Karać
I g. Risto Karać, iz Australije, želeo bi da sazna što više o poreklu svog prezimena. Poreklom su iz sela Mutnice kod Zenice u Bosni. Krsna slava porodice je Sv. prorok Ilija. Ovo selo je, po svoj prilici, njihova matica, mada ih ima i u drugim mestima, ali u znatno manjem broju. To su sela Vraca, Osečenik i Gorica. U poslednjem građanskom ratu svi Karaći su se raselili po čitavom svetu.
Među srpskim prezimenima za pravoslavne eparhije u Bosni s kraja 19. veka našli smo Karaće zabeležene u sledećim krajevima: Varcar-Vakufu (Mrkonjić Grad), Vrbljani-Gerzovo, Prnjavor i Smrtići-Prnjavor. Svugde slave samo jednu slavu – Sv. proroka Iliju.
Samog prezimena Karać zaista nema mnogo. O njegovom kretanju eventualno mogu poslužiti kao dokaz samo neki toponimi zabeleženi u raznim monografijama u Bosni: na Glasincu, u selu Nepravdići, postoji Karačića brdo, a u susednim Primčićima, gde ima mešovitog srpskog i muslimanskog stanovništva, postoje šuma i ispaša Karaćevo brdo. Ovi Srbi su poreklom iz Stare Hercegovine i Pive. Zatim, u oblasti Visokog u centralnoj Bosni ima Karaća u selu Monjari (zaselak Trešnjica). Tu ima i katolika Sogovića-Karaća koji su – prema M. Filipoviću – poreklom od Fojnice.
Interesantno je da Erdeljanović, u „Staroj Crnoj Gori“, beleži mesto Karuč, u Crmnici, i izumrle Radanoviće. Oni su bili ćeklići (iz istoimenog plemena), od starih Zećana, srpskog stanovništva ili po crkvi Sv. ćekle (Tekle) u Bjelopavlićima. NJihova plemenska slava je Sv. Ilija, a prisluga Šćepandan ili Spasovdan.
Devetak
Iz Minhena nam piše g. Zdravko Devetak da je u ratnom vihoru ostao sam bez ičega, ali mu je ostalo prezime, ali – kako piše – ne zna odakle potiče. Poreklom je iz sela LJubina kod Dvora na Uni (Hrvatska). Krsna slava je Sv. Georgije. Ne zna se od kada su nastanjeni na Baniji, ali smatra da su po govoru (doša’, poša’, reka’, ođe, tuđe, to jest tu), poreklom iz Hercegovine, Stare Hercegovine ili Crne Gore.
Banija je ostala bez podataka o svom stanovništvu, što je posledica sistematskog uništavanja i stanovništva i njegovih crkava i knjige u njima… A odgovarajući hrvatski zbornik ne sadrži podatke o etničkoj i verskoj pripadnosti. Tako je etničko čišćenje u prošloj deceniji samo okončalo taj poduhvat zatiranja čak i same svesti o vekovnom životu Srba u ovim krajevima.
G. Zdravko, makar da Vam je ostalo „samo“ prezime, to nije za potcenjivanje, jer ste s njim sačuvali i svoj identitet.
Sama reč devetak, u Vukovom „Rječniku“, znači čitluk, spahijski posed, odnosno njegov deveti deo.
Dakle, izvesno je da je reč nastala u tursko vreme, što znači da su vaši preci imali „devetak“, deveti deo čitluka na korišćenje.
U „Karlovačkom vladičanstvu“ M. Radeke zabeleženo je prezime Devetak kao pravoslavno, sa slavama đurđevdan i Nikoljdan, ali i kao rimokatoličko. Na žalost, o poreklu Devetaka kod njema nema bližih odrednica. Jedini trag su toponimi i to preko Glasinca i Visokog, pa prema Bosanskoj krajini i Baniji. Pošto ih nigde drugde nema pre Banije, može se zaključiti da su prezime dobili po jednom od toponima kraj kojih su prebivali na svojim seobama.
Tako su preko visoravni Glasinca prelazili stočari u svom kretanju u ravničarske predele oko Save, a mnogi se tu i trajno zadržavali. Zasigurno možemo da kažemo da se ove porodice ne javljaju tek s početka 20. veka, već su vekovima išle ovim stročarskim putevima i poodavno poznavale ovaj teren. Moguće je da su neke od njih ranije dobile nadimak Devetak, po istoimenom toponimu, a potom se iselile preko Posavine, gde su doterivale stoku na zimsku prehranu, ili na Baniju.
Moguće je da su njihovi stočarski putevi išli i preko centralne Bosne, jer u selu Donja Zgošća i u Maurovićima postoje vrela Devetak, a i istoimeno selo kod Tuzle. U Maurovićima ima srpskih porodica koje slave đurđevdan – Toholji, Stojančevići i Mićanovići, i Nikoljdan, slavu Devetaka – Cvijetići, Radulovići, Jošići, Topalovići i Koprivice. Bez detaljnijih istraživanja zaista ne bismo mogli preciznije da odredimo poreklo i ranije prezime familije Devetak.
Otašević
Gđa Danijela Otašević je zaista predana svojoj porodici. Javila nam se među prvima, sa željom da joj razjasnimo poreklo pet srodničkih prezimena po očevoj i majčinoj liniji, kao i suprugovog. Odgovorili smo samo o jednom, Lakušić, ali nam je onda obnovila svoju želju i uputila tri odvojena pisma. Evo odgovora na jedno od njih, a na ostala za neko vreme.
Iako je Otašević njeno sadašnje, bračno prezime, o njemu – kako piše – ima najmanje podataka. Potiču iz Priboja na Limu i slave Sv. Stefana kao porodičnu slavu. Zna samo da su, po predanju, poreklom iz Crne Gore. Pošto joj je svekar rano umro, nije uspela da od njega išta sazna, pa smo joj mi jedina nada. Smatra da je ovo prezime retko.
Što se knjige sa prezimenima koja su objavljena u „Vestima“ tiče, nedavno smo obavestili da ćemo je objaviti ako bude dovoljno zainteresovanih čitalaca koji bi se, do 1. jula (do kraja ovog meseca) pretplatili na bar po dva primerka. U tom slučaju knjiga bi se pojavila do kraja ove godine. Svi zainteresovani treba da se jave na naš telefon u Beogradu ili pismeno na našu adresu.
Familija Otašević spada u stare i značajne srpske porodice. Otaševići se spominju kao ogranak Punoševića još u 17. veku u Dugom dolu, delu njeguškog plemena. Odatle se, po predanju, iselilo sedam porodica Otaševića u Bešenovo u Sremu, dok su drugi otišli najpre u Kuče, a potom u Ržanicu u Staroj Srbiji. Jedna familija je najpre pobegla od krvne osvete u Dobrsku župu, a zatim u Primorje, gde i sad nose isto prezime.
Neki od Otaševića koji su se naselili u Ržanicu i plavsko-gusinjsku oblast bili su primorani ili da se poturče ili da se isele. Za njih stoji zabeleženo da su se iz Brskuta, zajedno sa Toškićima, odselili u Srbiju, kod đurđevih Stupova i tu, verovatno, umesto Sv. Nikola, koga slave svi Otaševići, uzeli Sv. Stefana, staru i zavetnu slavu Nemanjića. Ne treba nikako smetnuti s uma da su Otaševići od Punoševića u vreme Ivana Crnojevića bili plemstvo, veoma ugledno i staro, pa su kao takvi možda i onda slavili Sv. Stefana, a povratkom u srpsku Rašku samo se vratili na staro prezime. Zasad toliko o Otaševićima o kojima se, inače, može napisati omanja knjiga. Isti je slučaj i sa poreklom imena od kojeg je nastalo ovo prezime. Dragi Otaševići, javite nam se za širu priču!
Jagodić
Istraživanje porekla prezimena i porodice Jagodić koje smo, pre dva broja, nagovestili u odgovoru čitaocu Živku Kuridži iz Štutgarta, pokazalo nam je da je u pitanju zaista zanimljiv, neobičan i dosta zagonetan slučaj. Oba roditelja ovog čitaoca su rođeni kao Kuridže, imaju i istu slavu, Nikoljdan, i iste dalje pretke, ali su oni sa majčine strane starom prezimenu dodali Jagodić ili uzeli samo to, a prvo odbacili, pa čak i ne prihvataju da imaju išta zajedničko sa Kuridžama. Rekli smo da je to „zaista zamršena istorija“, ali da Jagodići ipak neće duže čekati. Imajući i druge povode, pozabavili smo se ovim prezimenom i ne čekajući novo pismo, prema načelu „jedno pismo – jedno prezime“.
Desilo se, naime, da smo, baveći se prezimenom Vasić iz Mirijeva, naišli na podatak da se 11. novembra 1849. izvesni Despot Vasić oženio Katarinom Jagodić, kćeri Maksima Jagodića, „žitelja pančevačkog“. Počeli smo istraživanje zainteresovani ovim retkim prezimenom, poreklom neveste, a posebno „romanom koji je ispisao život“, jer ne sreće se svaki dan da devojku iz grada Pančeva u Habzburškoj carevini osvoji seoski mladić iz Knjaževine Srbije, tad još u turskoj vlasti.
U veoma dokumentovanoj knjizi D. Popovića „Srbi u Banatu do kraja osamnaestog veka. Istorija naselja i stanovništva“ Jagodića nije bilo, ali smo ih našli, kao petoricu braće, u knjizi „Srbi u Banatu“ J. Erdeljanovića. Navodi da su svi došli iz Kanaka: „Jagodići, stara pančevačka familija, bili su najpre abadžije, pa su se obogatili i postali spahije (kupili plemstvo)“. Nažalost, ni ovaj etnolog, jedan od naših najboljih, nije naveo ni koju su krsnu slavu slavili, niti je pokušao da traga za daljim poreklom od Kanaka.
Jedini zaključak koji smo mogli izvući iz ovih podataka je da se ova familija doselila u Banat od kraja 18. stoleća. Ali, kada i odakle?
„Intrigu“ je podgrejalo pismo g. Kuridže s „problemom“ da srodnici njegove majke ne priznaju da su istih korena sa (ostalim) Kuridžama, već insistiraju da su pravim poreklom Jagodići. Odgovorili smo „solomonski“ – da su obe grane ove nekad veoma velike i razgranate (zajedničke) familije Jagodića – u pravu.
Oni sa majčine strane, očigledno na osnovu saznanja iz arhiva manastira Krke, shvatili su da su davninom Jagodići i opredelili se za prvobitno prezime, a prvi su staro prezime Jagodić zamenili „novim“, stečenim pre oko tri veka, po nadimku uglednog pretka popa Petra Jagodića – Kuridže, poznatog po buni protiv Turaka 1704. godine. Objavili smo gde njih sve sve, a sada je red na Jagodiće. Prema istom izvoru, „Leksiku prezimena SR Hrvatske“, do druge polovine prošlog stoleća, sto znači i do Tuđmanovih operacija čišćenja srpskog stanovništva, „Bljeska“ i „Oluje“, Jagodića je bilo kudikamo više od Kuridža. Gotovo u svim opštinama tadašnje Hrvatske.
U Lici, Krbavi, Gackom, Kapelskom, Kordunu i Baniji svi pravoslavni Jagodići, kao i Kuridže, slave jedino Nikoljdan, kao i neki grkokatolici koji se još nisu pohrvatili, a u Šajkašku – Mošorin, Žabalj, Šajkaš i Petrovo Selo – stigli su još u 18. veku.
Krajem 19. veka, prema šematizmu pravoslavne mitropolije i arhidijeceze Dabrobosanske, znači bez Zvorničko-tuzlanske eparhije i čitave Hercegovine, porodica Jagodić je u Bosni bilo u 13 parohija, sa šest raznih slava.
Nasuprot tome, Jagodića nigde nije bilo u Hercegovini, današnjoj Crnoj Gori, na Kosovu i u Metohiji, kao ni Makedoniji i čitavoj Srbiji – ni južno od Raške, ni u istočnoj Srbiji, Pomoravlju ni Šumadiji. Izuzetak je Vojvodina, zbog kolonista posle Drugog svetskog rata.
Dopunite svoja ranija pisma
Poštovani čitaoci,
nastavljamo da vas podsećamo zašto još niste dobili odgovore na svoja pisma, iako su neka stigla odmah po rođenju „Korena“. Već smo nekima javili i molili da nam ponovo pišu, da kompletriraju podatke, ali – ostalo je na tome.
4. I Danka Govorčin-Bešle, koja nam je pisala u julu, nije dala precizno mesto porekla. Dva puta smo je podsetili šta nedostaje, ali se nije javila.
5. Dejan Gružić se interesuje za nekoliko prezimena, ali nije naveo koja su krsna imena tih familija. Molimo ga da se potrudi i da sve precizno objasni.
6. O Dragana Milinovića smo se ogrešili. On navodi da su Milinovići – Tešanovići, da je čuo je da su bili i Bubotići, a nekad i Todići. Mi zaista nismo u mogućnosti da za poreklo jednog istražujemo tokove četiri prezimena. On traži i poreklo majčinog prezimena. Ogrešili smo se jer mu ranije nismo skrenuli pažnju da treba da se opredeli za jedno prezime, a ako naiđemo na podatke o nekom od ostalih prezimena koje je pomenuo mi ćemo i o njima reći koliko se može.
7. Gordana Papić traži objašnjenje svog devojačkog prezimena Branković, ali je izostavila porodičnu slavu. Opomenuta je davno, ali se nije ponovo javila.
8. Aleksandru Kutkurezoviću smo u „Vestima“ 21. januara saopštili da se njegovo prezime ne pominje u nama dostupnoj literaturi. Pošto nemamo podataka, samo terenskim radom može da se istraži njegovo poreklo, a za to mi nemamo mogućnosti, pre svega finansijske.
I u idućim brojevima ćemo donositi objašnjenja zašto i drugi čitaoci još nisu dobili odgovor na svoja pitanja, ali gotovo za sve važi isto – nedostaju neki ključni podaci ili su oni neprecizni i zbrkani.
Ostalo je Podrinje u kojem smo ih primetili tražeći Vasiće. Na njih su nas uputili najpre dr Nikola Jagodić iz Beograda, a onda i njegov otac, takođe lekar, u penziji, dr Dušan Jagodić iz Kovina. Pošli smo od nekadašnje Sokolske nahije, sa središtem u Bajinoj Bašti, koju je temeljno proučavao LJuba Pavlović. U selu Zarožje on za njih kaže da su stara familija, doseljena, kad i Vasići, iz Sopotnice kod Prijepolja u prvoj polovini 18. veka. Ne zna se kako im je bilo ranije prezime, a ovo su dobili po daljoj čukunbabi Jagodi.
Dr Jagodić iz Kovina, slava Sv. Nikola, smatra da su njihovi krenuli od Rogatice na zapad, da bi posle stotinu godina stigli u Banat, iz zapadnih delova Vojne granice i to preko Šajkaške. I ovde su bili ili postali solidni domaćini, pa velikim bogatstvom stekli i plemićku titulu, a nakon ugušene srpske revolucije 1848, neki prebegli preko Dunava i tako se našli u Mirijevu gde im se jedna devojka iz Jagodića udala za daljeg „zemljaka“ iz Podrinja, Vasića.
Jagodići su, dakle, malo pomalo, napravili ogroman luk. Preko Bosne, Korduna, Slavonije, Bačke do Kanaka u Banatu. Ovo mesto su spominjali i D. Popović i J. Erdeljanović, ali ga na današnjim kartama nema, kao ni u imeniku mesta nekadašnje FNRJ. Pomislili smo da je pripao rumunskom delu Banata, ali smo onda, znajući unekoliko i mađarski, shvatili da je reč o Konaku, koji je su Mađari svojim izgovorom pretvorili u Kanak, a naši to vremenom prihvatili.
Najstariji zavičaj Jagodića je, verovatno, bio u Polimlju. Ali, kako ni jagoda nije samonikla, ni njihova familija nije nastala tek ustaljivanjem sadašnjeg prezimena. Ali to bi mogao biti roman, „Povest o Jagodićima“.
