Grozdanić
G-đica Mirjana – Nina Grozdanić javila nam se prvi put još pre deset meseci, ali bez potrebnih podataka, a sada je stiglo novo pismo – njenog oca Predraga, da ispuni ćerkinu žarku želju da sazna svoje dublje korene. Potpisali su ga oboje. On je rođen u Beogradu, ali su se njegovi roditelji, kao kolonisti posle Drugog svetskog rata, sreli u Sivcu, u Bačkoj. Otac Uroš (1934) iz Žegara, kod Benkovca, majka Ikonija (1938), iz velikog bratstva Martinovića, iz Kosanice, Pljevlja. U poređenju sa Nininim čukundedom Andrijom, koji je imao šesnaestero dece iz dva braka („većina emigrirala još 1945. u Australiju“), pradeda Luka imao ih je samo 11–oro, čiji su potomci i danas u Bačkoj – u Sivcu, Crvenki i Temerinu.
Martinoviće, od kojih je Ninina baba, već smo spominjali, ali ćemo se na njihovo poreklo i rasprostranjenje vratiti u sledećim brojevima „Vesti“. Sada samo o grani Grozdanića naših dvoje čitalaca.
Da pođemo od kraja, jer se u pismu navodi da je „za prezime objašnjeno da je od imena Grozdan“.
Zaista postojalo muško ime Grozdan (i Grozden), ali je nastalo od ženskog, Grozdana, a ono – po ukusnom voću, od grozda grožđa… pa je, znači, pre matronimičko nego patronimičko prezime. U starijem srpskom, pretežno patrijarhalnom društvu, mnogo radije su isticani muški nego ženski preci, a u teškim vremenima, kada su se više gubile muške glave, često su prezimena nastajala po imenima udovica. Na primer, Popadi(ji)ći. A po Grozdanu su nastali i Grozdanovići.
Što se dubljih korena Grozdanića tiče, dovoljno je da kažemo da je g. Predrag u pravu kad navodi da Grozdanića ima, odnosno da ih je bilo, osim u Dalmaciji, i u Lici. Zabeleženi su, 1915, u sedam naselja ondašnje ličko-krbavske županije i staroj Crnoj Gori, odakle su i potekli. Ima ih, međutim, ili su bar živeli, i u nekadašnjoj Staroj Hercegovini, to jest u okolini Nikšića, kao i u Bosni, oko Dervente, i u više od 30 opština Hrvatske, uglavnom u Lici. NJihovi najstariji koreni su iz srpskih Kuča, bratstva Drekalovića.
Što se njihovog srodstva tiče, sa jovanjštacima u Bukovici i Kninskoj Krajini, i u Bosni, ono je sasvim realno. G. Predrag izričito navodi da im je Sv. Jovan krsna slava od davnina“ i siguran je da „unazad nekoliko vekova nije menjana“. Ali, kao što smo često isticali: nekad je, u nevolji ipak menjana. Tako lički jednoprezimenjaci slave Nikoljdan što je staro krsno ime Kuča.
Na kraju, da pitanje „gde još sve danas ima Grozdanića“ ne možemo sami da odgovorimo, ali ga kao molbu prenosemo drugim čitaocima „Vesti“ – da nam jave ako o tome znaju, da bismo dopunili saznanja o raspostranjenju ove, kao i drugih naših porodica, što je korisno za sve naše ljude, ma gde bili.
Boroja
G. Mile Boroja piše da potiče iz sela Pobrđani kod Donjeg Vakufa, a u Nemačkoj je od 1970. Od oca je nasledio krsnu slavu Sv. Jovana. Želi da zna poreklo Boroja kojih, kaže, ima i u Hrvatskoj i Bosni, i pravoslavnih i katolika.
Prema knjigama Srpske pravoslavne crkve u Bosni, prezime Boroja sa slavom Sv. Jovan Krstitelj zabeleženo je krajem 19. veka u Bugojnu i okolini, selo Oborci, i Donjem Vakufu. Postoje i Borojevići kod Prijedora, Drevente i Gradiške, pa i Borojša, kod Banjaluke, ali su za nas interesantniji oblici prezimena Borolja, u selu Rogoušac kod Bugojna, i Borovići, kod Sanskog Mosta, takođe sa slavom Sv. Jovan.
U monografiji „Popovo u Hercegovini“, M. Filipović kaže da su Boroje u Ravnom poreklom od starih Borojevića, sada Brkića iz Orahovog Dola. A daljom starinom iz Crne Gore. Katolici su, kao i u Mostaru. Među „Prezimenima u Crnoj Gori“, pod prezimenom Boroja stoji da su živeli u Dobroti (između Kotora i Perasta, u Boki), krajem 19. veka, poreklom iz Kranjske. Međutim, kod prezimena Borojević stoji da su poreklom od starih rodova Dapčevića i Ivaniševića iz Cuca koji su se davno raselili prema severu Jadrana, a odatle, kao krajišnici Austrije, u Kranjsku. Grana našeg čitaoca verovatnije je da se zadržala u Staroj Hercegovini u plemenu Banjanima, a potom se iselila prema centralnoj Bosni, odakle vodi poreklo i naš čitalac.
Boroje katolici su samo srodnici ovih pravoslavnih Boroja koji su u nekom trenutku (milom ili silom) prešli u drugu veru.
ćujić
Iz Laufa u Nemačkoj, g. Miodrag ćujić piše da se njegov otac Milan rodio u Kljajićevu, u Bačkoj, posle Drugog svetskog rata, a majka Draginja (rođena Vučetić) u Leposaviću, Kosmet, van svake sumnje, takođe, u porodici kolonista, ali onih nakon Prvog svetskog rata. NJegov deda Ilija se rodio 1928, na Kordunu u selu ćujić Brdo.
Jedino mu je čukundeda Maksim sve vreme živeo na Kordunu, u spomenutom selu, dok su se svi ostali nekuda selili, kako rezignirano piše g. ćujić: „Dedin otac Mile bio je početkom 20. veka devet godina u Americi, moj deda Ilija je dospeo u Vojvodinu 1947. kao kolonista, a otac Mile je kao gastarbajter došao 1969. u Nemačku“, gde 1981. rodio naš čitalac Miodrag.
Krsna slava ćujića je đurđevdan, a nadimak (verovatno sa Korduna) – Cvike.
M. Radeka, u „Karlovačkom vladičanstvu“, beleži ću(j)iće sa slaveama đurđevdan i Nikoljdan. U „Rječniku ličko-krbavske županije“ stoji da su pred Prvi svetski rat ćuići, 31 domaćinstvo, bili grupisani uglavnom oko Korenice – u Kompolju, Prijeboju i Vrelu.
A Nakićenović beleži ćujiće u 22 kuće u okolini Knina i napominje da su se doselili iz Bosne u 17. veku, kao i ostale porodice u selu Kovačiću, sa slavom Sv. Nikola.
U „Leksiku prezimena SR Hrvatske“, a takvo stanje je bilo do poslednjih ratnih operacija krajem 20 veka, ćujići su na tom prostoru zabeleženi u Bjelovaru, Glini, Gračacu, Zagrebu, Slavonskoj Požegi, Slunju, a ćuići u Bjelovaru, Zagrebu, Korenici, Ogulinu, Osijeku i Slunju.
ćujići su ogranak Kljajića iz Drobnjaka, odakle je već u 16. veku počelo kretanje prema severnoj Hrvatskoj. Još tada se ustalilo ovo patronimičko prezime, po pretku koga su zvali ćujo, a zapravo se zvao Dragutin.
Napišite nam sve što znate o sebi
Poštovani čitaoci,
ako želite da vam naši etnolozi otkriju preklo vaše porodice i prezimena,
potrebno je da nam napišete sve što o tome znate vi sami. Pored osnovnih podataka o sebi, obavezno navedite krsno ime svoje familije, a ako vi ne slavite – koju su slavu slavili vaši stari. Jednom rečju, sve što znate, ili ste slušali, uključujući predanja o svojoj porodici.
Značajno je i da nam kažete otkad živite u zemlji u kojoj ste sada, sami ili s
porodicom, gde su vaši roditelji, koga imate u starom kraju.
Potrebno je da napišete sve o svojoj familiji – otkud potiče, gde je sve živela, otkuda se doselila, gde sve, po vašem saznanju, ima porodica sa istim
prezimenom, bilo da jeste ili niste u srodstvu. Itd.
Što se slave tiče, napišite da li je menjana i kojim povodima. Jer, ona je znak raspoznavanja između porodica istog ili sličnih prezimena, omogućava da se svakoj od njih uđe u trag, sve do najranijih vremena.
Kljajić
G. Nikola Kljajić, sa precima iz sela Kurjak, opština Udbina, u Lici, i krsnom slavom Sv. Luka, pita nas za poreklo svog prezimena, jer – piše nam iz Berlina – poznato mu je da postoje mnogi međusobno nesrodni Kljajići. Ima ih i katolika i pravoslavaca. Pita i da li su istog porekla i Kljaići. Ima informacije da su njegovi preci poreklom iz Crne Gore, ali ga interesuje kada su naselili ovdašnje prostore u Lici. Koliko mu je poznato, u Kurjaku trenutno postoji samo jedna porodica Kljajić, dok su svi ostali posle „Oluje“, izbegli u okolinu Apatina, u Vojvodini.
Dragi Kljajići, odnosno Kljaići, sa ili bez j, svi ste istoprezimenjaci, ali ne znamo da li ste i istog porekla. Kao što smo često navodili, razlika u tok jednom slovu uglavnom je posledica pismenosti zapisivača, a i njegovog nacionalnog porekla. Hrvati, naime, često mešaju č i ć, a u nekim slučajevima j izostavljaju ili zamenjuju sa i. Ne čudite se što se vi i vaši rođaci različito pišete. Što se prvenstva tiče, apsolutno smo sigurni da je oblik Kljajić stariji od Kljaića, jer je prezime nastalo po nadimku pretka Kljajo, nikako Kljao. A on označava deformitet ruke, urođenom ili stečen, u miru ili ratu, kao pridev kljakav, kljast. Vuk je zabeležio naziv kljako (po njemu je prezime Kljakić), ali kao izraz od milja (hipokoristik), to jest da bi se ublažila nezaslužena fizička mana zle sudbine…
čitalac je u pravu i što se tiče različitih grana Kljajića. M. Radeka, u „Karlovačkom vladičanstvu“, beleži Klja(j)iće sa slavama Jovanjdan, đurđevdan, Kirijak Otšelnik (Miholjdan), Sv. Luka, Srđevdan, Stevanjdan i Nikoljdan.
U „Rječniku ličko-krbavske županije“, R. Grujić je zabeležio Kljajiće u 48 domaćinstava u selima Dnopolje (Lapac), Kurjak (Udbina, gde ih ubedljivo ima najviše) i Ploča.
Vaši Kljajići, g. Nikola, potiču od Trebješana kod Nikšića i odatle su se, u 16. veku, selili u Bjelopavliće i Drobnjak, a potom, iz sela Slatine u Bjelopavlićima, preko Boke i Dalmacije, u severnu Hrvatsku, zajedno sa Brdarima i Projama. Docnijih vremena, u 17. i 18. veku, seobe Kljajića na sever išle su prema Srbiji, u Kolubaru i Podgorinu, dok je u 20. veku oko 300 domaćina krenulo prema Peći, u Metohiju i dalje, u Dukađin, na „starevinu“, postojbinu odakle su poreklom.
Ovakvo grananje vaših srodnika objašnjava i različite slave. Izvorna slava Trebješana od kojih su Kljajići kod Nikšića je Sv. Luka. Daljim seobama, prema Drobnjaku, primili su njihovu slavu, đurđevdan. Međutim, kako se u literaturi navodi da su Kljajići starinom iz Dukađina (današnja severna Albanija i Metohija), njihova prvobitna slava bi mogla da bude Nikoljdan ili zavetna slava Nemanjića – Sv. Stefan (Stevandan). Oni koji su se duže zadržali u Boki ili na Prevlaci mogli bi biti oni koji slave Miholjdan. Grana Kljajića kojima pripada naš čitalac bila je ona od najstarijih koje su stigle u severnu Hrvatsku još 1597. godine, kako to navodi hrvatski autor Stj. Pavičić u monografiji „Naselja i stanovništvo Like“. Od ovih je, iz sela Tremošnjaka kod Petrinje, bio i veliki partizanski heroj Filip-Fića Kljajić, za koga se zna da je govorio „Lepo je biti Srbin, ali teško“. Poginuo je 5. jula 1943. od „zalutalog metka“ u tek oslobođenom Zvorniku.
PORUKA G-đI BALIć
Pre mesec i po dana ,odgovorili smo gospođi Vidi Balić iz Esena o poreklu njenog devojačkog prezimena Božunović. Molila je da objasnimo i prezime njenog muža, Balić, ali nije navela nijedan podatak, pa je molimo da se ponovo javi i napiše sve što zna o njegovoj familiji. Mi smo već saznali jedan veoma značajan momenat njene istorije!
Živanović
Ovo je jedno od češćih prezimena u Srbiji, a porodica našeg čitaoca g. Milivoja slavi najčešću srpsku slavu – Nikoljdan. Kad je neko batlija (od persijske reči baht, sreća), onda je dovoljno i onoliko koliko nam je napisao: „Živanović (kao naslov) Rođen sam u Kumodražu, Beograd, Srbija. Interesuje me poreklo mog prezimena. Slava mi je Sv. Nikola. Pozdrav.“ Plus, minhenska adresa i broj telefona! A ime je bilo napisano samo na koverti!
Ali, Kumodraž su, još 90-ih godina pretprošlog veka, kao i 48 drugih „sela okoline Beograda“, ispitivali studenti, s profesorom Jovanom Cvijićem na čelu. Rezultate njihovog desetogodišnjeg rada objavio je jedan od njih, Rista Nikolić, i u toj monografiji lepo piše i o Kumodražu:
„Ne zna se, kada je današnje selo zaseljeno. Ima nekoliko porodica, starinaca, za koje se ne priča, da su doseljene. To su Živanovići… Slave sv. Nikolu, zovu se i Ribići. Za njih vele da su najstariji i da su u ovome selu ‘još od Kosova’… U čituljikoju ima ta porodica označeno je ime njihovog najstarijeg pretka koji se zvao Lauš.“
Dodajmo samo nekoliko detalja. Lauš je staro srpsko ime, po M. Grkoviću – „varijanta imena Lajoš“, koje je mađarski oblik imena germanskog porekla Ludvig, odn. Ludovik ili Lodovik. Drugo, ovi Živanovići su nastali od Stanisavljevića, naime uzeli prezime po pretku Živanu, verovatno tek od prve polovine 19. veka, a nisu se prozvali Lauševići (takvo prezime postoji u Crnoj Gori), iako su imali i pretka ovog imena. Treće, to što su postali od Stanisavljevića, što jasno vidimo u čitulji, ukazuje da se nisu naselili još od vremena Boja na Kosovu nego su, kao i drugi Stanisavljevići, oni u Sibnici, došli sa Kosova (polja), konkretno iz srpskog sve to bilo i kako se zbilo, zahteva još mnogo truda. Ako želite više, javite nam se.
