Poštovani čitaoci,
„Jako je humano i značajno to što radite“ – pozdravlja Dušan Karan naše etnologe. Lepo nam dođe svaka lepa reč, ali moramo da podsetimo da pohvale, koji ima u gotovo svakom pismu, ma koliko bile prijatne, ne mogu da zamene ono što je majstorima-tragačima za poreklom porodica i prezimena od prvostepene važnosti. Podaci, podaci, podaci – to je ono što njima treba.
Molimo vas, dakle, ne ustežite se od dužine pisama, sve što znate, što ste izokola, ma koliko davno slušali o svom poreklu i svojoj porodici, da li su se preci selili i otkud su se doselili, menjali slavu ili prezime i kako su se prezivali pre te promene… sve je to važno, pa nam to i napišite.
Pozdravljamo vas s najboljim željama i još jednom molimo za strpljenje.
Karan/Karanović
Dušan Karan, za koga smo tek iz pečata na pismu shvatili da nam piše iz Kanade, navodi da je poreklom iz Republike Srpske, iz sela Cerovljani kod Gradiške, i da mu je deda pričao da su se doselili iz Drvara, samo što nije znao kada je to bilo. Krsna slava im je đurđevdan. A jednom se naljutio kad mu je neko rekao da „mora biti da je musliman“, jer njegovo prezime „na arapskom znači crna boja“.
Prezime Karan potiče od muškog imena Karan, kao što su tvrdili još Vuk u „Rječniku“ i J. Erdeljanović u „Staroj Crnoj Gori“, dok je po nekim filolozima ono nastalo kao i hipokoristik (ime od milja) imena Karaman, a ovaj od glagola karati, grditi. Oni smatraju da su tako dobijena prezimena Karan i Karanović, ali i Karić i Karović. Mi smo, kao najuverljivije, prihvatili tumačenje u „Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika“ (JAZU), da je ovo prezime nastalo od turske reči kara (crn).
U selu Uskocima, kod Gradiške, lično ime Karan rasprostranjeno i kod pravoslavnih i kod katolika. Uostalom, nije zabeleženo u poznatim srednjovekovnim dokumentima pre dolaska Turaka, recimo u Dečanskoj hrisovulji. Odmah da naglasimo da je ova reč, bar kako tvrdi A. Škaljić u našem najboljem rečniku tzv. turcizama, dakle i reči koje su došle iz persijskog, arapskog i drugih jezika, ali preko turskog, upravo turskog porekla, a ne arapskog. Kako je naša kraljevska dinastija dobila svoje prezime? Ili vožd (Kara)đorđe Petrović, ili naš veliki Vuk?
Zajednička „zakopina“ za sve Karane u Unačkoj oblasti je u Boboljuscima gde ih sa produženom osnovom, kao Karanovića ima oko 100 domaćinstava. U Bosanskoj krajini, tranzitnoj oblasti migracija iz Raške, stare Crne Gore, Hercegovine i centralne Bosne, preko Like i Banije, u posavske i podravske krajeve, postoji prezime Karanović, istog korena kao Karan. Rađenović navodi i toponim Karanovo groblje u Drvaru, što je samo spomen na nekadašnje Karane u ovom kraju. U „Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije“, u vreme Prvog svetskog rata, Karana je bilo u Buniću, Gospiću, Gornjem Lapcu, Lovincu i Smokriću .
M. Radeka u „Karlovačkom vladičanstvu“, spominje Karane isključivo kao pravoslavne, s krsnim slavama Sv. Stevan, đurđevdan, Pantelejevdan, Nikoljdan i Velika Gospojina, i Karanoviće sa slavama đurđevdan i Jovanjdan. Kod Stj. Pavičića, Karani se spominju kao starinci na lovinačkom području, prisutni još od Krajiškog uređenja 1700. godine, dodaje da su u oblast Zrmanje doseljeni 1712, sa mnogobrojnim srpskim porodicama pod zapovedništvom kapetana Stojana Kovačevića. U Belajskom Polju i Bravskom, spominju se i Karanovići doseljeni iz Dalmacije sa slavom đurđevdan.
Karana ima i muslimana kod Zenice, a i katolika u Lici.
U „Leksiku prezimena SR Hrvatske“ (1976) zabeleženi su i Karani i Karanovići, ali i Karanci, u mnogim opštinama ove bivše ju-republike. Među prezimenima u graničarskoj Šajkaškoj (desna obala donjeg Potisja u Bačkoj), popisani su Karani, Karanovi, Karanovići i Karanski. U Mošorinu, Karani se prvi put beleže 1788. godine (Karanovići od 1786, a Karanovi još 1763), u mestu Šajkaš od 1809, Donjem Kovilju 1839. u Gospođincima od 1849, Turiji 1842. i Nadalju od 1853. godine.
Velike familije Karana, odnosno Karanovića, dale su i dosta značajnih ljudi. U ovim prilozima retko navodimo pojedince, ali sveštenika, „popa Karana“, ne možemo da ne spomenemo. Ovaj veliki borac protiv Turaka, pokretač jedne lokalne bune, bio je najpre u Srbiji, posle 1860. u emigraciji, a onda ponovo u svojoj Krajini kao slavni učesnik Bosanskog ustanka 1875-1876. Imao je svoju četu boraca, ustaša, kako se to govorilo („ustaš“ je izvorno srpska reč) sa kojima je neustrašivo jurišao u bojeve. U jednoj prilici je spasao život Petru Mrkonjiću, potonjem kralju Petru I Karađorđeviću. Ušao je u nekoliko suvremenih junačkih pesama. U jednoj se Turci upozoravaju: „Bjež’te Turci, zarana, eto popa Karana!“
Zlojutro
G. Milorad Zlojutro javlja se iz Sidneja, u kojem je rođen, ali je odrastao u Bosanskoj Dubici, odakle je njegov otac Slobodan. Muči ga „malerozni“ izraz njegovom prezimenu. Navodi krsnu slavu – Sv. Nikolu.
G. Milorade, Vaše prezime uopšte ne bi trebalo da vas sekira, jer ono je tek podsećanje na neko „zlo jutro“ u životu vaše porodice koja treba da se ponosi poreklom iz jednog od najjačih plemena sa najljućim ratnicima u borbama sa Turcima: plemena Kuča. To, naime, tvrdi Skarić u svojoj studiji „Poreklo stanovništva severozapadne Bosne“. On kaže da je porodica Zlojutrovići jedna od najstarijih u Kučima, ali da se iselila u Podgoricu, a srodnici su im Zlojutra u Dubici, koji su zadržali i kučku slavu – Nikoljdan.
Kočić
G. Milan Kočić koji piše da je iz sela Stričići (zaselak Kočići) na Manjači kod Banje Luke, javlja nam se kao stanovnik Vizbadena. Rođen je 1975. godine, od skora je u Nemačkoj. Piše da je iz istog mesta kao i naš veliki pisac Petar Kočić i da mu je krsno ime đurđevdan. Oduvek su ga interesovali poreklo prezimena i prapostojbine Kočića.
Prema popisu svečara u Bosni krajem XIX stoleća, Kočići koji su slavili đurđevdan bili su nastanjeni jedino u selu Lusići kod Stričića. U Slatini (kod Ključa) slave Miholjdan. Svi ostali slave Sv. Ignjatija: u sâmoj Banjaluci i oko nje (u Gomionici i spomenutim Lusićima), Božićima (Dubica), Mašićima, Romanovcima i Turjaku (Gradiška), u Ratkovu i Slatini (Ključ) i u Rakeljićima (Prijedor). U pojedinačnim monografijama Bosanske Krajine ustanovili smo da se Kočići, očigledno, nisu dalje selili.
Mada se ime Koča/Kočo, kao hipokoristik od Kosta/Kostadin, javlja skoro isključivo u starim južnim srpskim krajevima, pogotovo kod jezički davno poluporomanjenih Cincara/Vlaha (Kočo Manoil u Osijeku, 1775–1796, kapetan Koča Anđelković, Kočo Racin, Koča Popović), familije prezimena izvedenog od ovog imena, Kočovci, zabeležene su samo u oblasti Poreče, u Deviču (slave Sv. đorđa) i u selu Manastirec (slave Sv. đorđa-Alimpija), te u Kičeviji, u mestu Belica (slave Sv. Arhangela). Ovi misle da su poreklom od Ohridske Belice ili od Vlaške Belice, obe u dolini Drima.
Sasvim neočekivano, Kočići (Pribislav Kočić) pojavljuju se u oblasti Gacka, u Hercegovini, 1411. godine.
Pišući o poreklu Jaramaza, naveli smo da su oni, prema J. Dedijeru, familija nekadašnjeg velikog i moćnog bratstva Maleševci/Mališevci i da svi zavetno slave Sv. Ignjatija Bogonosca. Na ovom prostoru se spominju od kasnog srednjeg veka, ali su po svoj prilici iz predela Maleševo na istoku, prema granici s Bugarskom, iz nekadašnje Stare Srbije, današnje Makedonije, odakle su se kretali kao sezonski stočari, predvođeni pretkom koji se, po zavičajnoj planini, zvao Maleš. Vrlo je moguće da nisu svi bili jednog porekla nego su se vremenom zbližavali i „splemenjavali“, pa su se tako i potomci nekog Koče, već tada Kočići, uključili u Maleševce, prihvatajući zajedničku slavu kao znak „srodstva“. Kao i većina drugih, i Kočići su se kasnije iseljavali iz oskudne Hercegovine i stigli i do slavnog Zmijanja. I svi su, osim spomenute dve porodice, od kojih je jedna i našeg čitaoca, zadržali tradicionalnu plemensku slavu, Ignjatijevdan.
Kočiće smo našli i u selu Konarevo kod Žiče, ali sa slavom Aranđelovdan, kao i oni u Kičeviji, sigurno zato što se nisu udružili sa Maleševcima.
Arkadijević
G. Tomislav Arkadijević nam se javio iz Beča. Rođen je u Petrovom Selu, u Negotinskoj krajini (dodajemo, u predelu Ključ): Otac Dragutin, deda
Nastas i pradeda Arkadije, po kome su i dobili prezime. Ne zna prethodno, ili prvobitno prezime svojih predaka, samo da su se (neznano kada) doselili u banatsko selo Uljmu, navodno iz Crne Gore, a pradeda Arkadije je potom prešao na drugu obalu Dunava takođe iz njemu nepoznatog razloga, doselio u Petrovo Selo kod Kladova. Ne zna da li je pradeda imao neku drugu slavu, pre sadašnje – Nikoljdana.
Prvo smo utvrdili da su dva navedena imena, pradede i dede, poznata kao specifično cincarska – ime jedne pitome oblasti u Grčkoj, Arkadija, postalo je simbol pastoralne sredine i stanja duha i osećanja, kasnije i lično, muško ime, a Nastas je skraćeno od Anastas (u posrbljenom obliku Atanasije, Tanasije, Tasa). J. Erdeljanović kaže za stanovnike Uljme da su se mnoge porodice, kao Birta ili Vatulj, tipičnih cincarskih prezimena, u vreme Marije Terezije doselile „iz Makedonije“.
G. Tomislav piše da su njegovi stigli u Banat „navodno iz Crne Gore“ što može da bude sasvim tačno, jer oblast Skopska crna gora zahvata krajnji jug Srbije i sever Makedonije. A zašto se Arkadije preselio u Petrovo Selo? Ovo selo na Miroču nastalo je 1852. godine, od kolonista Crnogoraca kojima je Srbija dala obradivu zemlju i sav potrebni inventar da bi otpočeli novi život u bogatijoj sredini. Taj pokušaj da gorštaci, stočari, postanu poljodelci, uskoro je propao i oni su se vratili stočarskom zanimanju i životu na koji su vekovima navikli u svom kršnom zavičaju. Možda je Arkadije, budući i sam stočar „po nasleđu“, jer to su prvobitno bili svi Cincari, poželeo da za susede ima pastire ili je, kao i svaki okretan Cincarin, hteo da u novom mestu, među još nesnalažljivim došljacima, otvori trgovinu ili gostionicu, ne znajući da oni takvih „ustanova“ nisu imali u svojim zavičajnim selima, pa ni potrošačkog i kafanskog mentaliteta, a još manje „živih“ para. Naravno, ovo je samo pretpostavka.
Monografija o Negotinskoj krajini i Ključu, objavljena pred Drugi svetski rat, ne pominje prezime Arkadijević. Pošto ne znamo kojih se godina pradeda preselio u Petrovo Selo, mada bi se i to dalo izračunati kad bismo znali godine našeg čitaoca, razmotrimo ko je u ovom selu slavio Nikoljdan. Među onima koji su se doselili posle 1860. godine, našli smo Kalinoviće. Pominjemo ih ne samo zbog vremena doseljavanja (jer bi to bilo i vreme dolaska pradede Arkadija u Petrovo Selo), i slave, Sv. Nikola, već zbog samog prezimena. Ono je besumnje matronimičko, po ženskom pretku Kalini, a njegovo poreklo nas vodi u južnije krajeve u kojima je omiljeno. Osim toga, kod Cincara postoji prezime Kalijan, a početkom 19. veka jedan Jovan, ovog prezimena, bio je trgovački kalfa u Starom Bečeju.
Kukulj
Posle teksta o prezimenu Kukolj, javio nam se g. Milan Kukulj, iz Melburna, koji pita da li su poreklo i istorija prezimena i porodica isti, ili je „stvar samo u jednom slovu“. Kaže da je poreklom sa Korduna, selo Malička (Vrginmost) ispod Petrove gore. Familija se raselila: deo, već posle Prvog svetskog rata, u Slavoniju, u selo Garešnicu, a drugi, posle Drugog svetskog rata, u selo Trnjani, kod Slavonskog Broda. Ima ih i u Somboru, Beogradu, Zadru i Zagrebu. Krsna slava im je Jovanjdan (20. januara).
G. Kukulj, naravno da nije reč „samo u jednom slovu“, niti o samo jednom slogu, već o čitavoj novoj priči. Srodni su vam Kukilji na Glamoču (ovde je zaista reč samo o jednom slovu), jer i oni slave istu slavu i istog su porekla sa Kukuljima. Vladimir Skarić smatra da je trag Kukulja toponim Kukuljeve Kolibe u donjem Uncu, a da su inače nestali. Trag su njihove „raselice“ u imenu sela Kukulje u Levču, a je njihova prapostojbina istoimeno selo u polimskom Komoranu (severno od Bijelog Polja). Naravno, u Bosni ih nema, ali ih je zato bilo u Karlovačkom vladičanstvu što konstatuje i M. Radeka u istoimenoj knjizi. On navodi Kukulje među pravoslavnim porodicama koje slave Jovanjdan i Nikoljdan. Međutim, ne smatramo da je njihova postojbina u Polimlju, jer mnogo istočnije, postoji jedan toponim Kukulj koji svedoči o njihovom poreklu iz tog podneblja, a to je jedan od vrhova na Korabu, na makedonsko-albanskoj granici između Gornje Radike i Crnog Drima. Ova oblast je bogata šumom, pašnjacima i stoga se odlikuje razvijenim stočarstvom.
Berar
U odgovaru na pismo gđi Sandri Lajter-Radojčin, nagovestili smo da za njeno devojačko prezime, „koje, evidentno, nije srpsko, zasad još ne možemo ništa reći, ali će i ono doći na red“. Jeste da je naslov naše rubrike „Poreklo srpskih porodica i prezimena“, ali odrednica srpski nipošto ne ograničava naša istraživanja na samo „srpske porodice“ u etničkom smislu. Ona samo naglašava njihovu nacionalnu dimenziju. Nažalost, mnogi ne razlikuju pojmove etničkog i nacionalnog, iako je razlika savršeno jasna: etnicitet je identitet „etnosa“, zajednice jedinki jedinstvenog porekla koje, na osnovu, svojstava koja se stiču rađanjem i nasleđem, čine narod (u staroslovenskom – polk, u starijem srpskom i hrvatskom – puk), a nacionalitet je pripadnost naciji – kolektivitetu za koji se svaka jedinka opredeljuje kad težnja za državnošću počne da se realizuje ili realizuje, često i po cenu odvajanja od ostalih etničkih srodnika ili stapanjem sa drugim, etnički nesrodnim.
G. Berar je, prema podacima i tonu njegovog pisma, nacionalno stopostotni Srbin, pravoslavne vere, slavi Sv. Jovana, govori samo srpski i srpski se oseća. Nije nam napisao iz kog je mesta u Banatu, ali smo po prezimenu zaključili smo da je francuskog etničkog porekla.
Otkud, otkad, zašto i kako Francuzi u Vojvodini?
U vreme svojih ispitivanja u Banatu sredinom dvadesetih godina prošlog veka, prof. J. Erdeljanović je u Pančevu zabeležio i porodicu Francuski, za koju je tvrdio da pripada familijama čije se poreklo ne zna. U isto vreme, u mestu Baranda postojale su dve porodice s prezimenom Franuz koje su došle iz Kikinde. Slavile su Jovanjdan. U (Velikoj) Kikindi živela je samo jedna porodica Francuski (u skraćenom vidu Francuzi) koja je slavila Sv. Jovana. U selu Jarkovac, takođe među rodovima neutvrđenog porekla, spominju se i dve porodice Francuski koje su slavile Sv. Nikolu. Za sebe su tvrdili da su poreklom iz Francuske.
Svojevremeno, u Srbiji, u Velikom Selu, jednu porodicu, Pavloviće, zvali su Vrancuzima. NJeni članovi su tvrdili, a nema razloga da sumnjamo, da je to došlo po nadimku njihovog dede, Ilije, koji je bio u Francuskoj i vrlo često pričao o danima koje je tamo proživeo.
Pre nešto više od dva veka, u vreme austrijske carice Marije Terezije, u Banat su zaista naseljeni Francuzi, kao i desetine hiljada Nemaca, sa porodicama, Italijani (iz Tirola), Slovaci, česi, Poljaci (iz Galicije), Vlasi i Srbi. Francuzi su stizali iz nemačko-francuskih pograničnih oblasti, etnički mešovitih Alzasa i Lorene (Elzasa i Lotaringije), čije su dvojezično stanovništvo svojatali i Nemci i Francuzi. Desetina hiljada Francuza, koji su kao hugenoti, pristalice reformacije, preživeli Vartolomejsku noć 1572, pokolj koji su organizovali njihovi sunarodnici, katolici, živele su u nemačkim kneževinama, Švajcarskoj i drugim zemljama. Stotinu godina kasnije, biće poslati u puste prostore Banata. Vremenom su se asimilovali u Nemce, Mađare, ali i u Srbe. Pošto francuska prezimena nisu bila laka ni za izgovor, ni za pamćenje, ostali su ih svodili na zemlju porekla, pa su svi postajali Francuzi, Francuski ili Francuzovi. Tako i g. Berar, iako nacionalno Srbin, ima francusko prezime (izvorno Bérard), jer je, etnički, francuskog porekla. U „Novoj maloj Larusovoj enciklopediji“ navedena je jedna kota, centar zimskih sportova u Savojskim Alpima – La Bérarde, kuda su hugenoti svakako prolazili, što nas navodi na zaključak da je ovo prezime nastalo prema tom toponimu.
Iako čitalac nije naveo mesto svog banatskog zavičaja, Berare smo našli i u (Velikoj) Kikindi i banatskom Krsturu, kod Novog Kneževca, ali nije isključeno da ih ima i drugde na ovom prostoru, kao i drugih posrbljenih francuskih porodica.
