Kotur
Iz gradića Zila u Nemačkoj gde živi i radi od svoje mladosti javio se g. Srđan Kotur sa suprugom Suzanom (rođ. đukanović). Radi sina Srđana (rade u Nemačkoj), želeli bi da nešto više saznaju o poreklu obeju porodica. G. Kotur je rođen u Grabovcu (Lika), 1948. ali zna samo za poslednje dve generacije koje potiču iz istog mesta – oca Miloša (1915. i dedu Dmitra (1892). Krsna slava Kotura je Sv. Nikola.
Poštovani gospođo i gospodine Kotur, za sada ćemo vam odgovoriti – na to, inače, stalno upozoravamo – samo na jedno prezime, a za drugo, u novom pismu, budite malo precizniji sa podacima (recimo, koliko su đukanovići dugo živeli u Tuzli i odakle su došli). Odgovorićemo koliko umemo i znamo.
U „Gornjoj Krajini“, Milan Radeka navodi dva prezimena sa istim korenom: Kotur i Koturov sa istom krsnom slavom Sv. Nikola.
Prema podacima „Pakračkog šematizma“, u Grabovac u Slavoniji (i čitavo ovo područje), Srbi su se naseljavali posle oslobođenja od Turaka 1691. godine. Tako u popisu iz 1755. Srbi ovde preovlađuju nad Hrvatima i nadalje se kaže: da su se „doselili većinom strujama iz Bosne, a nešto i iz križevačke Krajine… Ova struja (Srba) bila je toliko jaka, da hrvatski doseljenici nisu ni ulazili u taj kraj, a nisu to činili ni kasnije.“
Prema podacima šematizama za teritoriju Bosne, ustanovili smo mesta obitavanja Kotura krajem 19. veka, a pretpostavljamo da ih je ovde bilo i mnogo pre nego što kazuju crkveni podaci. Ovde su evidentirani samo Koturi i to isključivo sa istom krsnom slavom kao i naš čitalac – Sv. Nikola. Zapažamo da su bili koncentrisani uglavnom u zapadnoj i severozapadnoj Bosni, u parohijama oko Dubice, Gradiške i parohiji Peći, kod Livna. Ovo poslednje mesto ukazuje na jedan od mogućih puteva Kotura prema Bosni. Sudeći po tome, oni nisu ni ovde, u Bosni, autohtoni.
U Pounju, u selu Benakovac, pominje se toponim Koturov brijeg, po nekom Koturu poreklom iz Dubovika, koji je tu imao naslon (tor) za ovce. Inače, kako kaže autor ove monografije s početka 20. veka, „selo je skorijeg postanka i tu su imali stanove samo muslimani iz Turskog Dubovika i Podkalinja. Od pravoslavnih je samo Kotur imao stan.“ Inače, nadalje se kaže da su, prvi srpski stanovnici pomenutog sela, bili doseljenici posle oslobođenja od Turaka i to iz Dalmacije i Like.
Kad je selo Malić-begov Dubovik opustelo posle Laudonovog rata, u drugoj polovini 18. veka, prva se iz Like, početkom 19. veka, naselila porodica Kotur. Oni su bili samo jedna kuća sa slavom Nikoljdan. Autor kaže da su ih zvali i Malivuk, ali je nejasno da li im je to bio nadimak ili staro prezime, i dodaje: „Bogati su, a slabo se množe.“ <đŽ>iveli su u zaseoku Zbjeg. Bio je i zaselak Drobnjaci, sa porodicama Mandić, Banjac, Drljača, Mazalica, što bi ukazivalo na njihovo poreklo iz oblasti Stare Hercegovine, a ranije iz Stare Srbije, to jest Kosova i (ili) Raške. Koturi su zabeleženi u još jednom selu u Pounju, u selu Mutnik. Ovde su se, kaže izvor, naselili posle okupacije Bosne (1868. godine) iz sela Kršlje, Kordun. Slave Nikoljdan.
Prezime Kotur i izvedena Koturov, Koturović i Koturić, nesumnjivo je nastalo po nadimku, a on prema okruglom predmetu koji se kotrlja, a nazivamo ga i kolut. A predak je taj nadimak najverovatnije dobio po svom dinamičnom karakteru i odgovarajućem, biće nemirnom, ponašanju!
ćirić
U veoma interesantnom pismu, g. Dragomir ćirić iz Sidneja u Australiji kaže da je rođen u Vrbasu i da mu je deda Maksim ćirić, rođen 1828. godine u Lazarevcu, umro 1903, od 1850. godine bio knez grada Vrbasa, dakle u vreme kada je Vojvodina bila deo tadašnje Austro-ugarskog carstva. To, ističe, potvrđuju „Gradske knjige“ u Vrbasu, ali traži da mi to proverimo i da mu nešto više kažemo o poreklu i istoriji njegove porodice ćirić.
Što se titule gradskog kneza tiče, nije nam poznato da je takva postojala. U austrijskoj vojnoj, a i civilnoj upravi, od prve Velike seobe pod Arsenijem čarnojevićem i druge pod Šakabentom, Srbima je davana autonomija, ali s velikom mukom i borbom njihovih crkvenih velikodostojnika kojima je bečki Dvor garantovao zaštitu. Srpsko Vojvodstvo, ili Vojvodina, rezultat je borbe za srpsku samoupravu. Privilegija samouprave uglavnom se odnosila na vojne postaje i šančeve oko kojih se formirao grad. Doći na listu građana bilo je isto toliko teško kao postati plemić (a titula je mogla da se zasluži vojno ili da se kupi, što su mogli bogati trgovci). U gradu Budimu, gde je srpsko stanovništvo bilo naseljeno u ogromnom broju, u samouprave Srpske opštine vremenom su počeli da ulaze tzv. birovi, varoški poglavari, i niži činovnici – po pravilu oni koji su dobro govorili oba jezika. Iznad ovog tela bio je magistrat na čijem su čelu bili Nemci, birgermajsteri. Reč i titula knez može s jedne strane da označava narodnog predstavnika u seoskoj samoupravi (kod nas još od srednjeg veka) ili nahiji (u tursko doba) ili plemićku titulu, po nemačkoj reči kenig, onaj koji vlada. Da bismo proverili podatak o Vašem dedi kao knezu grada Vrbasa (ne znamo zašto sumnjate kad ga ima u „knjigama grada“), trebalo bi da to učinimo u Arhivu Vrbasa što bi bio poveliki posao. Ako to želite, javite nam se da se dogovorimo.
Prema popisu Srba u Budimu iz 1720. godine, bilo je dva ćirića – Josiv i Nikola koji su mogući potomci Srba popisanih 1702. godine – ćire kopača i ćire sabova. Inače, ćira je hipokoristik od srpskog ćirilo, izvorno Kirilo, od grčke reči kir, gospodin.
Među znamenitijim Srbima u Bačkoj bio je izvesni Isidor ćirić, ugledni srpski narodni i crkveni pisac i tajnik. Rođen je 1844. u Sivcu (na putu Vrbas-Sombor), što znači da bi mogao biti vaš rođak-predak (jer je vaš deda Maksim morao da se doseli u ove krajeve znatno ranije, pre ustoličenja za kneza vrbaskog), a umro 1893. u Sremskim Karlovcima.
Pošto niste naveli krsnu slavu, gospodine Dragomire, ne znam kako možemo da vam pomognemo, jer ćirića u i oko Lazarevca ima više različitih grana. Moguće da su vaši preci recimo, iz Suvodanja u Kolubari. Za ove ćiriće se zna da su se u 17. veku doselili iz Potarja, bežeći od arnautskih zuluma. Prezivali su se Mladenović. Ali, oni slave Jovanjdan. Postoje i drugi ćirići u okolini Lazarevca koji slave Nikoljdan i poreklom su od Sjenice, iz Duge Poljane na Pešterskoj visoravni. Ranije su se prezivali Vidojević i poreklom su adoptirani Vasojevići-Ašani.
Milošević
Pismo g. Milovana Miloševića iz Geteborga, u Švedskoj, vrlo je šturo. Navodi imena oca, dede i pradede. Kaže da mu preci, po pričanju, „potiču iz Crne Gore, od Lijeve Reke, selo Tuzi, negde kod Andrijevice“, kao i da je čuo da su od Vasojevića. I još: „Interesuje me tačno moje poreklo.“ Ni kad je rođen, ni koja je slava familije. Ona i nije problem kad je reč o Vasojevićima: svi slave Aranđelovdan, a preslava im je Sv. Aleksandar Nevski.
G. Milovane, ne znamo kojih ste godina (opraštamo ako ste mlad čovek), ali kako to da pišete gotovo nezainteresovano, kao da vas je neko naterao? Vasojevići su vazda bili otresiti i znali vrlo dobro ko su i odakle su. Po plemenskom predanju, rodonačelnik Vasojevića, Vaso je direktni potomak Nemanjića.
Selo Tuzi jeste kod Andrijevice, u oblasti Lijeve Rijeke koja je matica plemenske teritorije Vasojevića. Tuzi su na severozapadnoj strani Lopata, a nastali su širenjem istog naselja. Razlikuju se Gornje Tuzi i Trebešica na rečici istoga imena. Tu ima oko 35 kuća Miloševića i 10 kuća đukića.
Vasojevići o svom rodonačelniku pričaju da je od Vukana Nemanjića koji je imao sina Kostadina, a on Vasoja, Vasoje Stefana, Stefan Kostadina, a ovaj opet, Vasa od koga su nastali svi Vasojevići. Inače je Vaso došao kao knez iz bratonoškog plemena i nastanio se u Lijevoj Rijeci. Vaso je imao tri sina: Raja, Novaka i Mija. Od Vasovog sina Raja postali su Lopaćani, Dabetići i Kovačevići. Od Lopaćana su Radulovići, Miloševići, Karadžići, Golubovići, Stojanovići, Bojovići, Labani, čukići, đukići, Marsenići, Vulevići, Vukićevići, Neradovići i Folići.
U Lijevoj Rijeci Vasojevići su se brzo namnožili i raširili se uz Rijeku do Raškova guvna i Ivovika. Oni jedini od svih plemena (Kuči, Drobnjaci, Bratonožići, Rovčani i Moračani) nisu plaćali danak Turcima. Uz pomoć Kuča, Turci napadnu Lijevu Rijeku i tako nametnu nakratko svoju vlast, ali se mnogi iz Vasojevića rasele zauvek u Drobnjak, Crmnicu, Nikšićku župu i Gornju Moraču.
Miloševića, inače, ima i drugih grana. O jednima, iz Like, sa slavom Sv. Jovan, najdaljeg porekla čak sa izvora Južne Morave, ispod Šare, pisali smo u našoj knjizi.
Poziv na pretplatu
čitaoce koji se interesuju za našu knjigu ili bi želeli da im se dopuni odgovor objavljen u listu, neki i da im se štampa ili posebno uradi kao knjižica, molimo da nam se jave telefonom ili i-mejlom, da se obaveste o uslovima ili radi konkretnog dogovora.
Sve čitaoce obaveštavamo da pripremamo drugu knjigu „Srpske porodice i prezimena“. Ovim vas pozivamo na pretplatu – na najmanje dva primerka – najkasnije do 1. jula 2007. godine, neposredno telefonom ili i-mejlom.
Knjiga će biti objavljena ukoliko bude dovoljno „japije“ za finansijsku konstrukciju. Pravo pretplate imaju svi čitaoci kojima smo do sada odgovorili u listu ili ćemo odgovoriti objavljena tokom avgusta. Prezimena svih koji se pretplate biće uvršteno u knjigu i to u potpunijem i sadržajnijem obimu.
Vera i Radomir D. Rakić. Telefon u Beogradu: +381 11 218 33 63
Sanader
Od dve „želje“, da objasnimo poreklo njegovog i devojačkog prezimena supruge, g. Jovici Malbašiću iz Ternica, u Austriji, ispunjavamo drugu – o porodici Sanader, kako se njegova LJiljana prezivala do udaje. Ona je i rođena u Austriji, gde su joj roditelji ranije živeli i radili, a došli su iz Donjeg Volara, kod Prijedora.
Bračni par Malbašić piše da je pradeda supruge, koliko znaju, poreklom iz okoline Knina. Slave đurđevdan. Na kraju, svakako zbog Sanadera katolika, danas Hrvata, oboje pitaju da li im je prezime menjano ili „prekršteno“?
Da najpre raščistimo ovo poslednje: prezime nikada nije i ne može biti prekršteno, već samo osoba s tim prezimenom. Sanaderi su – gde god da ih je bilo u ranijim vremenima (istina ne i u „okolini Knina“, već dalje, u okolini Gračaca, na primer, gde su popisani još početkom 18. veka) – prvo bili pravoslavne vere, a osim Sv. đorđa, slave i Sv. Stevana i Sv. Nikolu. Pravoslavni ili pokatoličeni, do poslednjih pogroma i progona 90-ih godina prošlog veka, zabeleženi su u naseljima dvadesetak opština isključivo na prostoru zapadnijih delova Hrvatske, nekadašnje Vojne granice, zaključno sa srednjom Slavonijom. Ali, stizali su i do Šajkaške u Bačkoj, do Banata, kao i u zapadnu Srbiju.
Daljom starinom su Rađenovići (što znači, možda i od vlastelinske familije Radenovića), svakako sa područja srednjovekovne Bosne, Stare Hercegovine ili čak Crne Gore, a ovo prezime su dobili u Primorju po nekom pretku koji je bio poznat kao iscelitelj, vidar (na italijanskom – sanatore), jednako kako su nastala prezimena Balać i Bajalica, od bajač.
Molimo vas, dopunite svoje podatke (IV)
Evo još jednog podsećanja.
Sada će godina dana kako je stiglo pismo g. Mihajla Avramovića koji je hteo odgovor privatno, a ne preko lista. Ukoliko ostaje pri tome, treba da se javi neposredno etnolozima, ako se predomislio – treba da nam ponovo piše, sa potpunijim podacima.
Slična je dilema i sa g. Milanom Janjaninom. On se javio elektronskom poštom. Ako želi odgovor preko lista, treba da nam napiše pismo sa potpunim podacima – od adrese, preko porodične legende, do slave.
G. Zdravko Solomun, ako ostaje pri zahtevu da mu se odgovor pošalje na adresu, treba da se o tome dogovori sa autorima priloga.
To isto važi i za gospođu Slobodanku Barović. Ukoliko želi odgovor preko novina, ništa je neće koštati. Naravno, za svako prezime treba poslati posebno pismo sa kompletnim podacima. Ako i dalje želite da platite čekom, javite se etnolozima.
I g. Pero Marčeta traži privatan odgovor, ali se nije javio etnolozima na njihovu ponudu.
G-đa Ružica Blažić-Pakaški traži odgovor „privatno preko Vesti“! Nije jasno šta pod tim podrazumeva. najbolje bi bilo, g-đo Ružice, da nam ponovo napišete šta je Vaša želja.
Rakić (2)
O prezimenu Rakić već smo pisali, pre dva meseca. U odgovoru g. Jovici, iz Kelna, naveli smo da ovo prezime ne spada među najbrojnija, ali da su Rakići „lepo raspoređeni“ – od „Karlovačkog vladičanstva“ pa i Dalmacije, preko Slavonije i Bosne do Vojvodine i raznih krajeva Srbije.
Još pre toga, javio se g. Gojko Rakić, iz Australije. NJegovo veoma lepo i iscrpno pismo verovatno ćemo više koristiti kad budemo radili na našoj novoj knjizi, a možda ako budemo pisali posebnu knjižicu o Rakićima. u seriji „Loze porodica“. Sada nam prostor ne dozvoljava da objavimo više osim njegovog navoda, prema predanju, da nikada nisu menjali ni slavu ni prezime, da vuku korene „iz Raške, preko Crne Gore i Hercegovine“.
Slava i prezime, pisali smo više puta, mogli su se ili i morali promeniti iz nekih opravdanih razloga, ali je davnašnje poreklo iz Raške i kretanje familije g. Gojka koja se u nekom trenutku prozvala Rakićima, sasvim moguće.
Za razliku od prethodnog Rakića kojislavi Sv. Luku i čiji su preci daljeg porekla pre iz Stare Hercegovine, nego li sa Korduna, kao g. Gojko (iz Grabovca kod Slunja), on slavi Sv. Arhangela Mihaila. A mi, autori ovih priloga, takođe Rakići, slavimo Sv. Jovana. Ali jasno je, i nezavisno od različitih krsnih slava, da nisu svi Rakići istog korena, od istog pretka koga su od milja nazivali Rako (kao što su nazivali pračukundedu prvopotpisanog koji se prezivao Banjac), odnosno Raka, a pravo ili izvedeno ime mu je bilo Rade, od Radovan, Radomir, Radoslav.
Pošto smo se raspričali o Rakićima, možda će neki čitalac pomisliti kao u priči u kojoj se neki čovek, dolazeći u mlin i video da je vodeničar njegov kum, obradovao: „Blago mene, eto moga kuma, samljeće mi bez ujma!“ A ovaj se, pak, obrnuto poradovao: „Blago mene, eto moga kuma, daće mi i dva ujma!“
Ovde nema ujma, što će reći nema protekcije, odnosno to što je naše prezime Rakić nije razlog što se Rakići, eto, drugi put pojavljuju.
