Dulikravić (1)
Dopis g. Branka Dulikravića, iz Koprivnice, prošao je čitavu „odiseju“, krenuvši od „Internet Novina Serbskih“, ali je ipak dospeo na pravu adresu. Piše da je, „po nekim izvorima, prezime Dulikravić jedno od najstarijih srpskih prezimena uopšte“ i navodi da Dulikravića ima samo u okolini Križevaca i Koprivnice (u Velikom Pogancu, Sokolovcu, Velikim Sesvetama)… i da svi slave đurđevdan. A u nastavku da „neki izvori tvrde da su u ove krajeve došli sa Korduna, Banije i Žumberka jer se nisu htjeli pokrstiti, pounijatiti kao gotovo čitavi Žumberak…“ Dodaje da nema podataka otkuda su došli na Kordun, Žumberak, Baniju i kako to da se to prezime tamo nije održalo, nego ga je do 90-ih bilo na Baniji u obliku Dulikrava.
Zna za tvrdnje da je u tim krajevima davno bilo prezime Duniskravić, ali su svi kroz vekove nestali, i smatra da su to „samo inačice jednog te istog prezimena“ i moli da to tačno istražimo.
G. Dulikravić, očigledno veoma obavešten, ali – ostajući pri tvrdnji da je Dulikravić „jako staro srpsko koje se nije menjalo u raznim turskim i austrougarskim popisima kad su mnogo prezimena nestajala“ – završava upitnom konstatacijom: „Neki tvrde da izvorno potičemo iz Stare Hercegovine, a neki opet iz Južne Srbije, neki opet iz okoline Užica. Šta je prava istina?“
Šta je istina, uopšte, kako doći do nje kad su u pitanju činjenice od pre nekoliko vekova? U Hrvatskoj su zabeležena i prezimena „Duniskvarić“ (ne Duniskravić!) i Dunisković, a u Bosni ni jedno – ni Dulikravić, ni Dulikrava! Pošto ne znamo koji su to „neki izvori“ o kojima govori g. Branko, niti da li oni stvarno postoje, jedino preostaje da se nastavi ova studija i izbegne svako nagađanje. Dakle, nastavak – Dulikravić (2) – sledi.
——————————————————————————–
DŽinić
Mladi Nikola Boroja moli da odgonetnemo korene familije DŽinić, porodice njegove tetke i teče. On sam je rođen u Nidi, u Nemačkoj, a teča Mihajlo, od oca Spasoja, za čije se poreklo interesuje rođen je u selu Sabljari, kod Bugojna. DŽinići slave Sv. Stefana, 9. januara. Verovatno omaškom, napisao je da je ta slava 9. decembra (tog dana je Sv. Alimpije Stolpnik), a proverom smo ustanovili da je slava DŽinića zaista Stevanjdan.
Među srpskim prezimenima u Bosni, prema šematizmu Dabro-bosanske dijeceze za 1892. godinu, zabeleženi su DŽinići sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan u proto-prezviterijatu Bugojno, i to samo u parohiji Rogušac.
Polazeći od etimologije reči „džin“ – na arapskom „duhovno biće, duh, demon (dobar ili zao)“ – potražili smo ovo prezime među muslimanima u Bosni i naišli na neverovatno otkriće: DŽinići su nekad živeli u Bužimu, Baštranima (Visoko), na Glamoču i u Cazinu. Svuda se navodi da su starosedeoci, ali za DŽiniće u Bužimu stoji da su od Zubovića koji su se u Bosnu doselili iz Like 1699. godine.
Prisilnom islamizacijom, od njih su nastali mnogobrojne familije: Avdići, Aleševići, Alibegovići, Alidžići, Barjaktarevići i Barjaktarovići, Balčinovići, Bašići, Begovići, Dekići , Dervići i Kljajići u Bužimu, Ekići u Mrazovcu, Eminići, Karići, Livakovići, Makići i Remetići u Konjodoru, Muminovići, Muratovići u Lubardi, Musići, Ravnjaci, Račići i drugi Remetići u Varoškoj Rijeci, Rodaljevići, Rožići, Salkići i drugi Kljajići u čaglici, Sinanovići, Tahići, Šakonjići i DŽinići!
(Kod nas je reč džin gotovo potisnula staru srpsku reč indoevropskog korena div, u značenju bog – od grčkog Teos, a latinski Deus – koja je vremenom poprimila isključivo značenje koje izražavamo i rečju gorostas).
Potisnute iz Like i drugih prekounskih srpskih krajeva, ove familije su se, sa starim ili stečenim prezimenima, ili zadržale u islamskoj veri ili se vratile u pravoslavlje. Od DŽinića je većina porodica ostala u islamskoj veri. Po našem ličnom saznanju, u Banjaluci je između dva rata familija begova DŽinića bila je jedna od najbogatijih muslimanskih. Kao da je jedino porodica teče našeg čitaoca ponovo postala pravoslavna!
Da dopremo do krajnjeg ishodišta DŽunića, tragali smo za Srbima Zubovićima od kojih – kako smo naveli – potiču. Našli smo ih i u Lici i u Bosni. M. Radeka, u „Karlovačkom vladičanstvu“, veli da su pravoslavni Zubovići slavili više slava, uključujući Stevanjdan.
Lepo je, g. Boroja, što se trudite za svog teču (i nama ovo traganje nije bilo nezanimljivo), ali da bismo zaokružili istraživanje, moramo da postavimo i neka potpitanja, jer su informacije koje ste nam dali vrlo šture. To otežava naš ionako pretežak posao! Dakle, da bismo došli do potpunog odgovora, recite teči da se javi.
——————————————————————————–
Krsmić
Iz Švajcarske, gde živi već 31 godinu sa porodicom, g. Vlajko Krsmić, „redovni čitalac našeg lista i posebno rubrike Koreni“, piše da je, kao i njegov otac, rođen u selu Petkovica kod Šapca. U selu su bile još četiri porodice Krsmić. Nisu bili mnogo bliski, ali su se smatrali rođacima i poštovali su se. Krsna slava Krsmića je Sv. Nikola, 19. decembra. Smatra da je njegovo prezime veoma retko, ali je nedavno, na Internetu, otkrio da i na Novom Zelandu postoji Milan Krsmić. Želi da zna o svom poreklu, tim pre što ima sina i unuka koji nose ovo prezime i voleo bi „da za njih i njihove potomke to ostane zabeleženo za budućnost“.
U Uncu, u Bosanskoj Krajini, zabeleženi su Krsmići u parohiji Vidovo sa slavom đurđevdan. U Vidovom Selu zabeležena su samo dve familije od kojih su nastale tamošnje porodice. Po predanju to su Gvozdeni i Kukilovići. Gvozdeni su porekom sa Zmijanja i od njih je nastalo više porodica, ali ni jedna nije nosila prezime Krsmić, a slavili su đurđevdan. Jedino moguće objašnjenje je da su preko Hercegovine, gde ima Krsmanovića, stigli u Bosansku krajinu sa već promenjenom slavom u Nikoljdan, a usput ili u po dolasku, saželi su, skratili prezime: Krsmanović u Krsmić. To je, inače, česta pojava u govoru Krajišnika sa obe strane Une.
Jedini koji u u Vidovom Selu slave Sv. Nikolu su Miškovići, ali su se oni doselili iz Srba, u Lici, posle „Budisavljevića bune“, u 18. veku. Ovaj podatak o Krsmićima u Vidovom Selu zaslužuje posebnu pažnju i dodatno istraživanje.
Jedini Krsmići sa slavom Nikoljdan zabeleženi su među prezimenima Crne Gore i to u okolini Podgorice (oblast Stare Zete), sa naznakom da su poreklom iz Kuča. Interesantno je, međutim, da Miljanići, autori knjige o crnogorskim prezimenima, u kojoj smo i našli ovaj podatak – više nigde ne beleže Krsmiće. Očigledno je da su to prezime prosto odnekle prepisali ili je u pitanju štamparska greška kojom su „skraćeni“ Krsmanovići?
Sada bismo mogli da razvežemo o Krsmanovićima, onima iz Vasojevića u selu Kamenica, u donjem toku Ibra… Ali, to ostavljamo za neki drugi povod.
——————————————————————————–
Kerkez
Iz Salcburga, u Austriji, g. Goran Kerkez nam šalje genealoško stablo svoje familije, od pretka Jovice do prvog u sedmom kolenu, svog sina Aleksandra. Zna čitavo predanje o poreklu svoje porodice i prezimena i tu nema nikve dileme. Kerkezi su, piše nam, a mi to potvrđujemo, došli iz Raške oblasti u Gospić, u Liku, i odatle se preselili u selo Prkose, između Drvara i Bosanskog Petrovca, nekadašnji bihaćki pašaluk. Jedan Kerkez je primio islam i njegovi potomci i sada žive u Bosanskom Petrovcu.
Kad se Jovica Kerkez (da li je i tada već imao ovo prezime?) oženio – nastavlja priču naš čitalac – mlada je trebalo da prvu noć provede sa begom, ali je odbila da mu se poda, pa je, u krevetu, ubila bega iz kubure… Jovica onda s mladom beži na Grmeč, u banjalučki pašaluk. Odatle i vode poreklo Kerkezi – završava istoriju Goran.
Dodaje da Kerkezi slave đurđevdan i pita da li vode poreklo još dalje, iz Crne Gore ili Albanije.
Sasvim ste u pravu, g. Kerkez. Vaši stari su se pre tri do četiri veka prezivali Rađenović. NJih i danas ima sa obe strane granice stvorene posle „kalajskog rata“, i Svištovskog mira (1791). Rađenovići su se u Unačku oblast naselili iz Budelja u Sanici oko 1700. godine, a možda i 1650. Po starešini Radi Rađenu dobili su prezime Rađenović. Ovo je, doduše, diskutabilno, jer su Rađeni odnosno Rađenovići (i u obliku Radenovići), postojali i pre i posle tih događaja u Bosni, Lici, Dalmaciji, Hercegovini i Crnoj Gori.
Rađenovići su se brzo množili i raseljavali. Rađenovi potomci u Očijevu potisnu sasvim begove Atlagićei i od njih su i nastali Kerkezi, to jest Rađenovići su se prozvali Kerkezima. Prema drugom izvoru, Kerkezi su nastali od Rađenovića tako što se jedna njihova udovica, sa sinom Obradom, vratila u „svoj rod“, u Rađenoviće, i on potom uzeo prezime ujčevine u kojoj je i odgajan. Ovaj podatak se odnosi na 19. vek a iznosi ga P. Rađenović.
Da zaključimo: Kerkezi su svakako u nekoj bližoj ili daljoj krvnoj vezi sa Rađenovićima, ali bi za to istraživanje trebalo dodatno vreme i trud. Da i ne govorimo o istraživanju njihovog daljeg porekla iz Crne Gore ili Albanije. Pogotovo ako treba celovito obraditi i poreklo prezimena. Zato i ovom čitaocu predlažemo da nam se neposredno obrati.
——————————————————————————–
Žarković
Iz „žarkog“ leta Sidneja, g. Drago Žarković, takođe „redovni čitalac naših novina i rubrike Poreklo srpskih porodica“, piše da mu je velika želja da sazna nešto više o svojim korenima. Kaže da je rođen u selu Donja Jagodnja, opština Benkovac, od oca Marka i majke Save. I otac i deda Kuzman su imali više braće. Piše da je u selu bilo više od 20 srodnih porodica Žarkovića, ali su svi izbegli.
Krsna slava njegove kuće je Sv. Georgije, a ostalih Žarkovića Nikoljdan. To je stoga, objašnjava, jer se deda Kuzman oženio od Babića i, sa imanjem, nasledio i njihovu slavu, Sv. Georgija. Pita da li je dalje poreklo Žarkovića iz Crne Gore.
Prema prezimenima u „Karlovačkom vladičanstvu“, M. Radeke, Žarkovići su pravoslavni i slave isključivo Nikoljdan. S obzirom da je, zaista, bilo pristizanja (ukoliko su se selili) u Liku i Dalmaciju, preko Hercegovine ili Bosne, zaključili smo da je tako bilo i sa Žarkovićima.
Prema šematizmu Dabro-bosanske eparhije krajem 19. veka, zabeleženi su samo u Sarajevu i to kao Žarko (dakle bez nastavka vić), sa slavom Nikoljdan. U Hercegovini se sreću i kao Žarko – u Vranjevićima (između Bune i Mostara) i kao Žarković. Dedijer ne kaže da li su pravoslavni.
Žarkovići su nekad živeli u Srđevićima, na osojnoj strani Gatačkog polja, ali su se povukli u Bodežišta zbog turskog zuluma. Po predanju, ovde je u vreme Baja Pivljanina živeo knez Žarković. Kao uspomena na njega ostala je, u ruševinama, „kula Žarkovića“, pored takođe znamenite „kule čengića“, u istom mestu. I u Gornjem Hrasnu kod LJubuškog, u zaseoku Vlaka, ima Žarkovića. Za njih se kaže da su bili turski kmetovi i da su jedva izbegli islamizaciju, ali su kasnije bili pokatoličeni…
Isti su rod sa Komadima, đogama i Medanima. Doselili su se pre tri veka iz Mirilovića i svi su nekad slavili Jovanjdan. Dakle, što se tiče najstarijeg zavičaja, u pitanju je, zaista Crna Gora, ali u sadašnjim granicama, tj. dok, nakon 1878. nije obuhvatila i Staru Hercegovinu (Drobnjak, Pivu, Banjane, Nikšićki kraj do Grahova). Ovoliko zasad, javite nam se, ako vas zanima šira priča.
