G. Tomislav Vujičić, nažalost katastrofalno nečitko, na maloj raglednici Minhena, piše da je poreklom iz zlatarskog sela Provaševo (ili slično), da Vujičića ima i u susednom selu Aljinovići (čuo je da su poreklom iz Crne Gore i svi slave Aranđelovdan), kao i u Hercegovini. Interesuje ga da li su svi oni rođaci.
U Hercegovini, u Popovu polju, Vujičića ima u Orahu kod Bileće, sada se prezivaju Kuduzi i Stankovići i naseljeni su u Poljicama. U Trebinju su živeli Batine, „nikoljštaci“, ranije Vujičići iz Gradca sa Kosova. Neki su se iselili u Borač, neki u Neum-Klek i u Slavoniju. Sudeći po slavi (Sv. Nikola), srodstvo sa ovim Vujičićima nije verovatno, ali to nije sigruno, jer su možda promenili slavu.
U plemenu Piperi u Crnoj Gori, u trouglu između reka Morače i Zete, na teritoriji današnjeg sela Baća, u Rsovoj Rudini, postoji toponim Vujičića kućište. To je jedina uspomena na nekadašnje bratstvo Vujičića o kome se ništa ne zna.
I u Bjelopavlićima, u Staroj Gori, ima Vujičića u mestu Šobajići (ranije Dubravčići). Pre doseljavanja Bjelopavlića (od Peći), na ovoj teritoriji su živela stara srpska plemena kao što su Lužani. Za njih se kaže da su se pod pritiskom pridošlica napustili ovu oblast i odselili se preko Pipera u Boku i Hercegovinu. Kao što smo videli, u selu Baći gde je nekad bilo Vujičića, sadašnja plemena slave Sv. Arhanđela (pipersku plemensku slavu) i Petkovdan (plemensku slavu Bjelopavlića).
Narodna pedagogija
G. Vujičić, kao ljutito, takođe pita „koliko puta treba da nam piše da bi dobio odgovor“. Evo šta mislimo o takvom obraćanju i takvim pismima:
On nije jedini koji se javlja drugi i treći put, nestrpljiv ili očekujući da time pre dođe na red. Moramo da zamolimo čitaoce da se od toga uzdrže, izuzev kad se interesuju za drugo, dodatno prezime.
U ovom slučaju držimo se prakse u koju smo se lično osvedočili na londonskom aerodromu Hitrou: kad se jedan putnik provukao ispod trake koja „održava red“, da bi se čekirao preko reda, službenik ga je hladnokrvno, i nemilosrdno, vratio na kraj reda.
Tako bi trebalo postupati prema svima koji pokušavaju da svoje želje reše guranjem, bez obzira na red i pravila pristojnosti. U našem narodu, istina u patrijarhalno doba, kada su se svi u selu međusobno dobro znali, takvo ponašanje nikad nije nailazilo na odobravanje. Svako ko bi neprilično štrčao izbijao je na loš glas.
Događa se da neki naši ljudi kad odu iz zemlje, a neki i kad dođu iz sela u grad počnu da se ponašaju neprimereno. To su, po pravilu, oni koji misle da ih u novoj sredini niko ne zna, da neće biti ukoreni, kao što bi to učinili njihovi stari. Dragi čitaoče, nemojte da nas shvatite pogrešno. Ovim primerom samo podsećamo na našu, srpsku tradicijsku kulturu u koju spada i narodna pedagogija. Zato, setite se dede i babe i zapitajte se šta bi vam oni rekli kad vam se omakne da postupite kao onaj putnik na londonskom aerodromu.
đokić
Iz Austrije su nam se javili Desanka i Miodrag đokić, sa željom da saznaju poreklo ne samo đokića, već i Ostojića (familije Miodragove majke iz Osojana) i Stevića, iz Istoka (Desankino devojačko prezime). Ni za jednu od ovih porodica nismo dobili podatke o slavama po kojima bismo ih našli mnogo lakše. Zato molimo da nam dostavite podatke o slavama, jer bez njih ne možemo da utvrdimo u koju od mogućih pet-šest grana spadaju vaše porodice. Poseban motiv nam je položaj naših sunarodnika na Kosmetu i onih koji su ga napustili, pa ako su čemerne sudbine ili bez zavičaja, bar da saznaju svoje poreklo.
Evo, da na primeru porodice đokić pokažemo od kolikog je značaja slava u traganju za korenima neke porodice. (Naravno, ne smatramo da svi pravoslavni vernici slave, jer ima i pripadnika tzv. „malih verskih zajednica“ koji ne praznuju krsno ime, a ipak se osećaju Srbima. Uostalom, imamo Srbe-katolike i Srbe-muslimani. U ovom slučaju, pretpostavljamo, sve tri porodice imaju slavu ili bar zanju koju su slavu slavili njihovi stari).
G. đokić kaže da je iz sela Belo Polje, ne onog kod Peći, već onog na pola puta Peć-Mitrovica, koje, nažalost, kako sam kaže, više ne postoji. Interesuje se za poreklo porodice i prezimena, s obzirom da mu se deda đorđe, sa ocem Božidarom, doselio iz Crne Gore. Po majčinom kazivanju, došli su od Andrijevice ili, kako neko kaže, iz Kraljskih Bara, odnosno od Morače i da im je ranije prezime bilo Šćepanović.
To su moguće varijante porekla đokića i sve tri imamo pred sobom, ali tek kad bismo znali koja im je porodična slava mogli bismo da odredimo koja je prava.
Ako su đokići od Andrijevice i Kraljskih Bara, onda su ogranak Miomanovića, a prezime su dobili prema pretku đorđu tj. hipokoristiku đoki, a krsna slava im je bila Aranđelovdan.
Ali, ukoliko su od Šćepanovića, iz Morače, kojih ima i na Kosovu, onda slave Lučindan. đokići u selu Radljevu su doseljeni 1913. godine iz Sjenice, a u Svetostefanskoj hrisovulji se navode đokići koji su se oko 1800. godine naselili prvo na katun Bariljevo, sadašnje mesto Bariljevo na Kosovu, a onda u Babin Most, gde su, osim Srba, zatekli i Arbanase.
Dakle, ponovo molimo da nam se javite, i zbog vas i zbog nas, jer su nam svi podaci o porodicama sa Kosova i Metohije dragoceni i trebalo bi da se zabeleže i sačuvaju od zaborava. Obećavamo da ćemo vam brzo odgovoriti.
Bukvić
Iz Lugana, Švajcarska, g. Milenko Bukvić šalje opširno pismo, ali zbog njegovog „doktorskog“ rukopisa možemo samo da naslućujemo sadržinu. Razumeli smo da je poreklom iz Hercegovine, da je slava Sv. Jovan Krstitelj i da ih ima i u drugim krajevima.
Bukvići sa drugim slavama prisutni su u raznim srpskim krajevima, ali mi ćemo zbog našeg čitaoca najviše ukazivati na „jovanjštake“. Tako su u Višegradskom Starom Vlahu, u mestu Oštrine, Bukvići doseljeni krajem 19. veka iz Mokronoga, gde ih ima i danas. Slave Sv. Jovana. Bukvići koji slave Jovanjdan zabeleženi su i u Sokolovićima (Višegrad), a sa slavom časne Verige Sv. apostola Petra u Vrbljanima (Gerzovo).
U Bosni ima i Bukvića i Bukvi. Prema Janjatoviću, slave različite slave. Bukve slave samo Arhiđakona Stefana i to u mestima Brekinja i Dvorište (Dubica) i Junuzovci (Gradiška).
U Hercegovini ima Bukvi u Sopilju, u Nevesinjskom polju, doseljenih, prema J. Dedijeru, iz Vranjevića sredinom 19. veka. Oni su muslimani. U Pobrđu su Bukvići pravoslavni, ali se ne navodi krsno ime. Potomci su Mirilovića, pošto je knez Mirilo sâm prešao na islam i od njega su, kao direktna grana, Elezovići. U Gornjem Hrasnom su Bukvići doseljeni s Pobrđa, a ovde su najpre imali samo staje. I u mestu Ubosko su Bukvići s Pobrđa, doseljeni početkom 19. veka. Muslimanske su veroispovesti, kao i oni u Gaju, u Gornjem Hrasnom. U Rječicama su bili Bukvići iz Hrasna naseljeni krajem 19. veka. Ima ih i u Opličićima, Stocu, Mostaru i u Metohiji. Slave Sv. Jovana.
U Dubrovniku postoji prezime Bukvić od 1897. godine. Doseljeni su iz Hrasnog u Hercegovini i slave Sv. Nikolu. Iste slave i porekla su i oni u Gružu, a doselili su se 1902. godine.
U „Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije“ (iz 1916), R. Grujić navodi Bukviće u 33 kuće u Vodoteču. M. Radeka, u „Gornjo-karlovačkom vladičanstvu“, beleži Bukve sa slavom Sv. Nikola i Bukviće sa slavama Sv. Stevan i đurđevdan.
U Slavoniji je zabeležen Vujo Bukvić u Salniku, kod Rakovca, još 1622. godine. Bukve su u Velikoj i Maloj Peratovici od početka 18. veka, a smatra se da su se doselili iz Bosne i Srbije. U Gakovu i Topolovcima su zabeleženi od sredine istog stoleća, a na Moslavini (Vukovoje) su od početka 18. veka.
U „Rečniku prezimena Šajkaške“ (18-19. vek) Bukvići su zabeleženi u Kuli 1867. godine.
Treba naglasiti da su Bukvići bili vlaški (stočarski) katun u srednjem veku u oblasti Hercegovine. Prezimenu Bukvić posvetili smo mnogo više prostora u prvoj knjizi svog višetomnog dela „Srpske porodice i prezimena“.
Adresa za narudžbine
G. Bukvić, kao i neki čitaoci ranije, ispoljio je interes za našu knjigu, sa željom da je kupi. Naravno da je to mogućno. Bilo u nekoj od većih beogradskih knjižara ili neposredno od nas, autora.
Svako zaintereseovan za „Srpske porodice i prezimena I““ treba da nam na kućnu adresu / Radomir D. Rakić, 11000 Beograd, Ul. Tadeuša Košćuška 88, Serbia// pošalje 20 evra. To je iznos kojim će platiti i poštarinu. Naravno, i svoju potpunu adresu, jasno i čitko ispisanu.
Što se izrade „loze“ porodice tiče, zainteresovane, pa i g. Bukvića, molimo da nam o tome pišu na istu adresu. Opet, čitko i ćitljivo, pisaćom mašinom ili „štampanim“ slovima, ukoliko nema mogućnosti da to uradite na kompjuteru. Naša internet adresa je: rdr_vstŽEUnet.yu
Inđić
Gđa Dajana Tasevski iz Ofenbaha, u Nemačkoj, želi da joj pomognemo da nešto više sazna o poreklu svog devojačkog prezimena Inđić. Piše da je rođena u Bosanskoj Dubici, a odrasla u Prijedoru. Preci su daljom starinom iz Like, selo Kijani kod Gračaca. Krsna slava Inđića je Sv. Nikola. Posle Drugog svetskog rata, naselili su Grmeč, selo Korjenovo, opština Sanica. Pamte se imena predaka, od dede đura, preko pradede Ilije do čukundede Jovana. Pita i za poreklo svoje bake, sa Kosova, koja se prezivala Kordić. Iako smo rekli da ćemo prezimena sa Kosova odmah objaviti, molimo čitateljku da pričeka, jer nam o Kordićima ne daje gotovo nikakve podatke, osim da su u 20. veku došli na Kordun.
Inđića je u poslednja tri veka bilo na prostorima Like i Bosanske krajine. Odakle su se ovamo doselili ne kaže ni jedan postojeći izvor precizno, ali predanje kaže da su iz Vrhovine u Lici. Dakle, Inđića je bilo i u Kijanu (Gračac) u Lici (sa slavom Sv. Nikola), upravo doseljenih iz Vrhovina.
U „Leksiku prezimena SR Hrvatske“ (1976), na teritoriji Hrvatske do druge polovine, a možda i do 90-ih godina 20. veka, Inđići su bili naseljeni u opštinama Bjelovar, Vinkovci, Virovitica, Gračac, Grubišno Polje, Donji Miholjac, Zagreb, Kostajnica, Križevci, Našice, Nova Gradiška i Osijek. Najbrojniji su bili u Grubišnom Polju u selima Gornja i Donja Rašenica, Gakovo, Velika Dapčevica, zatim u Šegovini Mašićkoj kod Nove Gradiške i u Osijeku. Ovaj izvor, kako smo već više puta naglašavali, ne navodi podatke o veroispovesti i nacionalnom opredeljenju.
M. Radeka u „Karlovačkom vladičanstvu“ (Lika, Krbava, Banija, Kordun, Gacka), navodi da su slave Inđića Aranđelovdan i Nikoljdan.
Prema đ. Janjatoviću, u Bosni je krajem 19. veka bilo još Inđića, sa drugim slavama – đurđevdan u selu Rujnicama kod Bihaća i u Sarajevu, Sv. Jovana u Dugom Polju kod Dervente i Bosanskom Brodu i Sv. Nikolu u Vođenici kod Petrovca i Kozarcu kod Prijedora. Sv. Tripuna su slavili Inđići u Bihaću i Hrgaru, Majkića Japri (Sanski Most), Kralupima (Visoko), Palanci i Umci (Sanski Most) i u Palančištu (Prijedor).
U dva mesta u oblasti Sanice, Korjenovo i Srpska Sanica, susrećemo Inđiće doseljene iz Like, slava Sv. Nikola.
Milan Karanović u monografiji o Bosanskoj krajini navodi da su prezime dobili „negde na vojsci u Ličkoj Vrhovini“, prema imenu pretka ubeleženog u protokole Vojne granice. Prema predanju oni su jedan rod sa Drljačama, Bigama i Jeremićima, a prezime su dobili u neka davna vremena kad su dosta putovali po moru kao vojnici. Jedan od predaka se zvao Biga, drugi, Božanić, Inđić i Brkić. Jedan ogranak ove gupe porodica iz Prijedora su Borojevići, od kojih je možda i čuveni austrijski maršal Borojević.
U Pounju se spominju u dva mesta sa starim prezimenom Inđić, a sadašnjim Drljača u Donjem Buševiću i Milić-begovom Duboviku. Slava je ista, Trifundan.
Više o ovom prezimenu ima u našoj knjizi „Srpske porodice i prezimena I““.
Oklopdžija
G. Petar Oklopdžija javio nam se iz Melburna, u Australiji, gde živi već četiri decenije. Poreklom je iz Raduča u Lici, odakle potiču i njegovi roditelji, kao i deda i baba. Kaže da u obližnjem Medaku ima mnogo porodica ovog prezimena, ali ne i da li su u srodstvu. Deda i baba su se pre Drugog svetskog rata odselili u Ameriku i nisu se više nikad vratili u rodnu zemlju. Krsna slava njegove porodice je Sv. Nikola.
Prema priči jednog svog prezimenjaka koji se iz Kanade doselio u Australiju, gde su se i sreli, u Americi postoji knjiga o Oklopdžijama u kojoj se kaže da su bili ratnici „u ono doba“, i da su na sebi nosili oklope, po kojima su i dobili naziv. Na Velebitu su pobedili u borbi Turke i posle se nastanili u Medaku u Lici. G. Petar još kaže da mu je njegov zemljak rekao i ime vođe tih oklopnika-ratnika, ali da ga je zaboravio, a ovaj njegov informator je, u međuvremenu, preminuo. Pita nas da li je ovo verodostojno tumačenje. Nije mu poznato da li su njegovi preci menjali prezime. Na kraju kaže da pozdravlja sve Oklopdžije širom sveta i poručuje im da „što dulje zadrže svoje ime“.
U „Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije“ (iz 1915), početkom 20. veka, u Raduču, rodnom mestu našeg čitaoca bila je samo jedna kuća Oklopdžija, a najbrojniji su bili u Medaku i selu Kruškovcu pored njega, u Donjem Lapcu i Mutiliću.
Ali, ono što nam je bilo mnogo interesantnije od rasprostranjenosti ovog prezimena, bili su nadimci u pomenutom delu koji se čine kao prava prezimena Oklopdžije. Osim ćusa i Kusa, što su takođe nadimci, koji su nastanjeni na Zrmanji, svi su oni u Medaku. Kao Oklopdžije se navode Aglići, Brkići, Građani, Patrići, Plemenitaši ili Šapandrke i Ristići. Prezimena Građani i Plemenitaši (ili pak, samo nadimci) mogli bi da ukažu na njihovo zaista plemenito, odnosno, plemićko poreklo, jer su živeli u „gradu“, utvrđenju, a i bili su „plemenitaši“, tj. plemeniti građani ili plemići.
Ovu tezu još više podržava i prezime Ristić za koje se zna da potiče iz južne, tzv. Stare Srbije, odnosno Makedoniji, a možda i iz severne Grčke, kao što je pleme Građani u Crnoj Gori zauzimalo prostore oko Skadarskog jezera. Ovome u prilog govori i krsno ime, Sv. Nikola, najčešće vezano za Staru Srbiju i srpsko stanovništvo oko Skadra. Pred Turskim naletom sa Istoka, te prostore je napustilo mnogo starog srpskog plemstva i krenulo ka Dalmaciji i Lici, u krajeve gde je posede imala sestra cara Dušana, Jelena, udata za velikaša Šubića-Zrinskog.
