Kartalija
Gospodin Simo Roknić, iz Bad Krosingena, u Nemačkoj, kome smo nedavno početkom marta govorili o njegovom prezimenu, pitao je i za poreklo porodice i prezimena svoje supruge – Kartalija. I njena porodica je, kao i porodica g. Sime, živela na Kordunu, ali su se njeni, za razliku od Roknića, koji su u tim srpskim krajevima opstali sve do poslednjih ratnih zbivanja u jugoslovenskim zemljama, još posle 1945. godine iselili u Vrbas, u Vojvodini. Slava im je Sv. Nikola, 19. decembra.
U Hrvatskoj je, do potkraj 20. veka, bilo Kartalija i Kartala, kao i Kartelića i Kartela, u većem broju mesta. Kartalije su bile nastanjene u najvećem broju oko Vojnića – u Brdu, Gaćeša Selu, Kartalijama, Međeđaku Utinjskom, Utinji, Vojniću Donjem, i kod Vrginmosta – u Kirinu i Sjeničaku Lasinjskom.
Kartali su bili u naseljima opština Osijek, Rijeka i Našice. Kartelići su zabeleženi u Šibeniku, a Karteli u Šibeniku, Benkovcu i Zadru.
M. Radeka, u „Karlovačkom vladičanstvu“, beleži jedino prezime Kartalija, i to kao pravoslavnu porodicu sa slavom Nikoljdan.
Među prezimenima srpskih porodica u Bosni krajem 19. veka, evidentirani su jedino Kartalice, u Banjaluci, sa slavom Sv. arhiđakon Stefan.
U Hercegovini postoje samo katolici Kartalići, u Gnojnicama, kod Mostara, i u Željevu, kod Nevesinja, gde se njihov predak doselio kao namesnik mostarskog biskupa. Starinom su iz Knežpolja, kod Širokog Brijega, odakle su bežali u Bosnu, ali su se vratili.
A u Crnoj Gori, u nekoliko naselja oko Pljevalja, zabeleženi su Kartali.
Koren svih ovih prezimena je svakako u romanskoj reči karta, sa značenjem papir, posetnica, karta za igranje, povelja, a kao kartel – pismeni poziv na dvoboj. Naši ljudi su reč kartel, primljenu preko mletačkog dijalekta, mogli da izgovaraju kao kartal, a ona je potom dobila nastavak i postala kartalija.
Inače, i za ovog čitaoca, ako je zainteresovan za naše dalje istraživanje, važi poziv kao za sve u sličnim sutuacijama – da se javi i direktno nama.
Kragulj
Gospodin đuro Plavšić, iz Šenvaldea, u Nemačkoj, pisao nam je da je njegova porodice došla u Stari Majdan, kod Sanskog Mosta, iz Like, i dodaje da postoji priča da su se u isto vreme tu naselili i Kragulji. On se, međutim, pita da li je to stvarno bilo tako ili je u pitanju nenadana „rekonstrukcija“ prošlosti.
S obzirom na to da je u pitanju interesantno prezime, koje u svojoj višegodišnjoj praksi nismo obrađivali, rešili smo da to proverimo.
Među prezimenima u Bosni koja su zabeležena prema crkvenim knjigama s kraja 19. veka, Kragulji i nisu tako retko prezime. Bilo ih je sa raznim slavama – Sv. arhiđakon Stefan, Sv. Jovan Krstitelj, Sv. Nikola, Sv. Pantelija i Sv. apostol Toma. Pošto u parohijama oko Sanskog Mosta svi Kragulji slave samo Sv. Nikolu, samo njima smo se posvetili u traganju za poreklom i vremenom doseljavanja.
Dakle, Kragulji sa slavom Nikoljdan bili su nastanjeni u parohijama: Dabar, Stari Majdan i Tomina – kod Sanskog Mosta, Kostajnica i Svodno – kod Dubice, Palančište i Rakeljići – kod Prijedora, kao i u samom Prijedoru, i parohiji Stapari – kod Gradiške.
Svi znamo da je kraguj, koji je osnova ovog prezimena – isto kao i grada Kragujevca – ptica iz familije sokola. U ranija vremena, njeno ime je bilo prilično omiljeno kao lično ime, a javlja se i u prezimenima – Kragujić i Kragujević.
Lolić
Gospodin Momčilo Lolić želi da sazna sve o „našem imenu“ ili „imenu familije“ – kako nam piše iz Hajdelberga, u Nemačkoj. Krsna slava njegove porodice je Sv. Stevan.
Poreklom su iz Rudopolja ili Crne Vlasti, kod Vrhovina, u Lici. G. Lolić piše da se njegov deda Gajo, sa braćom Nikolom i Danom, naselio posle Prvog svetskog rata u Aleksandrovo, u Vojvodini, na zemlju koju su dobili „od kralja, odnosno grofa čekunića“. Zemlju je, u stvari, dobio dedin brat Nikola, kao dobrovoljac u ratu, ali od države, a ne „od kralja“, još manje od tog grofa, kome je imanje bilo oduzeto.
čitalac zna i da mu je pradeda Andrija bio pinter, majstor za burad i kace, a poznato mu je da u Vrhovinama i danas ima Lolića, a ima ih i u Banjaluci.
U „Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije“ R. Grujića (1915), Lolići su zabeleženi u dva mesta – Dabar i Rudopolje, kod Vrhovina, u samo 11 domaćinstava.
Turska vojska je, napredujući na severozapad, na područje Vrhovina, pored ondašnjeg utvrđenja Stari Perušić, u Gatskoj, naseljavala srpske porodice sa širokog područja od zapadne Bosne i Hercegovine do Dalmacije i Knina. Bile su to uglavnom stočarske porodice povezane zajedničkim korišćenjem letnjih ispaša i zimovnika.
Turci su sa njima stvarali svoju Krajinu, sa posadama u utvrđenim gradovima, da bi posle njih i Austrija, kad je zaposela te oblasti, od istog tog stanovništva krajem 17. i početkom 18. veka pravila svoju Vojnu granicu prema teritoriji koja je ostala pod turskom vlašću.
Tako je – kaže hrvatski izvor – veći deo Koreničana, napustio tursko tle i nastanio se u Vilićima, u okolini Otočca. Zemlju koju su, pod turskom vlašću, imali samo na korišćenje, sada su počeli da naseljavaju. Tako su se naselili i u stari vrhovinski kraj, u Crnu Vlast, Vrhovine, Rudopolje i Babin Potok, prenoseći i svoje stočarske naslone i stanove preko Doljana i Zalužnice. Prema popisu iz 1701. godine, na vrhovinskom zemljištu već je bilo više od 100 kuća.
Lolići se spominju samo u Rudopolju zajedno sa Narančićima i Nenadićima sa kojima su, izgleda, bili bliski.
U „Leksiku prezimena SR Hrvatske“, iz 1976, Lolići su zabeleženi od Dubrovnika, preko Brača i Korčule, do Krka i Rijeke, onda od Brinja i Otočca, preko Daruvara i Gradiške do Osijeka i Vukovara.
Prema Janjatovićevoj knjizi „Prezimena Srba u Bosni“, Lolići, sa slavom Jovanjdan, zabeleženi su krajem 19. veka u parohijama Dragelji, kod Gradiške, i Popovac, kod Banjaluke, a sa slavom Sv. Nikola u parohiji Bistrica, kod Banjaluke.
Lopatić
Gospodin Ranko Lopatić, iz Sen Galena, u Švajcarskoj, naknadno nam je javio da je njegova slava Sv. Nikola, pošto smo odgovorili na njegovo prvo pismo, o poreklu porodice i prezimena – ali bez ove vrlo bitne činjenice koja suštinski menja čitavu priču.
Da podsetimo, naš čitalac je poreklom iz podnožja Romanije, a Lopatića ima i na Palama i Sokocu i nigde više. Pitao nas je da li su iz Vasojevića, iz Lijeve Rijeke, ili sa drugih strana. Ponudili smo dve solucije, ali bez krsnog imena nismo mogli da se preciznije izjasnimo o poreklu Lopatića.
Lopatiće sa slavom Sv. Nikola pronašli smo u Jelovcima, Mokro, kod Sarajeva, sa kompletnim podacima o poreklu. Ovde se, između ostalog, kaže da su „jedno sa Šojama“ koje su negda stanovale u Gornjem Sinjevu, takođe Mokro, odakle su se iselile u Vogošću, Aziće i Osijek. Zajedničko im je poreklo iz Pive, gde su se zvali Bajovići.
Bajovići u Pivi su starosedelačka porodica u Bezuju, ali im je starina u Rudinicama, gde sada postoji samo jedna njihova kuća. Pričalo se više verzija o njihovom poreklu. Jedna od njih je da su od Baja Pivljanina, dok su po drugoj od nekih čepura, a tek krajem 19. veka su se prozvali Bajovićima. Po toj verziji su „jedno sa Gagovićima“, što bi možda mogla da potvrdi i ista slava – Nikoljdan. Bajovići su se iselili u dva pravca – prema Novom Pazaru i prema Drobnjacima, u Dubrovsku. Kako su se naselili u oblast Podromanije, nismo zasad istraživali, ali ako i to interesuje gospodina Lopatića, kao i više podataka o Bajovićima, neka nam se posebno javi za privatni odgovor.
Jedino što možemo da mu kažemo zasigurno je da nisu poreklom iz Lijeve Rijeke.
Šiljak
čitateljka, gospođa Bosiljka Anđelković, koja u Frankfurtu živi već 39 godina, pita nas za poreklo svoje porodice Šiljak. NJeno interesovanje je pojačano s obzirom na to da se – kako se ona izrazila – „ispostavilo da su Crnogorci srpskog porekla“, a sve do ovog otkrića su mislili da su Crnogorci.
Gđa Bosiljka je rođena u selu Moslić, kod Bijelog Polja, a slava porodice je Aranđelovdan. „Stari su kazivali da smo se od Cetinja odselili u Pljevlja, zatim u Tomaševo, Belo Polje i nastanili se u Musliću“ – stoji u njenom pismu. Za supruga naglašava da je „čisti Srbin“.
Poštovana gospođo Bosiljka, u jednom prilogu smo objašnjavali da Srbi, regionalnim poreklom, mogu biti iz Bosne, Srbije, Hrvatske, Crne Gore ili Makedonije, a neki se i ne osećaju Srbima, na primer oni koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni ili se – u novija vremena – definitivno opredelili kao Crnogorci, Makedonci ili Bošnjaci, ranije muslimani…
U srednjem veku, Srbi u Bosni su se nazivali Bošnjanima, u države hercega Stjepana Vukčića Kosače – Hercegovcima, a u nekadašnjoj Duklji i Sedmero brda, to jest plemena, pod vlašću Crnojevića – Crnogorcima, prema imenu oblasti koja je prozvana Crnom Gorom, kao što su Srbi Raške nazivani – Rašanima.
Kad su njihove zemlje pokorili Turci, Srbi i drugi hrišćani koji nisu hteli da prime islam postali raja, stado, što je pravo značenje ovog turcizma.
Što se Crnogoraca tiče, ljudima koji nisu nacionalistički opterećeni jasno je to regionalno ime za jedno od mnogih oblasti, širom Balkana, nastanjenih Srbima, kao što su, na primer, Srbi u Vojvodini – Vojvođani, a u Sremu – Sremci.
Iako bi to trebalo da bude prosto i jasno, ne treba da nas čudi iskreno iznenađenje gđe Bosiljke da su njeni preci Srbi, od Cetinja, iz srca Crne Gore.
Etnolog Jovan Erdeljanović, u obimnom delu „Stara Crna Gora“, nakon opsežnih istraživanja i izučavanja drugih autora, navodi da je u Crmnici, u naselju Orahovo, „bilo jako vlasteosko bratstvo Mikovići“, među njima „70 vlasteličića“ čiji je starešina bio „pop Šilj, knez Orahova“. On smatra da mu to, „očigledno, nije bilo ime, nego nadimak“.
Skloni smo da prihvatimo ovo Erdeljanovićevo tumačenje, s tim da se šilj često javlja kao koren i u drugim rečima, pa i prezimenima.
Bilo kako bilo neki Mikovići su taj nadimak, ili ime, Šilj prihvatili kao osnovu svog novog prezimena – Šilje ili Šiljci, pogotovo kad su Crmničani, sa pop Šiljom na čelu, izgubili bitku sa saplemenicima Riječke nahije. Pole toga se većina raselila – neki u okolinu Bijelog Polja, drugi, preko Hercegovine, u Sarajevsko polje, gde su se prezivali prvo Šilj, pa Šiljević, a slavili su đurđevdan, dok su treći, s prezimenom Šiljak i slavom Aranđelovdan – kao i familija gđe Bosiljke – dospeli na Glasinac.
Kasije je jedan njihov ogranak, sačuvavši prezime Šiljak, stigao do okoline Visokog – slava Miholjdan, drugi do Dubice – slava đurđevdan, a neki čak u Liku, ali sa slavom Sv. Nikola.
Tako se, eto, jedna srpska familija iz jezgra Stare Crne Gore, iz jedne od njene četiri osnovne nahije, regionalnim poreklom najčišći Crnogorci – raselila u razne krajeve srpskog etničkog prostora.
Ako i Vi zelite da saznate svoje poreklo pokusajte ovde
