Kresović
Gospođica Zorica Kresović, rođena u Zadru, u pismu iz Australije kaže da je njen deda, LJuban Kresović, rođen u Modrom Selu, u Bukovici. Godine 1955. je sišao u Kakmu gde se do kraja života bavio zemljoradnjom i gde je rođen njen otac. Slava im je oduvek Sv. Nikola. Pita nas i za moguću vezu prezimena Kresović i Kresojević. Govorilo se da su se doselili „odnekud iz Bosne“.
Od šest srpskih oblasti u Hrvatskoj, Radoslav Grujić u „Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije“, na osnovu podataka s početka Prvog svetskog rata, Kresoviće beleži jedino u Škarama, a navodi i Kresine u Širokoj Kuli. Ovaj autor izričito naglašava: „Svraćam još pažnju i na tu činjenicu da narod vrlo rado kazuje prezimena u skraćenom obliku. Tako se, na primjer, današnji Bjegovići u crkvenim maticama 18. vijeka pišu Bjegojevići, Počuče – Počučići, Predovići – Predojevići, Kresovići – Kresojevići…“
Škare su selo kod Otočca, a ceo taj kraj, tzv. Primorska krajina, nastanjen je stanovništvom koje je sredinom 17. veka tu izbeglo sa „turske“ teritorije, iz utvrđenih gradova Otočca, Prozora i Ribnika, iz straha od proganjanja zbog saradnje sa Austrijom.
Ova mnogobrojna grupa srpskih porodica, stotinu porodica, nazivana Vilićanima ili Uzorčanima, na predlog senjskog kapetana Petra Zrinjskog nastanjena je u Gatačko polje, između Otočca i Brloga u Vilićima, obrazujući sela Podhum, Zalužnicu, Škare, Doljane, Glavace, Oraovicu i Staro Selo. Među ovim porodicama bili su i Kresovići.
Milan Radeka, u „Karlovačkom vladičanstvu“, navodi nekoliko prezimena sa istom osnovom – Kresić, Kresović, Kresoje i Kresojević. Prema slavi koja spaja tri od ove četiri grupe porodica, Nikoljdan, vrlo je verovatno da su poreklom srodne, ali da su se raseljavale na različite prostore i samostalno razvijale.
Interesantno je da samo Kresoje slave đurđevdan, a Kresovići naše čitateljke slave i Nikoljdan i Jovanjdan. Jasno je da ranije, starije poreklo Kresovića treba tražiti južnije. Ovo zahteva dodatni angažman, pa molimo čitateljku da se javi na našu elektronsku adresu.
Budući da čitateljka kaže da su njeni Sv. Nikolu slavili kao mrsnu slavu, to jedino možemo da objasnimo time da je za njenu porodicu, možda, kao i za druge u njihovom kraju, i u drugim sredinama i u Beogradu, slava bila više društveni običaj, a manje verski praznik.
Majstorović
G. Darko Majstorović, iz Negotina, inženjer na HE „đerdap 2“, javio se preko redakcije u Nemačkoj, sa osnovnim podacima o sebi i svojim korenima. Otac Krstomir se rodio u Sušaku, gde je službovao njegov deda Milan, rođen 1904. godine u selu Jutrogošta, kod Prijedora, danas u Republici Srpskoj. Kao pravoslavni Srbi, slave Sv. Jovana Krstitelja.
čitalac, očigledno, više ništa ne zna o svom daljem poreklu.
Majstorovića ima u raznim, naročito srpskim krajevima i svakako mnogi nisu istog porekla, jer je svugde bilo raznih „majstora“ od kojih je, preko nadimka, evidentno, nastalo ovo prezime. Možemo se jedino sporiti o poreklu ove reči, jer su naši raniji lingvisti, kao sledbenici nemačke indo-germanističke filološke škole, svaku slovensku reč, pošto-poto, nastojali da izvedu iz latinskog i grčkog korena, ako već nisu mogli da joj nađu germanski.
Iz toga je proizlazilo da su stari Sloveni bili krajnje civilizacijski oskudni, prvobitni odnosno „primitivni“, jer se i ova reč tumači ili da je od nemačkog majster, a ona opet iz latinskog magister, ili kao ruska, master, od grčkog mastoras – umesto da se svrsta u fond zajedničkih praindoevropskih reči koje su se u kasnijim vremenima razvijale u grčke, tračke, ilirske, latinske i, šire, romanske, te razne germanske, baltičke… Dodaje se, naravno, da može biti i slovenske, ali tek na poslednjem mestu, pa se pitamo zašto!
Prema delu „Srpska prezimena u Bosni“ đorđa Janjatovića, u Dabro-bosanskoj mitropoliji, krajem 19. veka, Majstorovići su imali 12 slava, od kojih je Sv. Jovan zabeležen u osam parohija – ne zna se u koliko sela – u banjalučkom, bihaćkom, vlaseničkom, petrovačkom, prnjavorskom i unačkom protoprezviterijatu. U prijedorskom ga nisu slavili, što bi, možda, značilo – ako nije, nekom greškom, izostavljena baš familija našeg čitaoca – da su se njegovi preci doselili u Jutrogoštu posle 1882. godine.
To ne bi bilo ništa neobično jer se zna da su se mnoge porodice u vreme austro-ugarske okupacije, budući da su, posle Turaka, konačno dobile pravo slobodnog kretanja i pojedinačno se preseljavale u potrazi za boljim uslovima života. A budući da se Prijedor, sa LJubijom, upravo tada počeo naglo da razvija, i Majstorovići poreklom iz Starog Majdana – gde su, svakako, bili neki majstori – mogli da se nasele u njegovoj okolini.
Prethodnu slavu, Sv. Klimenta, svakako su još ranije promenili, jer je u selima u kojima su se ranije zadržavali, jedno ili dva pokoljenja, stara slava bila neobična.
Mujanović
Iz Venecije nam piše g. Branko Mujanović, rodom iz Risna, u Boki Kotorskoj, a odrastao je u Herceg Novom. Od svojih predaka je čuo da su oni često, po potrebi, menjali „prva slova“ prezimena. Međutim, o majčinoj porodici, koja je crnogorskog porekla, zna više nego o očevoj, za koju jedino zna da su joj koreni u selu Rujnice, kod Zavidovića, to jest da je tamo rođen njegov otac.
Što se „menjanja slova“ ili glasa; tiče, u pitanju je, verovatno, da se umesto samoglasnika „u“ izgovarao „i“ – ili obrnuto, pa treba uzeti u obzir i prezime Mijanović. G. Branko navodi da Mujanovića ima i u istočnoj i centralnoj Bosni, severoistočnoj Crnoj Gori – Plav, Rožaje i u Beogradu. U Boki Kotorskoj postoje samo tri porodice sa ovim prezimenom.
Ali, ne navodi ni nacionalnu, ni versku pripadnost svoje porodice – osim što bismo mogli to da naslućujemo, po njegovom imenu, što nam otežava posao. Od pomoći bi nam bio i podatak o eventualnoj, makar ranijoj, slavi ili – zašto ne slave.
Među prezimenima uBosni – koje đorđe Janjatović navodi prema šematizmu Dabrobosanske arhidijeceze Srpske pravoslavne crkve za 1882. godinu – nema Mujanovića, što je razumljivo, budući da Zavidovići pripadaju Zvorničko-tuzlanskoj eparhiji. Očekivali smo da ćemo ih naći u drugim delovima Bosne, ali smo – kao pravoslavne porodice – našli samo Mujiće i Mujkiće, oko Gradiške i Dubice.
U centralnoj Bosni, u oblasti Visokog, prezime Mujanović imaju romske porodice islamske veroispovesti, a u Butmiru, kod Sarajeva, za Mujanoviće – pravo prezime im je bilo ćenanovići, ali i Stambolići, ćosići i Udovičići – kaže se da su „od feta“, to jest od dolaska Turaka u ove krajeve, pa im se ne zna poreklo.
Budući da je „raja“ na turskim posedima u Butmiru bila poreklom iz Bihora i Raške, potražili smo ih i u ovim krajevima.
Prema akademiku Milisavu Lutovcu, sve do kraja 17. i početka 18. veka nije bilo prelaska pravoslavnih u islam, ali su ratovi i ustanci učinili da i ponosni Bihorci, pritisnuti nemaštinom i bedom, počnu da menjaju veru – da bi dobili zemlju za život i rad. Tako su Nedovići, u Kostićima, postali Mujanovići, kad su u Loznoj dobili utočište kod begova ćorovića koji su takođe bili pravoslavni Srbi, ali su još ranije prešli u islam. Kasnije su se neki iseljavali u Rožaje ili Bijelo Polje.
U selu Kostiće, u Bihoru, i danas ima Mujanovića i još se pazi na srodstvo sa Nedovićima u Prijelozima i sa Petrićima u Rujištu.
Pavlović
Aleksandar Pavlović, 18, iz Priboja kod Leskovca, poslao je elektronskom poštom niz korisnih podataka, ali samo o skorijem poreklu svoje porodice. Pročitao je naš prilog o Pavlovićima i porodici Kulize, pa ističe da njegova porodica „nije poreklom od Kuliza“. O „daljoj prošlosti“ familije zna jedino da su u Priboj doseljeni „za vreme Osmanskog carstva“ iz mesta Pertate, takođe kod Leskovca.
Napominje, kao posebno važno, da „svi Pavlovići znaju predanje o preseljenju“ i da ih, otkako i njegov pradeda zna za sebe, nazivaju „Pertaćanima“. Ali, „svi u Priboju“ slave Sv. arhanđela, a Pavlovići iz Pertata – Sv. Petku.
Aleksandrovo interesovanje, kao i drugih veoma mladih ljudi koji nam se javljaju, zaista je za svaku pohvalu. Samo, mi smo o Pavlovićima, iz dva razna kraja, verovatno i različitog porekla, pisali u dva maha – u aprilu 2007. i oktobra prošle godine. To su bili odgovori g. Miroslavu Pavloviću, iz Frankfurta, rođenom u selu Prebrezi, kod Blaca, i Radenku Pavloviću, iz Lucerna, poreklom iz sela Polokce, Vranovina, kod Novog Pazara.
Pavlovići iz prvog priloga mogli bi, i kao prostorno bliži, biti „grana“ istog korena, ukoliko familija g. Aleksandra to prezime nije stekla nezavisno i u neko drugo vreme. Naime, ime Pavle je vrlo često u svim srpskim krajevima, i kod pravoslavnih i kod katolika, pa tako imamo mnogo, uglavnom nesrodnih, porodica sa prezimenima iste osnove – Pavlovići, Pavelići, Pavletići, Pavlići, Pavlovci, Pavlovski.
U tom tekstu, inače, uopšte nismo spominjali mogućnost porekla Pavlovića iz Blaca, sa slavom Lučindan, od Kulize – grupe familija, a ne porodice. Oni su se u južno Pomoravlje doselili pre oko 120 godina sa ogranaka Zlatibora, a starije poreklo vode iz Crne Gore. Nekad im je prezime bilo Bojović, ali nismo uspeli da utvrdimo od kojeg su bratstva, jer su – prema Vukoti i Aćimu Miljaniću, autorima „Prezimena u Crnoj Gori“, jedni – starinom Rajevići iz Kuča, drugi – Gagovići, ogranak Raičevića „iz grupe Vlastelinovića, zvanih „Šaranci“ ili „Šarenci“, iz Plane u okolini Bileće u Hercegovini, dok su treći poreklom iz Pipera. U svakom slučaju, u Srbiju je prešao Pavle Bojović, po kome su dobili porodično ime Pavlović.
Šuntić
Gospođa Zarifa Safeta Bilić, rođena Šuntić, piše da njeni potiču iz Nikšićke župe i da su se prezivali Šundić, ali da se jedan, još u tursko doba, poturčio i postao Šuntić. NJen otac je Hajro Šuntić, jedan od četiri sina njenog dede Muharema Šuntića, u Beranama, gde – kako nam piše -ima dosta Šuntića. Drugi brat je ostao u Župi, a za trećeg se ne zna da li je otišao u Novi Pazar ili u Loznu, kod Bijelog Polja. Želi da stupi u kontakt sa potomcima ovog trećeg Šuntića.
Dugo je sa roditeljima živela u Murinu, kod Andrijevice, gde su svi žitelji pravoslavni, kao i njena majka Milja, i da su „u srećna vremena slavili maminu slavu i tatin bajram“ i svi su im dolazili u goste. Sa setom kaže „da su za nekoga davno prošla ta fina vremena …“
Kao i u slučaju gđe Zarife, i među crnogorskim prezimenima postoje i Šuntići i Šundići i ta različitost nije samo formalna, ili pravopisna. Razlikuje se njihovo poreklo i to nam otežava posao.
Miljanići, Vukota i Aćim, u delu „Prezimena u Crnoj Gori“, kažu za Šundiće da su nastanjeni oko manastira Morače, u Vasiljevićima u Župi nikšićkoj i u Nikšiću. Od njih su oni koji su se naselili u Zavali Piperskoj, Sandžaku i Vranjini na Skadarskom jezeru i u Vranićima u Zeti. Oni u Zeti su grana Trebješana i javljuju se pod imenom Buškovići.
Pošto smo proverili sve ove podatke, utvrdili smo da ih danas ima samo u Kurilu, u Donjoj Zeti, selu koje je staro pet vekova. Za njih je zabeleženo da su se doselili od Vranjine, a pre dva veka su se najpre nastanili u Ceklinu. Uvidom u monografije o Ceklinu, pronašli smo Buškoviće u Vranjini i u Prevlaci, doseljene iz Nikšićke župe sa slavom Nikoljdan.
Šuntići su, po Miljanićima, u Gornjem Bihoru, u selima Vrbica i Petnjik, ali su iseljeni, jer je ovaj kraj u drugoj polovini 19. veka naglo islamizovan i naseljavan „muhadžirima“, muslimanskim izbeglicama, uglavnom iz Bosne i ondašnjeg Sandžaka. Šuntići su se nastanili oko Berana, u Vasojeviće. Izvori ne govore o prelasku na islam predstanika ove porodice, a moguće je da se to dogodilo i mnogo ranije, pre njihovog nastanjivanja u 19. veku.
Interesantno da Miljanići spominju i treće prezime sličnog korena – Šundrak i to baš u onom kraju koji pominje naša čitateljka kao moguću oblast naseljavalja potomaka trećeg brata Šuntića – u Srednjem Polimlju i Potarju. Autor monografije „Petar Mrkonjić“, Atanasije Pejatović, izričito kaže da su to – Šundeci, nastanjeni u selu Dušmanićima, a doseljeni iz Komarana. NJihova slava je Sv. Nikola.
