Dragičević
Iz Engleske nam se javio g. Petar Dragičević, poreklom iz sela Burića pod Kozjak planinom, nedaleko od Knina. Kaže da su raseljeni iz mnogih mesta po “cijelom svijetu tokom zadnjih desetljeća, pa ih ima i u Kanadi, Americi, Australiji i Evropi, kao i u delovima bivše Jugoslavije (u Hrvatskoj ih ima i pravoslavnih i katolika), a najviše u Beogradu i Banatskom Novom Selu. Svi Dragičevići slave istu slavu, Sv. arhanđela Mihaila“. Želi da sazna više o poreklu “plemena Dragičevića, a usput i o poreklu svoje majke iz istog sela iz plemena Andić“.
Prema “Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije, Dragičevića ima u Boričevcu, Dnopolju, Gračacu, Dragičevskim Podima, u Jezerima, Rakovici i Jablancu (Jablanac), Gornjoj Kladi, Lukovu, Donjim Pazarištima, Raduču, Rudopolju, Senju i Starigradu. U “Karlovačkom vladičanstvu“, M. Radeka je za Dragičeviće zabeležio da slave samo Jovanjdan, a za Dragičeviće – Stevanjdan. U Bosni je slična situacija: Dragičevića ima puno, ali nijedna familija ne slavi Aranđelovdan.
U Boki, Nakićenović navodi Dragičeviće u Podima, u hercegnovskoj oblasti. Veli da su se 1692. godine sa popom Savatijem LJubibratićem iselili iz Popova u Hercegovini. Slava im je Sv. arh. Mihailo. Iz ove familije su dva značajna čoveka zabeležena u arhivu hercegnovske opštine: pop Isaija Dragičević i predsednik opštine Jovo Dragičević.
Gotovo smo sigurni da ovi Dragičevići iz Popova predstavljaju samo povratnu seobu u Boku, a da su nekad bili u Potpeću, u Piperima, gde i danas ima osam kuća Dragič/ćevića koji su se spustili potom u Zavalu i potisnuli starosedeoce Banaševiće ili se pomešali sa njima. I jedni i drugi slave Aranđelovdan, a prislužuju Petkovdan.
A što ima i katolika Dragičevića očigledno je, što i sam čitalac zna, rezultat mnogovekovnog procesa menjanja vere i denacionalizacije.
A što se prezimena Andić tiče, čekamo posebno pismo.
Gružić
Skoro godinu dana od nesporazuma, u pitanju je bila poruka elektronskom poštom, g. Dejan Gružić se ponovo javio – pismom iz Morfelden Valdorfa, da mu konačno odgovorimo na pitanje o njegovom poreklu. Hvala mu na strpljenju i što se ponovo javio. Tek kad je u pismu naglasio da njegovi slave tri slave, to nam je bilo nerazumljivo.
čitalac smatra da je prezime Gružić vrlo retko i kaže da u Pepeljevcu, kod Kruševca, rodnom mestu dede i oca, postoje svega tri porodice sa ovim prezimenom, koje se prvi put javlja 1885. godine po pradedinom dolasku u ovaj kraj. Glavna slava im je Sv. Alimpije Stolpnik, 9. decembra, a zatim i Aranđelovdan, 21. novembra i đurđevdan, 6. maja. Pita nas da li prezime ima veze sa Rusijom, jer je preko interneta došao do nekih Gruziča u Rusiji, kao i da li su srodni sa sličnim prezimenima: Grujić, Ružić, Grujičić.
Što se porekla samog prezimena tiče, ono je zaista veoma retko, bar u oblasti iz koje potiču preci našeg čitaoca. Etimološki, prezime nema ama baš nikakve veze sa Grujić, Grujičić i Ružić. Prva dva su patronimička, od muškog imena Gruja, Grujica, a treće je matronimičko, prema nekoj Ruži. Isto tako nije ni blizu Gruzičima u Rusiji, jer reč “gruz“ na ruskom znači teret, tovar, a “gruzčik“ je nosač, utovarivač. U ovom slučaju, pošto se prezime retko javlja, a i to tek od 1885. godine kad je deda došao i oženio se meštankom (koja je sigurno donela i zemlju u miraz, time se objašnjava i onaj naš “fatalni“ nesporazum sa tri slave, koje su verovatno nasleđivane ženidbama vaših dede i oca, zajedno sa imovinom njihovih žena). Ne zna se otkud se doselio prvi predak familije našeg čitaoca u Pepeljevac, ali pretpostavljamo da je to bilo iz obližnje Gruže ili sela sa obale istoimene reke, koja i nije tako daleko od Kruševca, pa po tome i dobio nadimak Gružanin, od koga je i nastalo prezime – Gružić.
Bezbroj je mogućnosti da bilo koja porodica iz oblasti Gruže bude preteča vaših Gružića. I, zaista, bez detaljnijih arhivskih istraživanja, na ovo pitanje je nemoguće precizno odgovoriti. Evo, zasad tri pretpostavke koje bi mogle da budu najpribližnije odgovoru i ukazivale na pravac daljih istraživanja. Prvo, to je familija đorovići koja i danas postoji u čestinu (Gruža) u zaseoku Dobrošu. Po predanju ovde se doselio Stojča Dobričanin iz Dobriča i zasnovao mahalu Dobroš i to odmah posle kosovske bitke. U Prvom srpskom ustanku uzeli su aktivno učešće, pa su 1813. morali da beže u Srem. Potom su se vratili u čumić, a iz Junkovca, gde su bili, iselili su se pre vek i po i tada dobili nadimak – Gružani. Međutim, slavili su Sv. Luku. A mogli su i da promene slavu … Udrugom slučaju, Gružići bi mogli da budu potomci familija Babić iz Knića koji su se takođe raseljavali i koji slave Sv. Alimpija. Poreklom su sa Kosova. I u trećem, to bi mogli da budu Ivanovići iz Knića, kojih je bilo početkom 20. veka svega dva domaćinstva. Poreklom su od Sjenice, naseljeni u vreme Karađorđa, a slave Sv. Alimpija Stolpnika.
Jeftić
G. Dragan Jeftić piše iz Frankfurta opširno o svom poreklu – u želji da mi pronađemo njegove starije korene kaže da: Jeftići su iz Donje Jošanice (Vogošća kod Sarajeva), slave Sv. Jovana, kao i to da su se tri brata, pradedovi pokojnog dede g. Dragana, doselili u Jošanicu na imanja aga koje su potom oterali i uzeli im zemlju. Prema jednom predanju, došli su od Kolašina, a po drugima iz beogradske okoline. Uzgred nam saopštava i da je njegova baba Danica od čuvene familije Moćevića iz Crne Gore, pa bi voleo da sazna i o toj familiji ponešto.
I ovim povodom naglašavamo da se držimo pravila jedno pismo – jedan odgovor. U ovoj rubrici se ne bavimo likovnim predstavljanjem porodičnog stabla, jer je to sasvim druga vrsta istraživanja, koja dolazi u obzir u privatnom aranžmanu, a ne preko novina.
Što se tiče Jeftića i Jevtića to je isto prezime. Da li će biti sa f ili sa v, zavisilo je od zapisivača. Glas f inače izvorno nije srpski ni slovenski, a nije ni mnogo omiljen u srpskom narodu. Upotrebljavali su ga uglavnom oni koji su se smatrali učenijim, a u narodu je obično zamenjivan sa v (vildžan, umesto fildžan i slično).
U monografiji “Sarajevsko polje“ Trifkovića, zabeležen samo oblik Jevtići. I u drugoj monografiji u kojoj su pobliže opisane Jošanica i Vogošća, pojavljuju se samo Jevtići i “Jošile“, a ne i Jeftići. Selo Jošanica je dobilo ime po potoku, ali je vrlo staro i pominje se u sidžilu sarajevskog mule 1565. godine. Jovandići (za koje naš čitalac kaže da su kumovi Jeftića) imali su han, a kao prvi Srbi koji su imali svoje zemlje ovde se spominju ćurčije.
“Jošile“ su se prizetile u Srbljanoviće i nisu najstarije stanovništvo u ovom kraju. Oni se spominju jedino kao zemljaci Jevtića, jer su poreklom iz Kolašina i slave istu slavu – Ilindan i to u Jošanici kod Vogošće. M. Filipović kaže da ih ima još u Visočkoj nahiji u čifluku i Tušnjićima.
Nadalje, Jevtići se pominju u Krivoglavcima prema Reljevu u sarajevskom Polju, ali sa slavom đurđevdan. Pradeda im se doselio iz Banjana i zvao se Petar. NJega i sestru sa 300 ovaca zarobio je beg LJubović od Nikšića i prodao kao robove paši čengiću u Mostar. Sestru uzme paša, a Petar ode na imanje čengića u Zagorje. Tu se oženi i ode na Pinjino Brdo, pa u Marije i u Krivoglavce u Vogošći. Tamo su došli pred veliku kugu (ne znamo kad je to bilo) i dobi sinove Maksima i Jefta. Moguće je da su Vaši preci od Jefta, te da su i slavu promenili u drugu, koja je zapravo preslava u Banjanima, a to je Sv. Jovan.
Janković
G. Branko Janković, iz Stokholma, daje nam dosta podataka, ali malo saznanja o ranijoj istoriji porodice Janković.
Poštovani g. Jankoviću, za odgovor o svakom prezimenu imamo malo prostora – najviše stranicu kompjuterskog teksta. Ako želite opširniji odgovor, javite se privatno. Ovog puta odgovaramo na vaše pitanje o poreklu Jankovića iz sela Zeoka kod Guče.
Tu su se doselili Maksim (Amidža), od koga su Jankovići, i brat mu Risim od koga su Risimovići. Janko je bio njihov otac i po njemu su Maksimovi zadržali prezime Jankovići. Zna se još da je Maksim učestvovao u Hadži–Prodanovoj buni 1814. godine, ali se ne zna koliko je bio tada star. čitalac daje pregled godina rođenja od svog dede 1887, ali se za Maksima opet ne zna koji je on srodnik na lestvici.
Krsna slava Jankovića je Sv. Aranđel Mihailo. U selu ih je malo, kao i Risimovića. Ima ih nešto u Kotraži i Lisi kod Guče, u Beogradu, a po svetu su rasuti po Australiji (Pert).
U selu Zeokama postoji stara porodica tzv. Zeočani kojima se ne zna poreklo. Staro ime im je bilo Berjani (Berjanovići). Oni su bili jedna od najvećih porodica u selu početkom 20. veka sa 25 domaćinstava. Oni su činili čitav zaselak Zeoke i samo po slavi Aranđelovdanu se zna da je ovo mnoštvo porodica (sada sa različitim prezimenima) istog porekla. To su: Risimovići, Jankovići, Nikolići, Gavrilovići, Ilići, Mićići, Petrovići, Vukovići, Savići i Mandići. Iz drugog zaseoka Skoka su im i srodni Tupajići. Oni su se svi već razrodili i uzimaju se međusobno.
Evidentno je da su se ovde naselili iz Starog Vlaha i Sjenice, ali njihovo dalje poreklo teško je utvrditi. Postoje Berjani u Kučima, ali je ovo pleme moglo da bude samo etapa u seobi Zeočana ili mesto gde su se sklonili pred Turcima kao i mnoge druge znatne i ugledne porodice u 15. i 16. veku. Po drugom zeočanskom zaseoku Kojićima moglo bi se pretpostaviti da su poreklom sa Kosova i Stare Srbije, jer se ime Koja, Kostadin, Konstantin sreće samo u tim oblastima. Osim toga, za Kojiće se pretpostavlja da su bili rudari – Sasi, dok je za Berjane (kao što smo to iznosili u jednom ranijem prilogu), realna pretpostavka da su jermenskog porekla i da su se još u srednjovekovnoj Srbiji bavili trgovinom.
Legen
Iz Beča, g. LJubomir Legen reporterski opisuje zavičajnu Veliku Klisu u zapadnoj Slavoniji, stradanje od ustaša u Drugom svetskom ratu i ovo novo, 90-ih godina, ali ne navodi gde je rođen. Po predanju, Legeni (tri brata s porodicama) došli su, verovatno početkom 18 veka, iz sela Vrebac u Lici kao prvi naseljenici. Slave Sv. Jovana. U međuvremenu su se razdelili u tri ogranka. Kaže da prezime Legen ne zvuči nimalo slovenski, možda je pretrpelo germanizaciju ili mađarizaciju, pošto su ti krajevi bili pod Austro–Ugarskom. A možda je i od turcizma legen (leđen), to jest lavor. Kaže još da u bečkom arhivu ima podatak o Legenima u Tešnju.
činjenica je da su familije sa ovim zaista neobičnim prezimenom zabeležene u dva odvojena kraja u Hrvatskoj, a i u Bosni i Hercegovini.
Prema “Leksiku prezimena SR Hrvatske (1976), Legena je bilo jedino u opštini Virovitica. Osim u spomenutoj Velikoj Klisi, odakle je g. LJubomir (15 domaćinstava sa 46 osoba), evidentirani su i u Maloj Klisi (samo dva jednočlana domaćinstva), kao i u Borovi i Gvozdanskoj. U Dubrovniku su zabeženi kao Legeni. “Leksik“ ne navodi krsnu slavu, ali sam g. LJubomir navodi da je to Sv. Jovan Krstitelj.
Na teritoriji današnje BiH, (prema knjizi đ. Janjatovića “Prezimena Srba u Bosni“, Sombor, 1993), Legeni su zabeleženi jedino u parohiji Brestovo, sa slavom časne verige. U parohiji Jelanska, pak, nalazimo Legenoviće, sa istom slavom. Može se pretpostaviti da je reč o istom prezimenu, samo u drugom slučaju produženog oblika – sa ović.
Prava zagonetka se ispostavi kad se u trećoj parohiji istog protoprezviterijata, Tešanj, pojavi prezime Legenora, pogotovo što i ova familija ima istu slavu – časne verige Sv. apostola Petra.
Krsne slave slavonskih i bosanskih Legena se, dakle, razlikuju mada su vremenski blizu, deli ih samo devet dana. Iz ovih ili onih razloga one su mogle biti pomerene u toku kretanja bilo prvih ka srednjoj Bosni, bilo ovih od Tešnja. Takva kretanja su i istorijski potvrđena. Turci su srpsko stanovništvo gonili ili selili preko Une i Save da bi se, kako su pogrešno verovali, učvrstili na tim prostorima – pa su tešanjski Legeni, u novim naseljima, uzeli i novu, mnogo češću slavu, Jovanjdan.
Što se porekla prezimena tiče, prva pretpostavka je bila da je neki davni predak imao u to vreme izuzetno redak predmet – metalni lavor, legen (govori se i leđen). Ova reč nam je došla iz turskog, a inače je persijskog ili grčkog porekla. Moguće je da se hvalio njime, pi zato dobio nadimak – Legen. Zadovoljili bismo se tom varijantom, ali smo našli podatak da su naši prastari Srbi, Cincari, poreklom iz Gramoste, u današnjj severozapadnoj Grčkoj, proterivani od Turaka i Arnauta počev od sredine 18. veka, imali i familije Lega. Oni su svojim, najčešće dvosložnim prezimenima, ponekad dodavali ora ili ura, pa je tako od Lega postalo Legenora.
Najzad, solidnim etnološkim proučavanjima utvrđeno je da su se ovi Cincari upravo u spomenuto vreme naseljvali i u Bosnu, a da su se, osim trgovinom i drugim zanatima, bavili i kalajdžijskim pa, izmeću drugih predmeta, izrađivali i lavore. Zaključak je da je neki Lega, po zanimanju kalajdžija, dobio nadimak Legen koji je potomcima ostavio kao prezime.
Ako i Vi zelite da saznate svoje poreklo pokusajte ovde
