Sanja Tintor, rođena Stojanović, iz Berlina, gde je i rođena, izražava želju da joj odgovorimo o poreklu njene i suprugove porodice. Nismo „patrijarhalci“, ali „mora da se zna ko je glava porodice“. Šala, naravno. Opredeljujemo se za Tintore, kao prve, jer imaju samo tri slave i, izgleda, jednog su porekla, dok Stojanovića ima mnogo i raznih, različitog porekla i slava, i iz raznih krajeva.
Ova porodica Tintor je iz Slavonije, iz sela Batinjani kod Daruvara. Slavi Sv. Kuzmana i Damjana, tj. Svete vrače. Po pričanju dede Stevana, svekra, preci su se doselili sa Banije, iz sela Žirovac, u kojem Tintori žive u istoimenom zaseoku. Ne zna se kada su došli u Slavoniju. S obzirom na to da se pradeda Sanjinog svekra rodio u Batinjanima, može se pretpostaviti da je to bilo u drugoj polovini 19. veka. Dušan Kašić u knjizi „Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji“, navodi samo jedne Batinjane u 18. veku, u doljanskoj parohiji. U to vreme je u selu bivalo oko 20 domaćinstava, ali među njima nema prezimena Tintor. Zaključak je, da su preci naše čitateljke došli kasnije, ili krajem 18. ili u 19. veku.
Tintora ima sa još dve krsne slave. U Kninskoj krajini ih je bilo u selu Radljevac, sa slavom Sv. Vrači, odakle su se, sredinom 18. veka, iselili u Bastase, kod Unca. Sa istom slavom, bilo ih je i u Vedovici kod Dubice, u Vrelu kod Cazina, Gašici i Bijakovcu kod Gradiške, Glinici-Zborištu kod Krupe, u LJubiji kod Prijedora i u selu Osijek-Blažuj kod Sarajeva.
U Bihaću i okolnom Hrgaru slave, međutim. Sv. Jovana. U Kistanju i Uzdolju kod Knina slave Sv. Nikolu. U sarajevskom polju bilo je Tintora početkom minulog veka u selima Dobroševići (predak Todor se doselio početkom 18. veka iz Ravnih Kotara, u Dalmaciji, i ostao kao najamnik), kao i u Stranama i Glavici. Slava im se ne navodi.
U Dalmaciji, Lici i Slavoniji ima ih, odnosno bilo je 70-ih godina prošlog veka u mnogim selima opština Zadar, Benkovac, Knin, Gračac, Dvor, Glina, Kostajnica, Virovitica, Slavonski Brod, Daruvar, Našice, Koprivnica, Garešnica, Sisak, Osijek, Vinkovci, a i u Vojvodini, u koju su se doseljavali kao kolonisti posle Prvog i Drugog svetskog rata. Nažalost, ne znamo ni njihove slave.
U Komogovini, kod Kostajnice, 1815. godine služio je kao pravoslavni sveštenik Teodor Tintorović (nije isključeno da je on sam dodao ović, da bi prezime bilo srpskije, ili su to učinili njegovi roditelji), dok je u Pisarnici kod Bjelovara zabeleženo prezime Tintorić.
U knjizi Dušana Popovića „Srbi u Sremu do 1736/7“ doslovno piše: „Nema sela u Sremu u kojem se ne nalazi po neka porodica iz tih krajeva“, to jest iz Like, Banije i sa Korduna, doseljene uglavnom u drugoj polovini 18. veka. Pored Agbaba, Budisavljevića, Vurdelja, Gaćeša, Drakulića, Karleuša, Tesla, ćuruvija i još mnogih drugih sa srpskih zapadnih strana, navodi i Tintore.
„Rječnik hrvatskog ili srpskoga jezika“ (izdanje JAZU) navodi da je to prezime nastalo od nadimka tintor, pozajmljeno iz italijanskog, tintore, što znači farbar, ličilac. Nema sumnje da je nadimak nastao u Primorju, možda i nekog pretka koji je radio u brodogradilištu, već u 17. veku.
A 1698. se, kao senjski uskoci, navode tri brata Tintor. Svakako je bio uskok i neki Tintor-kapetan iz jedne narodna pesme.
Gajić
Vaso Gajić, iz Beča, rođen u selu Krbeti, kod Brčkog, takođe bi, kaže, voleo da sazna svoje poreklo. Piše da familije Gajić žive na prostoru oko Brčkog već dva i po veka, neke od njih – u koje i on spada – slave Sv. Proroka Iliju, a druge Nikoljdan. čuo je, ali ne zna pouzdano, da potiču iz Crne Gore. NJegovi srodnici su, kaže, poslednjih 30 godina, rasuti po celoj, ali ih ima koji su ostali u selima oko Brčkog (Krbeti, Potočari, Pelagićevo, Donji Žabar itd). Zasigurno, međutim, zadatak da je njegov daleki predak u tom kraju, u vreme kad „počinje turska kapitulacija“ (nemoguće je razumeti koje to vreme ima u vidu), od nekog bega kupio zemlju i podigao imanje koje danas nosi naziv Begov Han.
Gajići su, doista, kao mnogobrojni i starosedeoci, zabeleženi na prostorima većeg dela Bosne još u 19. veku. Slave desetak različitih slava, ali ne i Sv. Iliju. Sa slavom Nikoljdan, koju je slavio deo Gajića, kao i đurđevdan, postoje Gaići (bez i), koje je Janjatović zabeležio u Podgracima, kod Gradiške, i nigde više. Prisustvo Gaića u Posavini moglo bi nekako da objasni „odsustvo“ Gajića: kao što smo u više navrata govorili, možda se samo radi o nepreciznosti zapisivača prezimena, to jest da je izostavljanje slova j krivo što su od Gajića ostali samo Gaići. Možda. Ali, kako objasniti što ni oni, Gaići, ne slave Sv. Proroka Iliju, slavu našeg čitaoca i njegovih predaka. A ona nije baš tako česta u našem narodu.
Jedno od objašnjenja je da je slava promenjena zbog neke nužde, bolesti ili kakve druge porodične nedaće, a možda je povod bio i srećan događaj na sam Ilindan, pa su se neki preci, u znak zahvalnosti, zavetovali ovom svecu.
Prezime Gajić nastalo je od patronimika (muško ime rodonačelnika) Gaja ili Gajo, koji je, kao i Gavro, skraćenica od Gavrilo, imena starojevrejskog porekla.
Najverovatnije je da su se Gajići sa slavom Sv. Ilija u Posavinu doselili iz Hercegovine. Pošto ne možemo jasno da im pratimo trag, teško da se može izvesti drugi zaključak. Naime, porodice sa ovom slavom uglavnom su vezane za priobalni deo Balkana. Pošto je to slava klimatski toplijih krajeva, najviše se susreće u Dalmaciji, ali i kod ćeklićkih porodica u Crnoj Gori, nije isključeno da su koreni Gajića upravo u ovim krajevima. Molimo stoga i druge Gajiće da nam se jave kako bismo detaljnije istraživali i njihovo i poreklo ovog prezimena.
Vasiljević
G-đa Milka Drljača pita iz Kanade za poreklo svog devojačkog prezimena Vasiljević. NJen deda Pero i otac Milan živeli su u Kosovcu, kod Okučana, Hrvatska. Pouzdano zna da ime je slava Sv. Nikola i da su se po predanju doselili sa Korduna.
U „Karlovačkom vladičanstvu“, koje između ostalog obuhvata i prostor Korduna M. Radeka je zabeležio porodice ovog prezimena, ali jedino sa slavama Sv. Vasilije i Krstovdan. Otuda sledi da su se Vasiljevići sa slavom Sv. Nikola već bili iselili sa Korduna ili, što je mnogo verovatnije, da su se tamo privremeno sklonili u vreme velike bežanije iz zapadne Bosne, odnosno „Laudanovog rata“ u 18. veku, pa se ponovo vratili.
U Bosni, Vasiljevići su zabeleženi sa 15 različitih slava. Nikoljdan slave u parohijama Banjaluka, Bugojno, Derventa, Vlasenica, Dubravica (Srebrenica), Medna Dolnja (Gerzovo), Oštra Luka (Sanski Most), Sarajevo, Sokolovo (Ključ), Tešanj i Cerovica (Tešanj) i Cikote (Vlasenica).
Pregledom familija Vasiljević u zapadnoj Bosni zapaža se da većinom vode poreklo iz Hercegovine, tako da smo ih nadalje tamo i potražili u istoimenoj monografiji J. Dedijera, međutim, i tamo smo pronašli dve grane koje mogu biti nesrodne (što bi pokazala tek dalja istraživanja) ili srodne, ali sa zaboravljenim poreklom. To je slučaj onih u Bilećkim Rudinama za koje Dedijer veli da su se u 18. veku doselili iz Zasade i da su starinom Vujovići. A ima ih i sa prezimenom Gavrilović. Srodnici su im Grubišići od Vujovića, doseljeni iz Todorića, gde su bili Popadići. Svi slave Nikoljdan. Za onu drugu granu, iz Stepena u Gatačkom polju, zabeleženo je da su se, zbog siromaštva, doselili u prvoj polovini 19. veka iz Pive i da isto slave Nikoljdan.
Vasiljević je čisto patronimičko prezime, nastalo po srbizovanom obliku imena Vasilj (kao što imamo i Vasilije, pa i muško i žensko Vasilija, Vasiljko, Vasko i slična), izvedeno od grčkog Vasilios, nekad Basileos, sa značenjem carski. Najpre je davano samo monasima, vladarima i vlasteli, a onda, postepeno, po dolasku Turaka, prvenstveno u južnim srpskim krajevima, i deci običnih ljudi, seljaka.
Krkljuš
G-đa Srbijanka Krkljuš piše nam iz Klivlenda, u Americi. NJu zanimaju i prezime njenog supruga Krkljuš i njeno devojačko prezime Savić. Za sada odgovoramo samo na jedno: Krkljuš, ne stoga što dajemo prednost suprugu, već zato što nam čitateljka nije napisala slavu (svejedno da li i sada slave ili su samo ranije slavili), ni Savića ni Krkljuša. Ipak, opredelili smo se za Krkljuše, jer su malobrojniji, pa šta pronađemo o njima – bez ovog bitnog podatka. Barem neće zauzimati mnogo mesta, što sa Savićima nikako ne bi bio slučaj.
Pišete da su Krkljuši poreklom iz Šajkaša u Vojvodini. Pošto je to mesto pripadalo nekadašnjoj austrijskoj Vojnoj granici, tzv. Šajkaškoj, potražili smo ih među šajkaškim prezimenima i pronašli dve porodice sa ovim prezimenom, u nešto izmenjenom obliku: Krkliš, 1850. godine. Krkljuš je bio i naziv jednog potesa u polju u Ledincima u Sremu.
S obzirom na to da su u Šajkaškoj većinom poreklom Srbi iz zapadnijih krajeva, to smo Krkljuše potražili u Slavoniji i Hrvatskoj uopšte. Opet su u pitanju nekolike varijante, već prema tome kako su austrijski činovnici zapisivali njihova prezimena. Mi smatramo da se radi o istim familijama, samo raznoliko zapisanim. Tako se javljaju Krklješi, ponajviše oko Benkovca – u Bjelini, Tinju, Lišanima Tinjskim i Vrani, zatim, u Silašu kod Osjeka, Sjeničaku Lasinjskom (Vrginmost) i u Zagrebu. Druga varijanta prezimena je Krkljuš u Klokočevcu (Bjelovar), Kostajnici i Prkosu Lasinjskom (Karlovac) i Krkljus u Sisku.
Pokušali smo da rekonstruišemo i slavu Krkljuša, preko podataka u „Karlovačkom vladičanstvu“ M. Radeke i pronašli da su tamo zabeleženi jedino sa slavom Sv. Jovan.
Eto, toliko od nas. Molimo javite se sa podacima o Savićima i dodatnom informacijom o slavi Krkljuša.
Karaga
G-đa Dušanka Karaga, iz Hamburga, hoće da zna gde sve ima Karaga, a zna da ih ima i na Kosovu (Prizren) i kod Bijelog Polja, kao muslimana, takođe u Bosni, oko Drvara, Prijedora i Sanskog Mosta, i u Hrvatskoj. Krsna im je slava Sv. Nikola, a „prislužna Sv. đorđe-Georgije“. Po pričanju njenog dede, došli su iz Hercegovine, odnosno „iz Rusije, sa Karpata, otišli ka Crnom Moru, a odatle dalje na jug, i tako stigli do granice današnje Makedonije, pa prešli preko Kosova do Nevesinja, tamo se zadržali neko vreme, ali zbog poplava krenuli dalje“, u ćirjakovac kod Mrkonjić Grada. Kaže još da je „u Hamburgu upoznala jednu Turkinju iz Turske koja ima skoro isto prezime, samo je razlika u jednom slovu (Kuraga) i ona nam je rekla da su njeni poreklom sa Kosova, pa bih mogla da povežem da su od Prizrena“.
Nećemo se upuštati u to koliko je osnovana čitateljkina priča – da je poreklom Ruskinja s Karpata, što bi značilo da su njeni usput uzeli tursko prezime, na Balkanu se posrbili i počeli da slave. To smatramo svojevrsnom „narodna književnošću“ i „narodnim etimologisanjem“. Dragocen je, međutim, podatak, pored krsne slave i mesta (ćirjakovac) odakle potiče familija Karaga, da ima petoricu braće u Australiji koji, takođe, željno iščekuju odgovor o svojim korenima.
Među prezimenima pravoslavnih žitelja u Bosni s kraja 19. veka nismo našli Karage, ali je bilo drugih sa osnovom Kara. Na primer, Karabatak, Karabu(v)a, Karavlah, Karagaće. Ova turska reč (znači crn) ima proširen oblik – karaca, to jest crnomanjast, ali je ona i naziv za crnooku srnu. Po A. Škaljiću, po ovoj reči su nastali najpre nadimci Karača (kako izgovaraju Turci) i Karadža, koje je neki pisar u zapadnim krajevima pisao kao Karaga, pa i Karađa. (Poznato je da muslimani i katolici gotovo ne razlikuju glasove dž i đ, kao ni č i ć). Ti nadimci su u nekim slučajevima postali prezimena, bez ikakvih dodataka, što važi i za prezime naše čitateljke, dok su neke familije su postale Karagići, Karadžići, Karađići i slično.
U Bosni ima i Karadža i Karača, ali su, kako je to čitateljaka ustanovila za one kod Bijelog Polja i na Kosovu, ili muslimani ili katolici. Stoga smo ovo i njemu srodna prezimena potražili u susednim oblastima u Hrvatskoj, i našli ih, u raznim oblicima, u bar stotinu naselja.
Pravoslavne Karadže zabeležio je jedino M. Radeka na prostoru Karlovačkog vladičanstva (Lika, Krbava, Banija, Kordun), sa slavom đurđevdan. A u „Leksiku prezimena SR Hrvatske“ (iz 1976) ima i Karaga i Karagića, kao i Karača, Karačića, Karadža/Karađa i Karadžića/Karađića i drugih.
Po našim saznanjima Karadžići su starinom iz Vasojevića, a dalje su se, preko Drobnjaka, raseljavali na razne strane (a ne samo u Vukov Tršić), pa po tome pretpostavljamo da su i Karače, Karadže i Karage, iz istog zavičaja, ako ne i istog porekla. U nepovoljnim okolnostima (moguće i iz vrlo racionalnih razloga), neki su sa pravoslavne vere prešli u islam, a drugi u katolike, nakon čega je, neumitno, usledila i denacionalizacija. Vaši, gospođo Dušanka, pretpostavljamo da nisu podlegli takvim nevoljama ili iskušenjima.
