Mečanin
G-đu Lepu Kerepčić, rođenu Mečaniniz Nojsa, interesuje njeno devojačko prezime.
Mečani su poreklom iz Kotraže kod Guče, a krsna slava im je đurđic. U poreskim popisima opštine Kotraža, sa selima Vučkovica i Beli Kamen, za 1863. godinu nalazi se nekoliko familija Mečanin. Najstariji među njima bio je Periša Mečanin, star 60 godina, sa ženom Paunom (50), četiri kćeri i sinom (Mileta, Nerandža, Vida, Jelica), te „sakatim“ bratom Tiosavom od 70 godina. Imanje: jedna kuća i jedna zgrada, dva „pluga“ oranice u brdu, tri kose livade u brdu, jedan i po „plug“ pod voćnjakom i zabranom, pola „pluga“ oranice – svega 24 dukata ces. (cesarskih). Mesečni prihod 2 t. (talira). I po imanju i po prihodu su spadali u prvu klasu. Ovo je samo jedan primer s popisa. Pored ove porodice Mečanin, na spisku su još Živan Mečanin (25 godina), Marko Mečanin (45), Mijajlo Mečanin (40), Paun (45), Radoje (43), Prodan (30), Petar (50), Gvozden (55), svi oženjeni i porodični i s imovinom prve klase, što znači da su bili imućniji zemljoradnici.
Mečanini su se doselili u Dragačevo „posle Karađorđa“, oko 1820. godine, iz moravičkog okruga, odnekud od Ivanjice. Po poslednjim ispitivanjima Dragačeva, u Kotraži ima samo devet porodica sa prezimenom Mečanin.
Poreklo prezimena Mečanin zaista je krajnje zagonetno, a nijedan od naših rečnika ga ne spominje. Najpre smo pomislili da je to bio nekakav nadimak povezan s medvedima (meče), mada to ne bi moglo da se objasni nikakvom filološkom ekvilibristikom, a onda smo naišli na staro, zaboravljeno srednjovekovno ime Mehoča, zapisano u jednoj dečanskoj hrisovulji. U njemu se kasnije lako izostavio glas h koji se u narodu i nije koristio bez preke potrebe, pa je od Meoča nastalo prezime Meočanin i daljim pojednostavljivanjem – Mečanin.
Bačko
G. Nikola Bačko, sada živi u Sidneju, poreklom je iz Kninske, iz sela Ramljane Kosovo, kod Knina. Piše da je poreklo Bačko iz Bačevića kod Mostara, ali da su se pod najezdom Turaka u 14. veku preselili u centralnu Bosnu, a u 16. u Kninsku Krajinu kao većina srpskog naroda. Kaže da je prezime Bačko srpsko, da su pravoslavci i slave Svetog Arhangela. Posebno je značajno što navodi gde ih sve ima, uključujući raseljene posle Prvog i Drugog svetskog rata. Pored onih u rodnom selu Ramljane, ima ih na Lastovu, u Dubrovniku, Splitu, Zadru, Karlovcu i Sišu kod Osijeka, u Beogradu i njegovim prigradskiim naseljima, u Požegi i Trsteniku, Inđiji, Novom Sadu, Futogu, Subotici i Zrenjaninu, a u rasejanju, osim u Australiji, još i u Sloveniji, Nemačkoj, Engleskoj, Kanadi i SAD.
Kad smo već kod rasprostranjenja Bačka, dodajmo da ih je prema „Leksiku prezimena SR Hrvatske“ (1976) bilo i u Aljmašu, kod Osijeka, u Iloku, Zvjerincu i Mratovu, kod Knina, na Rijeci, Korčuli i Zagrebu, ali se ne zna koje su veroispovesti ni nacionalnosti.
A osim Bačkâ, evidentirane su i tri porodice Bačkovićâ i po dve Bačkonjâ, Bačkovâ i Bačkorâ. Porodice Bačkonja i Bačkalo, Bačkalić, pa i Bačk zabeležene su u Šajkaškoj, a Bačani i Bačanci u dolini Ibra.
Jedino smo za Bačkonje u Strmici kod Knina utvrdili da slave Sv. đurđa i da su, navodno, došli iz Banata pre skoro četiri veka, a što bi prema onim iz Šajkaške moglo biti sasvim moguće. Za pretke našeg čitaoca, Bačkâ, sa slavom Sv. Arhangel, zna se da su u okolinu Knina došli sredinom 19. veka iz Dalmatinskog Kosova, dok o daljem poreklu nema nikakvih podataka.
U navodno poreklo „od Mostara“, g. Nikola se verovatno pouzdao prema objašnjenju iz knjige jednog našeg kolege koje mi nikako ne možemo da delimo jer se ne slaže s načelima stvaranja prezimena i promene glasova. Biće da je nastanak ovog prezimena ipak tekao drugačije: naime, u ranom srednjem veku postojala su lična imena Bač i Bača, za koje M. Grković pretpostavlja da su došla od Bratislav, Bratoljub, što nam nije uverljivo ako znamo da je postojala i reč „bač“ (neslovenskog porekla), koju ta knjiga i ne spominje, a označava starešinu stočarskog sezonskog udruživanja, „bačije“, po kojoj se i sâmo to privremeno planinsko naselje tako naziva. Reč i ime „bač“ i „bačija“ bili su poznati jedino u istočnijim krajevima srpskog etničkog prostora, pa bi tamo trebalo tražiti korene porekla ovog prezimena. Naime, od ovog imena, ili nadimka, mogao je nastati hipokoristik, ime od milja – Bačko, pa i augmentativno – Bačkonja i slična, a od njih prezimena. Osim za Bačke, za ostale je teško reći da su istog porekla.
Lazić
Iz Austrije se javlja g. Slavo Lazić. Piše da je rođen 1947. u selu Postolje, opština Kotor Varoš, ali je izostavio da kaže odakle su mu otac i deda. „Siromašno“ pismo što se podataka tiče, ali autor navodi da u telefonskom imeniku Republike Srpske našao 1.050 Lazića.
G. Laziću, uvidom u „Imenik naseljenih mesta FNRJ“ iz 1951. godine konstatovali smo da selo Postolje postoji samo kod Srebrenice (zadnja ppošta Krnjići kod Srebrenice), ali ne isključujemo mogućnost da se kod Kotor Varoši tako naziva neko naselje ili grupa kuća vaše familije. Jedini podatak koji nam je pomogao da izdiferenciramo vaše Laziće od mase porodica s istim prezimenom u Republici Srpskoj i celoj bivšoj Jugoslaviji jeste krsna slava za koju ste rekli da je đurđevdan i približno odredište Kotor Varoš. Pitali ste nas ima li još Lazića s ovom slavom jer po Vašem saznanju njih nema. Tvrdite da u selu Šiprage (nije Šimprage) kod Kotor Varoši ima Lazića koji su u vreme turske vladavine primili islam i prezivali se Lozić. Takav podatak nismo pronašli ni u knjizi „Krst i polumesec“ M. Nedeljkovića, ali smo u Dedijerovoj „Hercegovini“ naišli na prezime Lozo koje je isključivo srpsko.
Neki Lazići, ako su i prešli u drugu veru, a pogotovo islam, sigurno da nisu zadržali prezime koje je nastalo po najslavnijem od svih imena u srpskoj istoriji, knezu Lazaru koji je poginuo u bici na Kosovu 1389. na Vidovdan. Samo ime Lazar koje je kod nas primljeno sa prelaskom na hrišćanstvo, hebrejskog je porekla, dolazi od Eleazar i znači: „Bog je sa nama“. Svakako zbog kneza Lazara, u južnoslovenskih katolika (Hrvata, Slovenaca, ali ne i Bunjevaca) – ono nikad nije davano deci. To, dakle, isključuje i mogućnost da ima nepravoslavnih Lazića, ukoliko nisu pokatoličeni u novije vreme.
Lazići su veoma rasprostranjeni ne samo u Republici Srpskoj, nego na svim srpskim etničkim prostorima nekadašnje Jugoslavije. U samoj Bosni, prema popisima s kraja 19. veka, bilo ih je sa svim mogućim slavama, pa i sa slavom našeg čitaoca, đurđevdanom i to u Bosanskom Brodu i okolini Dervente, u Vinskoj, Liješću i Dugom Polju, u oblasti oko Tešnja – u Brestovu, Pribiniću i čečavi, oko Maglaj -: u Brusnici, Mičijevićima, Rakovcu i Hrgama, u Busovači kod Travnika, u Varešu kod Visokog, u Gradiški-Laminačkoj kod Gradiške, u Jošavki (Banjaluka), Ključu, Mokrom kod Sarajeva, Sasama kod Srebrenice i samoj Srebrenici, Strmnici (Vlasenica), u Nožički i Orašju (Prnjavor) i u Palanci (Sanski Most).
Idući na zapad, prema Hrvatskoj, u „Karlovačkom vladičanstvu“, M. Radeke nailazimo na mnogobrojne Laziće, naravno, Srbe. Prema popisu pravoslavnih parohijana Lazići slave povelik broj slava, među njima i đurđevdan. Prema tome, Lazići sa slavom đurđevdan mogli su se u bosansku Krajinu doseliti i iz okoline Karlovca i Like uopšte.
Detaljnijim pregledom monografija, na primer Visokog i Glasinca, došli smo do mnogo konkretnijih odgovora. Tako su Lazići u oblasti Visokog u Javoru, Banjevu i karauli – Raškovići-Lazići sa slavom đurđevdan. Ako znamo da su Raškovići poreklom iz Starog Vlaha, onda nas trag vodi u tom smeru. U ovoj oblasti u Srbiji u tzv. Ibru ima više familija Lazića čiji koreni vode do Kosova i Prištine ili do Metohije i svi oni slave đurđevdan. Inače ih ima i u Srbiji oko Valjeva, Požarevca i ćuprije i svi su ovog porekla i slave.
Prtić
„Naš verni čitalac i igrač nagradnih igara, od kojih je neke i osvajao“ – kako iz Kanade piše g. Dragoljub Prtić – moli stručne ljude „Vesti“ „koji se bave otkrivanjem korena i prezimena naših ljudi“ da „pronađu“ njegovo prezime koje, to pouzdano zna, do sada nije objavljivano. Dakle, Prtić, sa slavom Sv. Nikola.
Pa, poštovani g. Prtiću, jeste da se ne zovete Srećko, pošto je ovaj naš posao vrlo zametan i naravno skup, kad se privatno naruči, pa računajte da ste i sada osvojili nagradu… Natovarili ste nam ne samo breme otkrivanja svog identiteta koji, na žalost, ne poznajete, nego tražite još i još – i za Tomeciće, Lijekaniće, Krecelje, Paspalje. Bilo bi lepo da nam oni sami pišu…
G. Prtić je rođen u selu Bistrica kod Prijedora, odakle vode poreklo i njegovi preci. Piše da su se Prtići posle rata raselili u Kozarsku Dubicu, Švedsku, Kanadu. Kaže da je pokušavao da sazna odakle potiče, ali nigde nije našao ni jednog Prtića. Misli da mu je slično Protić, u selu Lamovita, zatim Prtija, u selu Gradini, i Prtenjak, u selu Marićka kod Prijedora. Svi, osim poslednjeg, slave Nikoljdan. čuo je i da u Hrvatskoj ima Prpića, ali su Hrvati, jer nemaju slavu.
Cenjeni Dragoljube, vaši sa Prpićima (a ima ih i Srba i Hrvata) i Protićima, iako slave Sv. Nikolu, nemaju ama baš nikakve veze. Sa ostalima, bez obzira na slavu, vaše prezime ima mnogo više sličnosti. Prema popisu prezimena u Bosni s kraja 19. veka, Prtića je zaista bilo samo u Bistrici, ali je zato „nikoljštaka“ Prtija bilo još i u Starom Majdanu i Tomini (Sanski Most). Prtenjaka ima oko Prijedora (Nožička, Rakeljić, Kozarac) sa slavom Pantelijevdan, a Prtina u Kulen-Vakufu, sa slavom đurđevdan.
Pošto nigde u okolnim oblastima nema ovog prezimena, a u Bosni se, u Gradiškoj, javlja porodica prezimena Prčić, sa slavom Sv. Nikola, kao što ih ima dosta i u Hrvatskoj, naročito u Primorju, pomislili smo da je možda ovaj podsmešljivi nadimak postao prezime nekim rodovima koji su pružali otpor unijaćenju ili islamizaciji, što nije bio redak slučaj naročito, u Hercegovini i Lici. I zaista, u Hercegovini smo pronašli prezime Prce i Prčak u gotovo istim mestima u koja su Prce, sa slavom Sv. Nikola, polovinom 19. veka, prinudno doseljene iz Bivoljeg Brda kod Dubravica (čapljina), na čitluk u Opličiće, na putu Stolac-Mostar. Drugo slično prezime, Prčak, „nikoljštaka“, susreće se i u katunu Prenj i Aladinići. Doselili su se iz Glumine (Hrasno) i sa reke Bune polovinom 19. veka, a staro prezime im je bilo Pavlović, kao i onima u Donjem Hrasnom koji su doseljeni iz Graca (LJubuški), u isto vreme. Ovo pruža još jednu mogućnost nastanka odnosno nadevanja podrugljivog prezimena: pretpostavljajući mogućnost da su vaši preci bili čuvena srpska vlasteoska familija Pavlovići u Bosni, ne bi trebalo da bude čudno da su ih, kad više nisu bili na vlasti, prosto iz poruge nazvali tako podsmešljivim nadimkom. Ako je tako bilo, trebalo bi, g. Prtiću, da budete ponosni na svoje poreklo i čuvanje kulturnog, a mislimo i nacionalnog i verskog identiteta u teškim istorijskim prilikama. Zapravo, moguće je da su Vaši preci i stradali, jer su znali svoje pravo poreklo. (Pre neku godinu, sličan primer imali smo sa Vukšama kod Sanskog Mosta, od kojih je jedna devojčica, zahvaljujući sticaju okolnosti, s roditeljima pred rat prešla u Beograd i tako jedina preživela pokolj 1941. godine. Ništa nije znala o svojoj porodici, a nekada su bili čuvena srpska srednjovekovna feudalna porodica u 15. veku u Bužimskoj župi, u Lici).
Omčikus
G. Milan Omčikus, iz Konistona, u Australiji, piše da je rodom iz sela Radučić, kod Knina, a krsna slava mu je đurđevdan. Saznao je, ali ne navodi izvor, da je „pleme Omčikus došlo sa Karpata pred najezdom Turaka“, prvo u Hercegovinu, a otuda u Dalmaciju. Piše i da ih ima u dve kuće u Stankovcima u Lici, u Bosni kod Sanskog Mosta, a u Futogu kod Novog Sada ima ih cela ulica. Kaže i da je „sovjetsk košarkaš Omicus verovatno iz njegvog „plemena“.
Savo Nakićenović u monografiji „Kninska krajina“, jasno kaže da Omčikusa ima u Kninu i da su se u prvoj polovini 19. veka doselili iz Radučića (gde su došli iz Crne Gore, u 16. veku) i svi su slavili đurđevdan. M. Radeka, u „Karlovačkom vladičanstvu“, kaže da svi Omčikusi slave jedino đurđevdan. Prema podacima za Liku i Krbavu, Omčikusa je pred Prvi svetski rat bilo samo u Lovincu, Srbu i Sv. Roku.
U „Leksiku prezimena SR Hrvatske“, do etničkog čišćenja u „Bljesku“ i „Oluji“, Omčikusi su zabeleženi u Bjelovaru, Osijeku (Dalj), Daruvaru, Zagrebu (Gračani), Kninu (Mokro Polje, Pađene, Radučić), Pakracu (Lipik), Vukovaru (Pačetin), Benkovcu (Prović), Garešnici (Rogoža, Stupovača), Slavonskom Brodu, Splitu, Zadru. Radučić je, vidno, njihov centar, jer je u njemu zabeleženo 69 osoba sa prezimenom Omčikus. UŠibeniku je zabeležen jedan Omčiguz.
U Bosni je krajem 19. veka bilo Omčikusa samo u Umcima, kod Sanskog Mosta, dok se u monografiji „Pounje“ navode Omčikusi u selu Jasenici (slava đurđevdan), doseljeni posle okupacije Bosne iz Bruvna.
Pošto je seoba Omčikusa bila veoma rano, u 16. veku, ne možemo sa većom pouzdanošću da govorimo o njihovom poreklu iz Crne Gore. Zapravo, smatramo da je Nakićenović mislio na Staru Hercegovinu i pleme Drobnjak čija je opšta slava đurđevdan. O poreklu ovog prezimena postoji jedno „narodsko“ tumačenje iz Radučića: Jedan njihov predak koji se prezivao Opačić je „slatko jeo omač travu pa su ga prozvali Omač Kus“, da bi od toga potomstvu ostalo – Omčikusi. Ova priča je, možda, navela da se i sovjetski košarkaš poveže sa Omčikus, iako njegovo prezime samo liči na njihovo. A ako ima imalo istine u tom tumačenju, možemo da pretpostavimo da je u pittanju srodnost slovenskih jezika, jer u oba reč omča znači uzengiju, ili su Omčikusi kao krajišnici stigli i do Rusije kad je, sredinom 18. veka, došlo do razvojačenja Pomoriškog dištrikta u nekadašnjoj Šajkaškoj. Ali, pre će biti da je i to jedno od porodičnih domišljanja kojima je neka glasovna sličnost naziva poslužila da ispredu čitavu legendu o tako dalekom – pa i uglednom, čak iz Rusije, poreklu.
