Bevanda
Iz Kela na Rajni, g-đa Sofija Dragović interesuje se za svoje devojačko prezime Bevanda. Roditelji su bili kolonizovani u Karađorđevo, ali su se vratili nazad svoje Jošane, gde se ona rodila, a kasnije se ipak udajom u Apatinu, vratila u Bačku. Krsna slava očeva je Sv. Nikola.
Smatra da je ovo prezime jedinstveno jer nigde nije čula ni pročitala da postoje druge Bevande, osim jednih koji su pre pola veka iz Like otišli u Zagreb. čula je da je prezime turskog porekla, da su doseljeni iz Hercegovine, a možda iz hrvatskog Primorja ili Italije.
Prezime Bevanda nije tako retko, a kamoli izuzetno. Sudeći po podacima iz „Leksika prezimena SR Hrvatske“ od pre 30 godina, u ovoj republici su evidentirane dve varijante faktički istog prezimena – Bevanda i Bevandić. Oba, u mnogim mestima.
Prema M. Radeki, na prostoru „Karlovačkog vladičanstva“ (Lika i okolne oblasti) i Bevande i Bevandići slave samo Nikoljdan.
Sasvim je evidentno da su njihovi preci poreklom iz Primorja. Sklanjajući se pred Turcima, iz Hercegovine (gde ih i danas ima) naselili su se na severnom delu jadranske obale, konkretno u Senju. To je ono što pouzdano možemo reći, jer to potvrđuje i hrvatski autor o Lici, Stjepan Pavičić. On između ostalog tvrdi da su se oni naselili još u 16. veku u Jasenicu u novigradsko Primorje, a odatle ih je sredinom 17. veka mletačka vlast raselila po ostrvima i Velebitu.
Prema prof. J. Erdeljanoviću, Bunjevci Bevande i Bevandići pripadaju grupi Srba doseljenih od reke Bune od Dubrave, Stoca i Počitelja u Hercegovini koji su naselili hrvatsko Primorje od Podgorja do Ledenica i Zagona na Velebitu i delom jugozapadni deo Like. Pripadaju razgranatom rodu Rukavina. A P. Rađenović kaže da su i u Bosni i u Lici i Dalmaciji, Rukavine ogranak Rađenovića, koji su poreklom iz Boke i Stare Hercegovine. U Hercegovini, Dedijer beleži samo Bevande sa slavom Sv. Nikola u mestima oko Mostarskog Blata: u Kruševu, zaselak Podgorje, u Jasenici na reci Buni i u Jarama i Sretnici kod Biogradaca.
čitateljka navodi da je rođena u selu Jošani, ali smo u pregleda prezimena po „Leksiku“ našli da je oravilan naziv ovog sela – Jošan, a tako je zabeleženo i u „Imeniku naseljenih mesta FNRJ“ iz 1951. i na novijim geografskim kartama.
Sigurni smo, međutim, da je Jošani pravi, stariji naziv sela, slično kao Jošane, zaselak Zemunika kod Zadra, ali su jezikoslovne „nevježe“, tj. neznalice, verovatno samovoljno skratile ime mesta u današnji oblik.
Prezime Bevandi(ća) moralo je nastati po nadimku pretka koji je prvi probao istoimeno piće i možda ga toliko trošio, hvalio i spominjao da mu se prosto „zalepilo“ uz ime. (Bevanda je – od italijanske reči beva, piće – popularan naziv za vino s vodom. Vuk je to nazvao „zabijeljeno vino“).
G-đa Dragović moli i za objašnjenje porekla Vlatkovića, familije svoje majke o kojima takođe ništa ne zna, osim da je mnogo češće prezime od očevog. Mi je molimo da za njih ponovo javi (bar sa osnovnim podacima: zavičajno selo ili bar kraj porekla, krsna slava).
Usput, molimo i sve ostale čitaoce da ovaj dogovor i red poštuju kako bismo svima pomogli. I još nešto, što može biti uputno i za druge čitaoce. G–đa Sofija kaže da deo godine provodi u Apatinu, pa je uzajamnim podsećanjem sa svojim rođacima mogla da sazna i više nego što (ne) zna, da se svi bolje prisete još nekih detalja iz prošlosti familije, i da nam o svemu tome piše.
Bundalo
Iz Berlina se javlja g. Marko Bundalo, poreklom iz sela Pobrđani, u Potkozarju. Linija njegovih predaka počinje od čukundede Marka i redom pradeda đurađ, deda Marko i otac Mirko. Interesuje ga odakle su došli u ove krajeve. čuo je da Bundala ima i u okolnim mestima, pa da li su u srodstvu. Svi njegovi slave Sv. Jovana Krstitelja, 20. januara.
Raspoloživi podaci kažu da su porodice sa prezimenom Bundalo zabeležene 80-ih godina 19. veka u sledećim parohijama u mnogim mestima u Bosni, sa istom slavom. Jedini sa slavom Sv. Nikola bile su porodice u parohiji Međeđa, kod Dubice.
U Kninskoj Krajini i Karlovačkom vladičanstvu nisu evidentirane porodice ovog prezimena, a „Leksik prezimena SR Hrvatskoj“, koji registruje stanje u periodu posle 1950. godine, a pre tragičnih 90-ih godina, porodica Bundalo bilo je samo u Slavoniji – u Milanovcu, opština Orahovica, u Velikoj Pisanici i Severinu, opština Bjelovar, u Žegaru, opština Benkovac i Zagrebu.
U Dubrovniku i selu Mrcine u dubrovačkoj opštini popisana su četiri domaćinstva s prezimenom Bunda. U Iloku (Vukovar) – Bundački, a u Borovom Selu (takođe kod Vukovara) – Bundalevski … Nažalost, ovaj izvor ne navodi ni veroispovest ni nacionalnu pripadnost. Nije isključeno da su neke od ovih porodica ranije bile pokatoličene (pogotovo one u dubrovačkom kraju), a poslednja, Bundalevski, možda je doseljenici iz Makedonije.
Po tvrđenju Vladimira Skarića, Bundale pripadaju starijoj familiji Bogunovića, poreklom iz Raške. On navodi da je čuo da su došli iz Stare Srbije (u njegovo vreme, pre jednog veka) pre tri stotine godina, što znači pre 400 godina u odnosu na naše doba. Najpre su bili na Zmijanju pod Bjelajem, a kad su Mlečani oslobodili Liku od Turaka, naselili su su i tamo, na Zrmanju. Kasnije, pošto su se narodili, raseljavali u Vranovinu (Bjelajsko polje). Ne zna se tačno vreme kada je počelo razrođavanje „plemena Bogunovića“ – da li pre ili posle seobe u Dalmaciju i Liku. Poznato je samo da se dele na tri velika ogranka (Lika, Dalmacija, Bosanska krajina), sa po više porodica srodnika koji nose različita prezimena. Isto tako, bar do 20–ih godina prošlog veka, nisu stupali u brakove između sebe. Ukupno ih je bilo 396 kuća sa 22 prezimena. Svi su slavili Sv. Jovana.
Najznamenitiji među Bundalima bio je Trivo Bundalo iz Ašana, vojvoda u bosansko-hercegovačkom ustanku 1875–1878. godine. Prezime je, najverovatnije, nastalo po nadimku koji je možda prvobitno bio Brundalo, za čoveka koji brunda, mumla nerazgovetno kao medved. Istina, videli smo da ima i Bunda, pa bi se moglo pomisliti da je došlo od reči bunda (navodno mađarskog porekla), ali nam je logičnije i verovatnije da je u pitanju skraćivanje.
đuričić
Iz Beča, u koji je stigao 1972. godine i gde sada uživa penzionerske dane sa porodicama svoja dva sina, piše nam g. Milorad đuričić. Rođen je u Žabarima, 1968. godine preimenovanih u Pelagićevo. Kao redovni čitalac „Vesti“, kaže, zaslužio je dobije odgovor u rubrici „Koreni“.
Po očevom kazivanju, đuričići potiču iz Smoluće kod Tuzle. U Pelagićevu i danas ima desetak porodica sa ovim prezimenom. Svi slave Sv. Klimentija, 8. decembra, a dve kuće slave Sv. Jovana Krstitelja, 20. januara.
U Crnoj Gori, u plemenu Cuce, postoji bratstvo đuričića nastanjeno u Rovinama, Pretinom Dolu i Kobiljem Dolu. Neki ih smatraju jednim od najstarijih bratstava, a oni samo kazuju da su iz LJeškopolja, od Komana, od Bandića. Predak đuričića se zvao Vuko Bandić. Prvobitna slava im je bila Sv. Jovan Krstitelj, a onda su uzeli Nikoljdan, i Malu Gospođu kao prislužbicu. Ima ih, raseljenih, u Hercegovini (u Nevesinju, gde se iselio jedan od Vukovih sinova), u Nikšiću i u Srbiji (Lukovo).
Zna se da je jedna grana đuričića-Šagovnovića (neki vele Šagunovića) stigla do Bileća, u Hercegovini. Mesta gde su živeli i njihove kuće narod naziva šagomuše. Verovatno je ovo prezime, po pretku Šagovana, prvobitno bilo Šagovanovići. Na ovo ime ukazuju i toponimi – u Bosni selo Šagovići, u Slavoniji selo Šagovina.
Erdeljanović smatra da su bratstvo đuričića u Cucama i njihovi iseljeni srodnici, dvojnog porekla. U njima su se stopili predstavnici najstarijih cuckih bratstava sa potomstvom nekog doseljenika koji je verovatno bio u srodstvu sa precima Bandića u Komanima.
Druga grana, a možda se radi i o istoj, jesu đuričići iz Ceklina, u nekadašnjoj Katunskoj nahiji u Crnoj Gori. Ceklinjani ili đuraškovići, kako se još zovu, vode poreklo iz Klimenta (oblast između Albanije i Zete u vreme Ivana Crnojevića). Nastanjeni su u Rijeci, Dodošima, Ceklinu, Mihaljevićima i Oćevićima. U starom kraju su slavili Sv. Nikolu, pošto se predak Leka oženio iz Pipera i privio najpre uz njih, u LJeševiće. Sinu je odredio da slavi Nikoljdan, a pastorku – đurđevdan.
Preci našeg čitaoca bi mogli biti i iz Bihora, od onih Srba koji nisu primili islam (druge porodice jesu i oni su sada Adrovići). Jedna grupa se preko Raške naselila najpre na Zlatibor (gde ih i danas ima), a druga je uz Drinu stigla do Posavine. Slavu Sv. Kliment, uzeli su kao spomen na svoje poreklo iz Klimenta. Mnogi od đuričića bavili su se trgovinom kao i oni u Užicu i u Valjevskoj Tamnavi.
Župljanin
Od g. Slavka Župljanina dobili smo vrlo kratak dopis, sa krajnje šturim podacima. Rođen u selu Maslovare, kod Kotor Varoši, od 1969. živi u Nirnbergu. Prema priči, doseljeni su u Maslovare. Ali, ko se doselio, kada i odakle – ne kaže. Slavu, Sv. Aranđela (21. novembra), nisu menjali.
Termin župa, od kojeg je nastalo prezime Župljanin, čovek iz župe, kao geografskom pojam znači pitomi, ravničarski predeo, obično kao proširenje doline neke reke. U oblasti odakle potiče g. Slavko, postoje uz Vrbas tri takve Župe – na desnoj obali reke Slatine i Lašva i Luke. Za stočare, župa je stalno stanište ili zimovnik, mesto za ispašu na planinama.
Mišljenja smo da bi naš čitalac mogao da bude potomak jedne od dveju starih familija iz ovog kraja koje slave Aranđelovdan. Jedni su Novakovići, koji su se najpre doselili u još jednu, Saničku župu, sa reke Zrmanje u Dalmaciji, a otud su mogli i da se prozovu Župljanima. Pored njih, u ovom kraju Aranđelovdan slavi i familija Vujnović. Oni su neka vrsta „starosedelaca“, jer im se ne zna vreme doseljavanja i smatraju da su došli iz obližnje Lužnice u Šišavi.
Porodica Župljanin ima i u Gruži, ali im je prezime nastalo prema kraju iz kojeg su došli – Aleksandrovačke župe.
Knežević
Za g-đu Danijelu Otašević iz Milhajma, evo još jednog, poslednjeg odgovora na njena četiri zasebna pisma – prezime Knežević koje je imao njen deda, pre nego što je uzeo drugo, Marković. NJegova dedovina je, po mnogim izvorima, Sjenica, a mi dodajemo Raška oblast. Deda je rođen u Beloljinu, ali su se njegovi, kad je imao šest godina, iselili na Kosovo, u selo Balovac kod Podujeva. G-đa Danijela se ne seća slave Kneževića, ali zna da je deda, kao Marković, slavio Sv. Vasilija (14. januara) i Sveta tri Jerarha (12. februara).
Kaže da je deda retko pričao o svom detinjstvu, ali zna da su sigurno poreklom iz Crne Gore odakle su preci morali da beže zbog krvne osvete i verovatno da su tad menjali i prezime. Zna još da se pradeda zvao Svetozar Marković, a deda je mlad umro, pa nema više informacija o njemu.
G-đo Otašević, vi ste, izgleda, prava pravcata Vasojevka! A oni su se vazda osećali i bili pravi Srbi. Oni pripovedaju da su naslednici ili potomci Nemanjića, i da je iz njih potekla i druga srpska dinastija Karađorđevići.
Mada su vaši Kneževići, nastanjeni u Budimlji, drugoplemenici u Vasojevićima, ipak im pripadaju, odnosno „broje se“ u Vasojeviće. Kneževići su ogranak Obradovića sa NJeguša koji su se, prema bratstveničkom predanju, pre četiri veka odvojili od Herakovića sa kojima su u nesumnjivom srodstvu. Svi slave Vasiljevdan, a prislužuju Sv. Iliju. Vaši su možda kao prislugu uzeli slavu Markovića Sv. Tri Jerarha.
Po predanju, Obradovići su se posle silaska s NJeguša nastanili na manastirskoj zemlji kod manastira Morače (inače posvećenog Sv. Iliji), u Fočje, gde su ostali tri decenije. Odatle su krenuli sa kaluđerima u Lubnicu, a odatle u selo Štavalj kod Sjenice. Srodnici su im Otovići, Pešići i Lalevići-Kolašinci i Delevići. LJudi su krupni i snažni, brzo se množe i napreduju u svakom pogledu, kaže izvor.
Zasada toliko, a ako želite opširniji odgovor, javite nam se na našu elektronsku adresu ili telefonom.
Ako i Vi zelite da saznate svoje poreklo pokusajte ovde
