Iz Kanade nam se javlja g. Simo Maslić kome smo odgovorili pre nekoliko meseci pa, zahvaljujući se na odgovoru, pita (u novom pismu) za poreklo majčinog devojačkog prezimena Pulja, a interesuje se i za više podataka o svom prezimenu Maslić, kao i gde bi mogao da nabavi prvi tom našeg zbornika „Srpske porodice i prezimena“.
A sad nešto o Puljama. Majka g. Maslića zvala se Danica Pulja, rođena u Puljima, Ostrožin, Vrginmost. Odgajila ju je majka Milka, a otac Adam je poginuo u rudnicima Pensilvanije u SAD, 1903. godine. Slava Pulja je Sveti Nikola. čitalac nas obaveštava da je čuo za prezime Pulja u čikagu, ali da su oni Šiptari.
U „Leksikonu prezimena SR Hrvatske“ (iz 1976), prezime Pulja zabeleženo je u Vukovaru, Bjelovaru, Vrginmostu (Ostrožin), Koprivnici, Virovitici i Zadru. Ubedljivo ih je najviše u Ostrožinu i uopšte oko Vrginmosta, zatim u Ždrelcu kod Zadra.
Kod M. Radeke, u „Karlovačkom vladičanstvu“, za Pulje stoji da su pravoslavni i da slave Nikoljdan i đurđevdan.
Kao varijante ovog prezimena, Puljić i Puljin su rasprostranjeni uglavnom u Slavoniji, ali i Dubrovniku, Puljanović u Imotskom i Splitu, ali i u Bosni, što ukazuje na poreklo Pulja iz Hercegovine ili još južnije, iz crnogorske krajine i primorja. Neki od njih primili su islam i poarbanašili se, kao Puljići na Kosovu i Pulji na Crnogorskom primorju (Bar). U južnoj Hercegovini su bili pravoslavnu u Hodovu, dok su oko Mostara i Splita već poislamljeni. Grana Pulja, kojoj pripada i vaša majka g. Masliću, prešla je na severnije prostore Balkana mnogo ranije ili je ona stigla onim krakom preko višegradskog Starog Vlaha i Tešnja gde su zabeleženi u Bosni još uvek kao pravoslavni.
Prezime Pulja, i druga, izvedena, moglo je doći od nadimka Pulja/Puljo, koji Vuk navodi u „Srpskom riječniku“. Ta reč, pulja, turcizam vodi poreklo od persijskog pul, sa osnovnim značenjem novac, para (u Srbiji i Bosni u Vukovo vreme: novčić šest para, ali i kolutić od žute kovine kojima su se ukrašavale marame, taksena marka i slično). Izgovarala se kao pula, pulija, puce, pulka i puljka, sve sa značenjem dugme.
Za sve naše čitaoce – a njih ima podosta – koji su tražili knjigu ili da im se dopuni odgovor iz našeg lista ili privatno, u vidu knjižice, uradi prezime, molimo da nam se obrate telefonom ili i-mejlom kako bismo ih obavestili o uslovima naše saradnje, pa nema potrebe da ih pojedinačno navodimo, jedino da ih podsetimo na njihovu pismeno izraženu želju da im se neposredno obratimo što smo u više slučajeva i činili pa, od nekolicine njih ostali i bez ikakvog odgovora ili im je bila skupa naša usluga a sada se, valjda to zaboravivši, ponovo obraćaju Redakciji.
Isto tako obaveštavamo sve zainteresovane čitaoce kojima smo već odgovorili ili ćemo u naredna dva meseca odgovoriti u „Vestima“ da mogu da se pretplate na najmanje dva primerka drugog toma, nove knjige „Srpske porodice i prezimena“, kako bi u nju bilo uvršteno i njihovo prezime koje je štampano u našem listu, i to potpunije i obimnije. Ovim putem pomažete i našu akciju beleženja istorije svih srpskih porodica, a ne samo svoje, te istorije Srba i svih prostora na kojima su postojali i postoje, jer je naša namera da izdamo još nekoliko ovih knjiga.
Zato molimo sve zainteresovane da nam se jave najkasnije do 1. jula 2007. godine telefonom ili i–mejlom.
Tel: + 381 11 218 33 63. I-mejl adresa: rdr_vstŽeunet.yu
Bikarević
Pero Bikarević javio se gotovo telegrafski iz Sidneja u Australiji. Pita za svoje prezime navodeći podatke o svom ocu Stevanu Bikareviću rođenom 1905. godine u selu Strane, opština Ribnik, srez Ključ kod Mrkonjić Grada, Bosna i slavu porodice Miholjdan (12. oktobra). Otac 11946. doselio u čestereg, kod Zrenjanina.
A šta je sa Vama, g. Pero, radi bismo znati malo više. Ipak, potrudićemo se da vam odgovorimo, jer i sami znamo ponešto o životu Srba u Australiji, pa ne zameramo što samo oca ističete.
Interesantno bi bilo da nam je čitalac javio da li su njegovi preci oduvek imali ovo prezime, jer je veoma retko. Među prezimenima u Bosni postoje samo Bikić, Bikalj i Bikeša (Sarajevo, Travnik, Bugojno, Livno), ali nijedna od ovih familija ne slavi Miholjdan. Međutim, u Hrvatskoj, od Fužina (Delnice) do Slavonije, u Slavonskom Brodu, Osijeku i Tovarniku (Vukovar) osim Bikić, ima i prezimena Bikar i Bikari.
Analogijom sa rečju volar, od koje je nastalo istoimeno prezime Volar, odnosno Volarević i Volarović, ili sa ranije objašnjavanim Vicelarevićem, jedino objašnjenje koje nam se čini logično jeste da je nekad postojalo i takvo zanimanje, odgajivača bikova, pa je od njega nastao najpre nadimak, pa onda i prezime.
Rakić
G. Jovica Rakić nam se poodavno javio iz Kelna (što naglašavamo da bi se videlo da „kod nas nema protekcije“ ni za Rakiće). On je, i hvala mu, strpljivo čekao i dočekao naš ogovor.
NJegovo pitanje je vrlo zanimljivo. U krštenici, izdatoj u beogradskoj opštini Savski venac, prezime Rakić ima dva puta – po ocu, ali i po majci, jer je to njeno devojačko prezime. Zato ga interesuje njihovo poreklo. Otac je rođen u Miloševu (Banat) ili u Kikindi (nije siguran), a slava mu je Sv. Luka. Po jednima, oni vode poreklo iz Istre, a po drugima iz Like u Hrvatskoj. Pita šta je tačno. Majka mu je rođena u Bačincima, kod Šida, u Sremu, a krsna slava njenih Rakića je Sv. Stevan. Ovde pitanje glasi – otkud Rakići u Sremu. čuo je da su dva brata došla u Srem iz centralne Srbije, a druga dva ostala u starom kraju.
Rakići koji slave Sv. Luku nisu poreklom iz Like, Krbave, Banije, Korduna, Kapelskog i Gacka, jer nam to jasno kaže M. Radeka u „Karlovačkom vladičanstvu“. Rakići u ovim krajevima slave Jovanjdan , zatim Aranđelovdan i Nikoljdan. U Bosni, Rakića sa slavom Lučindan ima samo kod Tešnja, u selu Brestovu.
Verovatnije je da su Rakići po očevoj liniji našeg čitaoca u severnije delove Hrvatske, pa i u Istru, došli iz tzv. Stare Hercegovine, kod Nikšića. Zaista ih u Istri ima u okolini Rijeke, Pazina, Buzeta. Ovamo su se naselili preko Dalmacije u 16. i 17. veku, jer su zabeleženi u Dubrovniku, Splitu i Zadru. Velika crnogorska kolonija Peroj u Istri naseljena je u 17. veku, pa ne bi bilo nemoguće ni da su došli kao kolonisti s njima.
Rakići iz Bačinaca, u Sremu, mogli su se doseliti sa više strana, kako iz Srbije, tako i iz Bosne. Sama slava Stevanjdan ukazuje na poreklo sa prostora Stare Srbije ili Stare Crne Gore. Tako bismo Bosnu mogli odmah da isključimo, jer na tom prostoru, iako je ova slava iako vrlo rasprostranjena, nema Rakića s tom slavom, a najbliži „stefanštaci“ su kod Prnjavora.
Međutim, u Kolubari i Podgorini, u selu Sedlari, za Rakiće sa ovom slavom zapisano je samo da su došli na svoje imanje iz Pakalja i da ih ima pet kuća. Paklje su selo, kao i Sedlari, na Jablaničkoj rei. Za Rakiće u ovom selu je zabeleženo da su starija familija koja se doselila sa Grahova u Crnoj Gori, kad i Živkovići sa kojima su u srodstvu. Slave Sv. Stevana.
Krkljić
Iz Mozburga, u Bavarskoj, Zoran Krkljić piše da je rođen u Ključu, BiH, a njegovi roditelji iz Vrbljana (otac Gornjih, majka, Donjih), selu 30-ak kilometara od Ključa. Zaselak Krkljići, iz kojeg potiče ova familija u Gornjim Vrbljanima, ima svega četiri domaćinstva. G. Zorana nam je poslao i poduži spisak svih prezimena i porodica koje nastanjuju ovo selo, na čemu smo mu neobično zahvalni. Posebno se zahvaljujemo na daru, njegovoj knjizi pesama „Pročitana knjiga“. G. Krkljić je, inače mlađi čovek. Nadalje, naš čitalac kaže da deo njegovih prezimenjaka (da li i srodnika) živi u Banjaluci, a drugi u Vojvodini, u Novom Sadu i Temerinu.
Što se tiče porekla Krkljića ono se, po njegovom saznanju, može pratiti do sredine 19. veka, a nastalo je od reči krkanje, tuča, jer su njegovi preci bili ratoborni. Tome u prilog ide i činjenica da su napustili prvobitno stanište, zaselak Berići, u Donjim Vrbljanima. Krkljići slave Sv. Stevana (Arhiđakona Stefana), a interesantno je da i veći deo Berića u spomenutom zaseoku u Donjim Vrbljanima slavi ovu slavu.
Po svemu sudeći, Krkljići su, zapravo, i poreklom od Berića.
Krkljići su, zaista retka familija, što nam samo otežava posao. Odnosno, nipošto ga ne olakšava, kako bi nek mogao da pomisli, jer to nije kao u pregršti belog pasulja naći šareno zrno. Tumačenje porekla prezimena koje nan je preneo čitalac, samo je puko „narodno etimologisanje“. Prvo, glagol krkati ima osnovno značenje obilno jesti, a kao pojam za tučnjavu novijeg je datuma i, čini nam se, više šatrovački izraz primljen posredstvom Turaka.
Pre će biti da je ovo prezime nastalo od nadimka u vezi sa turskom rečju krk koja označava broj 40, pa otud i krkluk, mali dukat od 40 groša. Moguće je, znači, da je predak od koga je nastalo prezime bio imućan čovek, pa dobio takav nadimak, a posle njegovi potomci prezime, kao i da su se, upravo zbog svog dobrog imovnog stanja, sklonili u brdskije, zabačenije predele.
Radić
G. Vukašin Radić iz Švajcarske obratio nam se za poreklo svog prezimena, ali je (nažalost nije jedini) zaboravio da navede krsnu slavu porodice. Navodi da Radića ima u Bronzanom Majdanu i čelincu kod Banjaluke. NJegovi su iz sela Meline kod Bronzanog Majdana.
đorđe Janjatović, međutim, navodi mnofo širu rasprostranjenost Radića u Bosni – Imate sreće, u Mitropoliji dabrobosanskoj bilo ih je, krajem 19. veka, u 96 parohija sa 20 slava. g. Vukašine, jer su vaši preci iz sela Meline pripadali parohiji Gomionica (sa čuvenim istoimenim manstirom) i banjolučkom protoprezviterijatu, tako da smo mogli da ustanovimo da su slavili Sv. Jovana krstitelja.
Radića sa Vašom slavom, bilo je između dva svetska rata u selu Očigrije u oblasti Unca. Ovamo su došli krajem 19. veka od Kulen Vakufa, ali im starije poreklo nismo mogli utvrditi. Spomenuti Janjatović je „jovanjštake“ Radiće, zabeležio, osim oko Banjaluke, i u selima i mestima u okolini Bugojna, Dervente, Gradiške, Maglaja i Travnika, što bi moglo upućivati na dalju starinu u Banjanima ili Pivi, ali o tome nemamo nikakvih podataka.
Radića, inače, ima i katolika, danas pohrvaćenih, a zabeleženi su i muslimani u Koritima, ali ka Radiči. Po predanju, iz crnogorskih Brda su došli kao pravoslavni i tek u Koritima prešli na islam.
Prezime je, pre patronimičko, po pretku Radi – u jugozapadnim srpskim krajevima se izgovara kao Rade i Rado, u genitivu „od Rade“, „od Rada“, nikako „od Radeta“ – nego matronimičko, jer je takav oblik ženskog imena ranije bio znatno ređi nego u današnje vreme.
Hornjak
Iz Engleske, g. Borislav Hornjak nam je i-mejlom, još krajem novembra, tražio odgovor – poštom. Živi u Londonu, gde, kako kaže, „Vesti“ nisu dostupne“, a kupovao ih je i čitao kad je, nešto ranije, bio u Nemačkoj.
G, Hornjak je, i svako drugi, morao znati da ne odgovaramo na lične adrese. Odgovor će dobiti elektronskom poštom. A u listu ga objavljujemo radi drugih čitalaca, jer je ovo prezime zanimljivo, pogotovo kad se ima u vidu njegov teško odgonetljiv spoj sa veroispovešću i nacionalnošću.
Rođen nešto malo pre Drugog svetskog rata, u Mošorinu kod Novog Sada, kao i otac mu Mirko i, možda, deda Velimir, g. Hornjak navodi da im je slava Sv. Arhanđeo Mihailo (21. novembra). U njegovom rodnom selu, kao i celom Banatu, ima još porodica sa istim prezimenom i, kaže, „svi su Srbi“. Otac ništa nije znao da mu kaže o njihovom poreklu, kao što ni sam ne zna da gi objasni svojoj deci.
Prezime Hornjak van svake sumnje nije „izvorno“ srpsko. Ali, etničko poreklo, kako smo više puta objašnjavali, ne mora da ima veze sa konfesijom, nacionalnim osećanjem i svešću o pripadnosti. Srpski bi glasilo Gornjak, Goranin (iz Gore, pod Šar-planinom), slovenački Gorenjec (iz Gorenjske), a u Bosni Vrhovac, poreklom iz Vr(h)ovin, planinskog kraja južno od Banjaluke. Naime, naziv svakako potiče od reči gora, planina, samo što zapadni Sloveni prvi suglasnik izgovaraju kao h (česi uopšte i nemaju, a Rusi su otišli u drugu krajnost pa gotovo svako h iz stranih imena pretvaraju u g – Hegel je Gegelj). Konkretno, hornjak je slovačka reč koja je dobila funkciju i oronima (naziva vezanog za gorje), a onda i etnonima, Horniak (plural Horniaki) za žitelja severnog, planinskog dela Slovačke.
Iz istorije i istorijske etnologije je poznato da su se Slovaci, najviše luteranske protestantske vere, milom ili silom iseljavali iz svoje domovine, počev od 18. veka, najviše u Panoniju, tj. u Ugarsku, današnju Mađarsku i današnju Vojvodinu. Ogroman broj njih je, u sredini verski bliskih zatečenih protestanata-kalvina, pomađaren kao što je bilo i kod nas. Na primer, u Bajši, dok su u naseljima u Bačkoj, delimično Banatu i Sremu, u kojima su bili sami ili činili većinsko stanovništvo, ostali verni svojoj Slovačkoj evangelističkoj crkvi. Oni, pak, koji su se, sticajem životnih okolnosti, našli među srpskim življem, lakše su se utapali u Srbe, pogotovo mešovitim brakovima, a po prabilu si primali i pravoslavlje.
Tako je i neki predak g. Hornjaka stigao u Šajkašku gde porodice sa ovim prezimenom nalazimo zabeležene u Titelu, 1849, zatim u Žablju, 1861, a u razdoblju od 1879. do 1898. u Gospođincima. U Mošorinu, rodnom mestu našeg čitaoca i njegovog oca, po svemu sudeći i dede, u istoj ovoj oblasti, Šajkaškoj, u to vreme ih još nije bilo, što može da znači da su se doselili nešto kasnije, kao i oni koji su prešli Tisu i došli u Banat.
