Jelić
G. Dejan Jelić iz Manhajma, rođen je 1975. u Karlsrueu, pita od kojih Jelića on potiče. Navodi sve što zna o njima – da su mu otac Dragan, deda Petar i pradeda Zarija iz sela Slatina kod Berana -Andrijevice, iz plemena Vasojevića. U ovom selu, Jelići su nastanjeni u dvadesetak kuća već čitav vek i po. Svi Jelići, kao i svi Vasojevići, slave Aranđelovdan.
Svi Vasojevići se dele na tri osnovne grupe: Rajeviće, Novakoviće i Mijomanoviće, a ovi opet na manje grane i ogranke, pa smatramo da naš čitalac traži da mu kažemo od koje grane su njegovi Jelići u Slatini.
Jelići potiču od grane Novakovića i to od njihovog jačeg ogranka Račića u Slatini. Prezime nose od svog pretka pre desetak pasova (generacija). Oni se opet dele na manje grane: Vukiće, Jeliće i Račiće (ovaj ogranak je zadržao staro prezime). Predak Jelića, po imenu Kadri Jela, pre jedno sedam pasova bio je zapamćen u čitavom plemenu kao okretan, snalažljiv predstavnik svoje sredine. Bio je između ostalog pregovarač, pomirnik i posrednik između turskih vlasti i svojih saplemenika. Nadimak Kadrija (inače, turcizam) ostao mu je iz vremena čobanovanja u Raškoj (Novopazarskom sandžaku), jer se Turcima predstavljao kao čoban–baša ili predvodnik, starešina svih čobana.
Svi Jelići su se isticali u borbama protiv turskih osvajača. Tako je Jovan kadri-Jela ubio u Vranještici kolašinskog prvaka Mumina Kurbašića.
Radonja Zekov je bio perjanik i barjaktar u vreme vojvode Miljana Vukova, dok je Miloš Radojev Jelić, barjaktar i stotinaš, bio zapažen kao vešt i mudar sudija u sporovima. Znamenit je bio i narodni poslanik Milutin Jelić u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, kao i pravnik i pravni pisac Ilija Jelić.
Autor monografije „Vasojevići“ R. V. Vešović, koji je i sam bio Vasojević, piše o naravi stanovnika Slatine: „Zapažena je izvesna uznemirenost i lako uzbudljiv temperament, a inače su otresiti i valjani. Starinu vode s Dušaka u Lijevoj Rijeci. U mlađoj generaciji imaju naprednih i sposobnih elemenata (sudija, profesora i školske mladeži).“ Uzgred, oduvek su se smatrali, pa i danas smatraju, pravim nepokolebljivim Srbima. Uostalom, jedan od njih je bio i narodni poslanik Puniša Račić koji je pucao (s kobnim ishodom) na hrvatske nacionaliste u Narodnoj skupštini Kraljevine SHS upravo zbog njihovih uvreda Srba i potcenjivanja „srpske krvi“ prolivene u Prvom svetskom ratu.
Kumbara
G. Branko Kumbara, iz Melburna, gde živi od 1973. godine, piše da su pre njega „tri generacije Kumbara živelo su u mestu (selu) Trošelji, Nova Topola, Gradiška, Bosna i Hercegovina, bivša Jugoslavija“. Dodaje da prezime nije menjano kao ni slava, Sv. Jovan Krstitelj, 20. januara. I njegov brat Miloš Kumbara bio je u Australiji, u Sidneju, bar do 1965. kada mu se poslednji put javio, ali od tada s njim nije nikako mogao da stupi kontakt.
Među „Srpskim prezimenima u Bosni“ đ. Janjatovića nailazimo i na prezime Kumbara i to samo u dve eparhije Gradiške – Gradiška-Laminačka i Junuzovci. I slave Jovanjdan, kao što kaže čitalac.
U susednim oblastima ovog prezimena gotovo nigde nema. Postoji jedino kao prezime Kumbare/Kumbarići kod muslimana u Visočkoj nahiji o kojoj piše M. Filipović. Nastanjeni su u mestima Trnovci, Bulčići, Visoko, Zbilj i Grajani. Prema predanju, poreklom su od Užica, gde su, navodno, došli iz stare Hercegovine.
Reč kumbara je persijskog porekla i značila je vrstu starinske granate, bombe ili sam top koji izbacuje kumbare. U rečniku „Turcizmi u srpsko-hrvatskom jeziku“ A. Škaljića navodi se stih iz narodne pesme: „Iz kuduza topa velikoga, što kumbaru u gradove baca.“ Ova reč je kod nas stigla preko Turaka u ovom značenju, mada u persijskom ona znači i mali ćup, ćupić. Ako se prisetimo topova srpskih ustanika u 19. veku, videćemo da su bili u obliku dugih ćupova koji su se punili kuglama i palili na fitilj. Ustanici su ih pravili i od drveta, a Turci, Austrijanci i drugi uveliko ih izlivali od metala.
Moguće je da su preci Kumbara bili ili tobdžije ili majstori oružari. To je samo jedna pretpostavka. Druga je da vode poreklo iz Boke, hercegnovskog primorja, gde postoji mesto Kumbor, gde je mestu u srednjem veku, u vreme vlade Balšića, postojao grad-tvrđava Vrbanja. Nije isključeno da su Turci neku familiju iz ovog mesta, vičnu izradi ovakvih topova, Turci poveli na silu sa sobom u dalja osvajanja, sve do Bosanske krajine, a onda ona po svom zanimanju ili bivšem rodnom kraju dobila prezime Kumbara.
I danas u Kumboru, kod Herceg Novog, postoje dve familije koje slave Sv. Jovana Krstitelja i od čijih bi predaka mogli da potiču i preci našeg čitaoca. To su Dabižinovići, iz Orahovca u Boki, i Vidovići, poreklom iz Risna u ovoj oblasti.
Druga je pretpostavka da je reč kumbor nastala od mletačkog naziva za predgrađe – konborgo.
Denić
„Već duže vremena razmišljam da Vam se javim“ – piše g. Aleksandar Denić iz Pariza. Kaže da su se 1949-50. godine, njegov deda Dimitrije i pradeda Trajko, sa ocem našeg čitaoca Radivojem, iz Sijarinske Banje (selo Sijarin kod Medveđe) doselili u u selo Bojnik, u okolini Leskovca. A u Sijarin, od Gnjilana, doselili su se otac pradede Diče Denić i njegov otac Dena Savić – rodonačelnik Denića. Naime, po Deni Saviću svi njegovi potomci su Denići. Ovo mu je kazivao pradeda Trajko koji je poživeo 101 godinu, do 1993. Potomci braće Dene Savića žive danas u Knjaževcu, Zaječaru, Grockoj kod Beograda, u Beogradu, Francuskoj i Australiji, i svi nose prezime Denić. Krsna slava im je svima Sv. Jovan i „to se nikad nije menjalo“.
čitalac moli da mu javimo kad će izići prilog o Denićima, jer ne može uvek da nabavi novine, budući da ih kupuje samo u jednoj novinarnici kod naše crkve u Parizu.
Uvaženi g. Deniću, s obzirom na to da je Vaše poznavanje sopstvene porodične istorije zaista impozantno, pogotovo u odnosu na mnoge druge naše čitaoce, za Vas možemo da uradimo tri stvari – da Vam objasnimo poreklo vašeg prezimena, da Vam kažemo odakle sa Kosova potiču Savići-Denići ili da nam se javite ako želite da se objavi manja knjiga o Denićima, sa pojedinačnim istorijama koje su nesumnjivo interesantne, pa i potresne. A ima i veoma zaslužnih Denića, kao što je to bio Miomir (1913–1996), jedan od naših najvećih scenografa. Ako ste zainteresovani, javite nam se običnom ili elektronskom poštom, ili telefonom, radi daljeg dogovora.
Samo prezime Denić je patronimičko, od imena muškog rodonačelnika Dene. Vi znate i njegovo ime i prezime. Dena je omiljeno ime kod Srba na Kosovu i Metohiji. Ono je, prema M. Grković, koja je naš najveći autoritet za poreklo ličnih imena kod Srba, hipokoristik od imena Mladen (ili Desimir). Mi smatramo da je Dena nastalo od Mladen, jer je ovo ime mnogo češće, ako ne i omiljeno na Kosovu i Metohiji i uopšte u južnijim srpskim oblastima. Susreće se još u „Dečanskoj hrisovulji“, a nosio ga je i jedan o Nemanjića, Vukanov sin, inače rodonačelnik Mladenovića pa, potom, Brankovića. (Spomenimo sveštenika Denu tj. Mladena, Debeljkovića koji i sam potiče iz ovih krajeva, a kao etnograf, jedan je od najboljih pisaca koji su objavili građu za proučavanje života Srba na Kosovu i Metohiji s kraja 19. i početka 20. veka.
Prelistali smo nekoliko monografija o Kosovu i Metohiji, potkopaoničkoj oblasti i ostalim krajevima u kojima naš čitalac navodi da ima Denića i otkrili da su Savići sa slavom Sv. Jovan Krstitelj, bili nastanjeni od davnina u selu Žegovac kod Prizrena. Negde sredinom 18. veka Arbanasi su ih opkolili sa svih strana i „ponudili da se razmene“ – da pređu u arbanaško selo Parteš u Gornjoj Moravi. Savići su se tada iselili u ovo mesto zajedno sa desetinama drugih srpskih porodica. Parteš je na putu Gnjilane-Uroševac i još tridesetih godina 20. veka bilo je Savića jovanštaka, doseljenih iz Žegovca. Nosili su još i nadimak Kikerci.
U Grockoj, Denići, prema R. Nikoliću, priređivaču monografije „Sela okoline Beograda“ (1903), nastale na osnovu građe ispitivanja studentskih terenskih ekskurzija, nisu, nažalost zabeleženi, ali to ne znači da ih nije bilo jer su i u ovom, kao i nekoliko drugih naselja, zapisane samo neke, a ne sve familije. Ostaje da se ide u Arhiv Beograda kao i u matičnu kancelariju Grocke, i to sa pismenom, sudski overenom saglasnošću potom(a)ka, da bi se bar desetak radnih dana strpljivo i pažljivo pregledale matične knjige.
Preradović
I g. Ratko Preradović, iz Hamburga, želi da mu nešto više kažemo o poreklu njegovih predaka. Navodi mesto rođenja, selo Donja Mravica, opština Prnjavor. Što se tiče prezimena nije mu poznato da su „išta menjali u skorije vreme“. Poznato mu je da na teritoriji opštine Prnjavor živi više od sto porodica sa prezimenom Preradović.
Po porodičnom predanju, koje je čuo od oca Vaskrsija Krše Preradovića, njihovi preci doselili su se u sela Donji Vijačani i Vršani, odakle su njegovi stari, oko 1850. godine. Krsna slava Preradovića je Sv. prorok Ilija (2. avgusta).
U knjizi đ. Janjatovića „Prezimena Srba u Bosni“, nastaloj po tzv. šematizmima Srpske pravoslavne crkve, Preradovića, ali i Prerada ima u najvećem broju u Prnjavoru i oko njega. Međutim, ne znamo da li su u prošlosti bili jedinstvena familija, pa se iz različitih razloga i potreba razdvojili sa slavama, na primer, radi uzajamnog posećivanja, ili zbog zavetovanja drugom svetitelju, odnosno zbog nasleđene zemlje koja već ima svog patrona (preko supruge ili rođaka po majčinoj liniji srodstva). Tako Preradovića sa različitim slavama ima upravo oko Prnjavora: Sv. Arhiđakona Stefana slave u Kaocima, Prnjavoru i Smrtićima, đurđevdan u Prnjavoru, Smrtićima i Viočanima, a Nikoljdan u Prnjavoru i Smrtićima. Slavu našeg čitaoca Sv. Iliju slave u selima Vijačani, ranije Viočani, Kokori i Šarinci. Preradi, koji su samo skraćeni oblik prezimena, a možda i stariji, sa slavom Sv. Ilija zabeleženi su u Galjipovcima, sa slavom đurđevdan u Omarskoj (Prijedor), dok Sv. Vrače, Sv. Kozmu i Damjana, slave u Busnovima, Jelićima i Ferićima (sva mesta oko Prnjavora) i u Banjaluci.
Interesantno je da i Prerada i Preradovića ima i u „Gornjokarlovačkom vladičanstvu“, tj. u Lici, Krbavi, Kordunu, Baniji i drugim krajevima koje su nekad nastanjivali Srbi, ali – ne slave Sv. Iliju, već Jovanjdan, đurđevdan i Lučindan. Ova poslednja slava nas je i navela da ih potražimo u Ibarskom Kolašinu i Nikšiću gde se ona najčešće i slavi, te smo tako pronašli Preradoviće u Pljevaljskom Polju i Mrzovićima gde su se naselili iz Kolašina, ali slave đurđevdan. Među prezimenima u Crnoj Gori za Preradoviće stoji da su u okolinu Pljevalja doseljeni od Bileće, a za Prerade u Savini, Herceg Novi, da su se doselili od Mostara. Zaista i tamo ih ima, samo sa slavom Nikoljdan.
AKO VAS ZANIMA VAŠE POREKLO
Poštovani čitaoci,
ako želite da vam naši etnolozi otkriju preklo vaše porodice i prezimena,
potrebno je da nam napišete sve što o tome znate vi sami. Pored osnovnih podataka o sebi, obavezno navedite krsno ime svoje familije, a ako vi ne slavite – koju su slavu slavili vaši stari, da li je menjana i kojim povodima. Jednom reči – sve što znate, ili ste slušali, uključujući predanja o svojoj porodici.
Značajno je i da nam kažete otkad živite u zemlji u kojoj ste sada, sami ili s porodicom, gde su vaši roditelji, koga imate u starom kraju, otkud potiče vaša familija, gde je sve živela, gde sve ima porodica sa istim prezimenom, bilo da jeste ili niste u srodstvu.
Preradovića su, po svemu sudeći, staro hercegovačko plemstvo od srednjeg veka. Sve se čak poklapa sa imenima mesta u Hercegovini i oko Prnjavora (ovo ime je grcizam, od proneios, što znači manastirsko selo, a ovde su u blizini bila dva značajna manastira, Stuplje i Liplje) koje nastanjuju familija čitaoca i mnogobrojni srodnici. Samo prezime, sa ić ili bez njega, nastalo je od ličnog imena Prerad, za koje spominjana M. Grković smatra da je „superlativ za rad uzet za lino ime“. Za sada toliko, a Vi se, g. Preradoviću, javite kako bismo dovršili priču o vašem poreklu kao i rasprostranjenju Prerada i Preradovića, od kojih je (iz Slavonije) i veliki hrvatski pesnik, Srbin, general Petar Preradović.
Daković
Iz Umkirhena u Nemačkoj, gde živi od 1966. godine, javlja se g. Danilo Daković. Poreklom iz Lukavca, opština Nevesinje (Republika Srpska, Bosna i Hercegovina), krsna slava Sv. Nikola, piše da su se njihovi stari, prema porodičnom predanju, pre dva do tri vekadoselili na teritoriju istočne Hercegovine. Zna da, Dakovića ima još na teritoriji Grahova, u Crnoj Gori.
Dakoviće smo, u Dedijerovoj „Hercegovini“, pronašli u Donjem Polju, na obodu Lukavačkog polja, ispod planine Grebenika, na visini od 800 metara, gde stanovnici daju poetična imena vetrovima, koji ovde neprestano jako duvaju – „Sunčanik“ i „Podsunčanik“ ili, prema obližnjim mestima, „Slaćanin“ i „Dabranin“. Mesto je ime Lukavac dobilo po paši Lukavici koji je ovde živeo. Posle njega, gospodari su bili muslimani Haznadarevići.
Za Dakoviće, Dedijer veli da su se doselili oko 1800. godine sa Grahova sa Stevanovićima, sa kojima su istog porekla. I jedni i drugi slave Sv. Nikolu, a prislužuju Petrovdan. Oni su kao i Stevanovići „sa Meduna u Srbiji“, a starinom su Obrenovići. Prvo su se doselili u oblast Nikšića, u Riđane, ali su, kad su ubili dva Turčina, prebegli u Lukavac pre nego je paša Mahmut Bušatlija porobio čevo, dakle pre četiri veka. U isto vreme Dakovići se nasele u Kazance, gde se danas zovu Perišići. U Donjem Polju ili Lukavcu, početkom 20. veka, živeli su u četiri kuće. Ali, za prikaz načina doseljavanja u Hercegovinu i dalju starinu Dakovića, te celokupnu njihovu istoriju, treba daleko više prostora da bi se ispričala nego što je naša rubrika. Gospodine Dakoviću, javite nam se na našu adresu ili telefon u Beogradu.
Ako i Vi zelite da saznate svoje poreklo pokusajte ovde
