjano. Krsno ime porodice Vulin je „Sveti Mihajlo, 12. oktombar“ – kako piše g-đa Bojanić. 12–og oktobra (po starom kalendaru 29. septembra) je, međutim, praznik Sv. Kirijaka Otšelnika, pobožnog hrišćanina koji je, kao mladić, bez znanja roditelja, otišao (otud mu nadimak) iz Kartagine u Severnoj Africi u Svetu zemlju (Palestinu), i tu doživeo duboku starost (umro je 557. godine). Ovaj blagdan je krsna slava nekih srpskih familija ali je, u narodu, mnogo poznatiji kao „Miholjdan“ iako istorija hrišćanstva ne ne daje osnova da se povezuje sa Arhanđelom Mihailom, koji se praznuje 21. novembra, takođe kao krsno ime, i to daleko mnogobrojnijih porodica. čitateljka, dalje, navodi da Vulina danas ima u Bosni, Srbiji, Republici Srpskoj i Hrvatskoj a eto, naravno, i u Australiji.
P. Rađenović beleži Vuline nakon I svetskog rata u Rašinovcu kod Petrovca (Bjelajsko polje). Kaže da su se doselili pre jednog i po veka (što bi značilo oko 1770. godine) i da „ne znaju oklen su došli“. Odatle su, kako beleži isti autor, doseljeni u Kolunić krajem XIX veka. Slave, zaista, „Mijoljdan“.
U Pounju, u selo Gornji Bušević, Vulini su doseljeni iz Bjelajskog Polja u prvoj polovini 19. veka. Takođe slave Miholjdan. Istog su porekla i sa istom slavom i Vulini u selu Gudavac u Pounju. I na obroncima Grmeča, u selu Donjoj Suvaji, bila je jedna porodica ovog prezimena poreklom iz Bjelajskog Polja kao i dve prethodne a i u ćoralićima, takođe u ovoj oblasti, Vulini su se doseli iz Polja (misli se na Bjelajsko) i to „prije Bune“ (1875. godine). Slava: Miholjdan.
M. Karanović kaže da su Vulini u Pounju deo jedne mnogo šire grupacije srodnih porodica u ovoj oblasti. Još dodaje da je to starinačka skupina familija: Ivančević, Dakić, Kenjalo i Vulin. Početkom 20. veka bilo ih je nastanjenih u 118 kuća sa 9 različitih prezimena i to: Dakića u 38 domaćinstava u 8 naselja; Kenjala 34 u 12 naselja, Ivančevića 15 u 3 naselja, Vulina 8 u 4 naselja, ćopića 13 u 5 naselja, Mirića 2 u 2 naselja, Beuka 2, Radusina 5 i Ilića–Bekeza 3 kuće u po jednom naselju. „Svi su, vele, ‘jedno’, pa su se nekako razrodili i slave retku slavu Miholjdan.“
Dalje poreklo Vulina je dosta tamno, ali ne i nemoguće otkriti, upravo zbog ove slave, Miholjdana, koja se vezuje za neka određena područja idući na jug od Bosanske krajine koju nastanjuju Vulini i njima srodne familije. To zahteva mnogo više prostora i vremena za preciznije lociranje, pa vas molimo da nam se posebno javite na našu adresu kako bismo se dogovorili o eventualnom nastavku istraživanja vašeg porekla.
Inače, poreklo prezimena nije teško rastumačiti. Zapravo samo se kazuje. U nauci se taj tip, stručno naziva „patronimički“ a nastao je prema pretku kome je bilo „ime od milja“ Vule/Vula/Vulo ali tek od XV veka kad je u osnovnom imenu od koga je izvedeno, „Vlúk“ (sa tvrdim poluglasom iza „l“) tj. Vuk, ranije „lú“ pocelo da prelazi u „u“. Kod Bugara se ova ista reč za vuka, i ime koje se davalo sa zaštitnom funkcijom (kako to i sâm Vuk Karadžić objašnjava u svom „Srpskom rječniku“), zadržala u tom obliku, kod čeha i Slovaka je izostavljen poluglas dok se kod Rusa menjala u Volk, a kod Poljaka u NJlk, s što je tu izgovor l bliži u.
