Stojnović
Iz Ulma u Nemačkoj javio se g. Nikola Stojnović, jer je, čitajući našu rubriku, poželeo da sazna poreklo Stojnovića, makar sada u drugoj polovini svog životnog veka. Rođen je u Slatinskom Drenovcu od oca Joce Stojnovića i majke, Jevrejke Margarete Maler. Otac i ostali preci za koje zna potiču iz sela Lisičine, obroncima planine Papuk, u opštini Voćin u Slavoniji. Krsna slava porodice je Aranđelovdan, 21. novembra. Od jednog rođaka u Baranji je čuo da su poreklom iz okoline Valjeva, gde postoji čitavo selo Stojnovići. Pošto nisu mnogobrojni, samo ih je šestorica, računajući sina i unuka Nikolu, našem čitaocu je bitno poreklo i radi svih drugih članova familije, jer se iduće godine, posle četiri decenije u Nemačkoj, vraća sa svojima, da žive u Kragujevcu. Sinu Dušanu je obećao da će da postavi ploču-rodovnik pored ulaza u novosagrađenu kuću.
Roditelji mu nisu slavili krsnu slavu, ali je on, oženjen Šumadinkom, odlučio je da otpočne da je slavi.
Seoska slava u Lisičinama bila je Mala Gospojina (21. septembar). Posle građanskog rata u selu nema žive duše, sve je spaljeno, ostala je samo crkva. Otac i stric našeg čitaoca iz Lisičina su umrli, a u Srbiji ima samo dva rođaka. Stoga i pismo završava rečima: „Puno pozdrava vam šalje mala loza Stojnović.“
Stojnovići su dobili svoje prezime kasnije, a poreklom su od starog srpskog stanovništva u Bjelopavlićima, od Lužana. Najverovatnije su od jednog od ova tri bratstva koja su se iselila u severnu Hrvatsku iz Slatine: Kljajići, Proje i Brdari. U okolini Valjeva ima dosta iseljenika iz Bjelopavlića (iz Crne Gore) i to upravo sa slavom Aranđelovdan. Ima ih i u okolini Kragujevca u oblasti Lepenice u Garašima i Topoli, kao i u Bukoviku kod Aranđelovca. Različitih su prezimena, ali svi slave Aranđelovdan. U valjevskom kraju nema sela Stojnovići, ali u Rađevini (Balotić, Vukićevica i Klupci) ima Stojnića, upravo sa slavom Aranđelovdan.
Biškupović
G-đa LJubica Biškupović javila nam se podužim i lepim pismom i to ne samo zbog reči hvale ovom poslu koji radimo i koji razume kao veoma značajan nacionalni doprinos očuvanju identiteta srpskog naroda, već i zbog toga što daje obilje podataka za svoje prezime, a i za Laziće (prezime njene bake), o kojima smo pisali u decembru prošle godine. Navodi podatak iz „Karlovačkog vladičanstva“ da ih je bilo na Baniji, u trouglu Slunja-Petrinja-Sisak, u selu Bestrma i da su ovde bili zastupljeni od sredine 18. veka i to čak sa 75 familija. Slavili su Sv. Nikolu, kao i Lazići u Kučevu, u istočnoj Srbiji.
Zahvaljujemo se g-đi LJubici na ovim podacima, ali mi smo već istakli da Lazići ne moraju biti svi srodni među sobom, ali je njihova matica (ako to može da se kaže pouzdano) jeste Kosovo i Metohija odakle su se raseljavali u različitim pravcima. U severoistočnoj Srbiji mnoge familije nazivaju Kosovcima, jer su doseljene iz Stare Srbije.
čitateljku interesuje njena familija Biškupović za koju, prema porodičnom predanju zna da su 150 do 200 godina pre Drugog svetskog rata, sa područja Gospića, stigli na Baniju i nastanili se u selu Bestrma. Svi slave Petrovdan (12. jula). Interesuje je odakle su se ovde doselili.
Pita i za devojačko prezime svoje bake po ocu – Prica. O tome mora posebno da nam piše ili da nam se privatno obrati na našu adresu, jer smo jednom drugom prilikom o Pričama napisali čitavu malu studiju.
Zaista zanimljivo prezime, pogotovo za pravoslavnu srpsku familiju, jer ne može biti patronimičko. I katolički biskupi i pravoslavni episkopi, kao monasi, imaju strogu obavezu celibata, da se ne žene. Istina, ne može se isključiti neko grešno začeto dete, ali ono bi se krilo kao najveća tajna i sigurno ne bi dobilo prezime po zvanju biološkog oca. Može se pretpostaviti da je nekom nedužnom siročetu rođenom blizu nekog biskupskog dvora bio „prišiven“ nadimak koji aludira na taj visok čin u katolika i da je vremenom možda pretvoren u prezime.
Ako je i bio neki takavslučaj, koji navodimo kao teorijsku mogućnost, život i rad naših ljudi – i katoličke i pravoslavne vere – na biskupijama koje su imale često velike zemljišne i druge posede mnogo su više verovatni kao osnova za nastanak ovog i sličnih prezimena
U jednom prilogu o poreklu stanovništva ostrva Brača, nailazimo zaista na Biskupoviće (ali ne i Biškupoviće), za koje se doslovce kaže da su bosansko-hercegovačkog porekla. Za Krstuloviće, čiji su jedan ogranak Biskupovići, izričito se kaže da su iz Bobovca i da im je ranije, pre prelaska na katoličanstvo, prezime bilo Krstić ili Krstović. Idući na jug u potrazi za Bobovcem i Krstovićima našli smo ih u tivatskom zalivu, u malenom Gradacu, između Prevlake i brega Dumidrana. U Popovom Polju, u selu Rapti ili Bobanima koje je veoma staro (ima puno stećaka), ima Biskupa koji su jedno sa Vujićima, Krasojevićima i Bubama.
U Bosni je krajem 19. veka zabeležena samo jedna pravoslavna familija Biskupović, sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan, u parohije Cikote, kod Vlasenice. Mi smo uvereni da ih je, i pored islamizacije i iseljavanja, još ostalo, ali da su promenili prezimena.
I u Hrvatskoj je bilo više stotina familija sa nekoliko oblika ovog prezimena. „Leksik prezimena SR Hrvatske“ (iz 1976) ne sadrži podatke o veroispovesti i nacionalnosti, a posle „Oluje“ i „Bljeska“ nemamo mogućnosti da saznamo današnje stanje.
Prema stanju iz 70-ih godina, u Hrvatskoj je bilo mnogo familija sa prezimenima izvedenim od Biškup i Biskup – Biškupić, Biškupović, Biskupić, Biskupović i Biskupo.
Milićević
G. Marko Milićević, iz Špratjbaha, u Švajcarskoj, gde sa suprugom i dvoje dece živi od 1991, piše da je poreklom iz Gornje Slatine (raniji Bosanski Šamac). Prema predanju, Milićevići su se doselili iz okoline Žabljaka, Crna Gora, otprilike oko 1850. godine. Predak koji se ovde doselio zvao se Milić Ilišević. Iliševića, navodi se u pismu, i danas ima oko Stoca u Hercegovini. Smatra se da je to staro ili prvobitno prezime Milićevića. Krsna slava je đurđevdan i nije se menjala od kako su se doselili u Slatinu.
Postojao je očev rođak Milan Milićević koji se odselio u Požarevac u Srbiji oko 1962. godine i od tada sa njima nemaju kontakta. Interesuje ga da istražimo koliko su tačni navodi da i u okolini Žabljaka ima Iliševića sa slavom đurđevdan.
U Hercegovini, kao ni u okolini Žabljaka nismo pronašli Iliševiće, ali ih zato ima u šematizmima Srpske pravoslavne crkve za Bosnu. Među svečarima koji slave đurđevdan s kraja 19. veka ima Iliševića uglavnom u parohijama Gradiške – Gašica i Bijakovac, Podgraci i Gradiška-Laminačka. Postoje i Milićevići sa ovom slavom – u parohijama oko Višegrada, Tešnja (selo Detlak), Vlasenice (Strmica) i Krupe (Ivanjska).
Moguće je da su Iliševići ogranak nekog starijeg bratstva u Staroj Hercegovini u plemenu Drobnjak oko Žabljaka, ali sa su se davno odatle iselili i zato tamo više nisu zabeleženi.
Milićević je, inače, patronimičko prezime – od deminutivnog imena Milić (kako se zvao naš veliki slikar Stanković, Milić od Mačve), koje inače nije tako retko.
Vilaret
G. Boban Vilaret, iz Berlina, traži da mu pomognemo oko „enigme“ njegovog prezimena Vilaret. On je rođen 1973. u Priboju na Limu, a pošto mu je otac iznenada nedavno preminuo, ne zna mnogo o svom poreklu a, istini za volju, nije se, ranije, ni trudio da više dozna. Misli da ni njegov otac nije mnogo znao o njihovom poreklu, pošto je i sam rano ostao bez oca. Zna samo da je otac rođen u selu Batkovići, dok je deda Gvozden živeo iznad Batkovića u selu Javorju, ali i dalje nije siguran da odatle i potiče, a još manje zna odakle je pradeda Jovan.
Inače, Vilareti su mnogobrojna porodica. Otac je imao tri brata i tri sestre, sa mnogobrojnim potomstvom – Milan, Milosav, Miloš i druga dalja rodbina.
Svi Vilareti žive u Priboju na Limu, osim jednog strica, Milosava, koji je u SAD, i našeg čitaoca. Od rodbine je čuo da Vilareta im mnogo u Bosni, mada on lično ne veruje u tu mogućnost, a i ne zna gde su nastanjeni. Jedino veruje u porodično predanje po kojem su svi postali od dvojice braće koja su se „odnekud“ doselila u okolinu Priboja. Znači, bile bi to čak dve enigme, a ne jedna! Inače, krsno ime svih Vilareta je Sv. Nikola.
G. Bobane, nema nikakve enigme. Svi Vilareti potiču iz okoline Pljevalja, iz mesta Prenćane, Vićnica i Bobovo. Danas ih ima i u Zabređu i Batkoviću, u oblasti između Tare i Lima. Isto tako, svi oni slave Sv. Nikolu. Moguće je jedino da su se doselili iz Kolašina u oblast između Tare i Lima i to je sva tajna. Potražili smo ih i u Bosni i, prema popisu dabro-bosanske mitropolije pravoslavne crkve s kraja 19. veka, pronašli ih samo na jednom mestu – u Sokolovićima kod Višegrada, sa slavom Nikoljdan.
Samo prezime potiče od grčkog imena Filaret (znači ljubitelj vrlina) koje se u našem narodu izgovara kao Vilaret. Nije isključeno da su preci Vilareta (Filareta) došli u relativno novije vreme i iz najstarije južne Srbije, današnje najsevernije Grčke, gde su se prezvali Ar’mani, dok su ih ostali Srbi nazivali Cincarima i Vlasima. Grci su, mežutim, dopuštali da budu jedino Grci, pa zbog toga nisu stigli da postanu, recimo, Vilaretovići.
Šogura
Iz Lurnea u Australiji javio se g. Petar Šogura. Rođen u selu Urduk kod Pazarića, opština Hadžići, blizu Sarajeva. Ranije su, sa još tri pravoslavna domaćinstva, živeli pod planinom Ormanj (muslimani je zovu Hormanj). Na najvišoj koti su bile Šogure, a niže Žuže, pa Samokovići i na kraju Srdanovići. Bavili su se isključivo stočarstvom i malo poljoprivredom. O sredine prošlih devedesetih, tamo su ostale samo muslimanske porodice.
G. Šogura kaže da ih ima tri brata i dve sestre – Bogdan, Petar, Ranko, Vida i Jela.
Otac Boško je govorio da su oni poreklom iz Crne Gore i da su promenili prezime bežeći pred turskom osvetom, jer je njihov prapradeda ubio turskog agu, gazdu na čijem su posedu bili kmetovi, i da su se, nekad, prezivali Pejović. čuo je da ih ima u Crnoj Gori u više mesta, ali bi hteo da zna više o njima, jer su bili „znameniti ljudi i uživali toliki ugled da su bili uz knjaza“. Krsna slava Šogura, od kako su se iselili iz Crne Gore je đurđevdan, ali ga interesuje i šta Pejovići slave i gde još ima prezime Šogura kod nas. Uz ovo pismo stiglo je i ono supruge g. Šogure, Dragice u kome nas pita za svoje devojačko prezime LJuboja. Ali o tome nekom drugom prilikom (ili ako nam se javi privatno).
Pejovići su doista poreklom iz Stare Crne Gore i to od najstarijeg stanovništva u njeguškom plemenu pod Lovćenom. Oni su potomci Punoša koji se doselio u Dugi Do u vreme Crnojevića, krajem 15. veka, iz Bosne. Sada se mali deo Punoševih potomaka naziva tim prezimenom Punošević, a ostali su Pejovići i Miloševići, budući da su potomci Punoševog sina Miloša. Kasnije su se iselili u Boku, u Kute, i promenili slavu. Prvobitno je to bio Nikoljdan, koji su slavili sve do kraja 19. veka, a onda su uzeli za slavu đurđevdan. Za njih Nakićenović kaže da su 1692. doseljeni sa Grahova.
Pejovića, odnosno Miloševića ima, iseljenih, i u Vasojevićima, gde su odista imali visoka zvanja i proslavili se kao junaci. Slava im je do, 1867. godine, bila Nikoljdan, ali su je, nakon dolaska u novu sredinu, promenili u đurđevdan.
Punoševim potomcima pripadaju i Bogdanovići koji su prezime dobili po drugom Punoševom sinu Bogdanu, njeguškom knezu u 15. veku.
Samo prezime Šogura izgleda da je nadimak od turcizma – od persijskog šog, ili šoh, što znači ćelav. Vuk je, u „Rječniku“, zabeležio i izreku iz Crne Gore: „Posilio se kao šogav kapicom!“ Šogo (ćelo) je i lik šaljivih narodnih priča, a Šogura bi bio augmentativ, nešto kao veliki Šogo. O Pejovićima bismo mogli još puno da pišemo, ali na žalost prostor i vreme nas ograničavaju. Za opširniji odgovor, predažemo i g. Šoguri da nam se javi posebno na našu adresu.
Ako i Vi želite da saznate svoje poreklo pokušajte ovde
www.trazimo.info
