Blažić
Gospođu Ružicu Pakaški, iz Perta, rođenu u Kumanu, u Vojvodini, interesuje poreklo njenog devojačkog prezimena Blažić, ali nam ne daje dovoljno podataka o porodici svog oca, između ostalih, najvažniji – otkad su Blažići u Kumanu? „Odvajkada“ ili od naseljavanja dobrovoljaca nakon Prvog svetskog rata? Pored imena, trebalo je da navede i zanimanje roditelja, a povrh svega zaboravila je i njihovu slavu. Svi ti podaci bi nam omogućili precizan odgovor. Bez njih, naš posao je težak, a rezultat neizvestan i, još gore, može biti pogrešan.
Uvidom u dostupne izvore o Banatu i Bačkoj, a posebno u „Rečnik prezimena Šajkaške“ Gordane Vujkov i LJiljana Nedeljkov iz 1983, utvrdili smo da je naselje Kumane, na levoj obali Tise, sredinom 17. veka bilo naseljeno velikim delom Srbima. Posle epidemije kuge 1739. gotovo je bilo opustelo, ali su ga Srbi ponovo naseljavali sredinom 18. veka, posle ukidanja Potisko-pomoriške Vojne granice.
Samo prema spisku imena ne bismo mogli da kažemo precizno da lije u to vreme bilo i Blažića ili bar začetnika ove porodice. Javljaju se – prema knjizi „Srbi u Banatu“ Jovana Erdeljanovića – tek od 18. veka. Da su bili žitelji ovog dela Vojne granice svedoči njihovo prezime koje se prvi put susreće 1789. godine i to baš u Kumanu, koje je tada – prema starim protokolima od 1757 do 1810. godine – nosilo ime Šanac Kuman. Blažića je bilo i u čurugu, Šapcu (šajkaškom!), Žablju, Gardinovcima i Bačkoj Kanjiži.
Prema jednom drugom izvoru, u staro selo Kumane, naselilo se stanovništvo iz Mokrina, nekadašnjeg đukošina. Među 12 najstarijih familija koje su se nastanile Na Baru, novom lokalitetu na koji su prešli jer ih je na ranijem plavila Tisa, bili su i Blažići. Prvi put su zabeleženi u Protokolu ispovedajuščihsja, vernika, od 1818. godine, sa 10 domaćinstava. Od pradede su slavili su Sv. Petku, dok su oni u Aleksandrovu, takođe iz Mokrina, zadržali staru slavu – Sv. Aranđela Mihaila.
U Protokolu umirajuščih, umrlih za Mokrin, iz 1779-1782, zabeleženo je da su Blažići poreklom iz Bačke i imaju isti „žig na marvi“ kao oni u Kumanu i Vranjevu i da „slave istog sveca“ – Sv. Arhangela Mihaila.
Odakle su se Blažići doselili u Bačku, to jest na Vojnu granicu, mora još da se ispituje, jer Blažića ima i u čitavoj Hrvatskoj, od Primorja do Slavonije, kao i u Bosni, pravoslavnih, naravno, jer je ovo prezime nastalo od starog srpskog imena Blažo, Blaža odnosno Blaže, pa i Blaž, kao kraćeg oblika od Blagoje. Ima i pokatoličenih koji smatraju da je njihovo prezime patronimik od svetiteljskog imena Blazius. Međutim, od njega je nastalo ime Vlaho, koje se često sretalo u Dubrovniku i okolini, konkretno u Konavlima, među nekadašnjim Srbima katoličke vere.
Gićanov
Iz Toronta, gde živi od 1960, g. Milenko Gićanov nas pita za poreklo svojih predaka iz Adaševaca kod Šida. U Srem su se doselili „iz Stapara“ 1874. godine i bavili se zemljoradnjom. Porodična slava im je đurđevdan.
Za potpun i ispravan odgovor nedostaje da li je u pitanju Stapar, a u Srbiji ih ima dva – kod Sombora i Valjeva, ili o Staparima kod Užica. Budući da se prezime završava na ov, verovatno je u pitanju mesto u Vojvodini, ali je moguće i da je i jedno od druga dva, preko Save i Dunava, s obzirom na seobe krajem 19. veka. Ako je to slučaj, staro, prekosavsko, prezime lako je moglo da dobije novi oblik koji je prevladavao u novoj sredini.
Ako pretpostavimo da se radi o Staparu kod Valjeva, problem je odrediti porodicu sa slavom đurđevdan od koje su potekli Gićanovi, jer su gotovo sve porodice u ovom mestašcu u valjevskoj Podgorin istog porekla – od istih porodica u Staparima kod Užica.
U Staparima postoji grupa porodica koje nazivaju Staparci, a među njima i dve porodice sa slavom g. Milenka od kojih bi mogla da potiče i njegova porodica. Međutim, one nisu istog porekla – jedni su iz oblasti Kolašina, a drugi iz Drobnjaka, a različiti su im i prethodni zavičaji iz kojih su došli u Stapare kod Užica.
Za porodicu iz Drobnjaka najpre bi se moglo reći da je bila prvobitna porodica Gićanovih, jer njenih potomaka, ali sa drugim prezimenom, ima, na primer, u Semberiji.
Drugu mogućnost za utvrđivanje porekla Gićanovih daju porodice iz Stapara kod Sombora. Među tamošnjim porodicama, a ni među graničarskim prezimenima u Šajkaškoj, nema Gićanova. Ali, ni ovde ne treba isključiti mogućnost da su Gićanovi mogli da postanu prema nadimku nekog pretka sa sasvim drugim prezimenom. U nedostatku literature i podataka od samog čitaoca na to je teže, mada ne i nemoguće odgovoriti.
Najradije se opredeljujemo za najverovatniju pretpostavku o poreklu Gićanova. U istočnoj Srbiji, među vlaškim ili „povlašćenim“, prezimenima nisu retka prezimena Gica i Gicić. Autori ukazuju da su poreklom iz nekadašnjeg temišvarskog Banata, danas u sastavu Rumunije, ili sa Kosova. To nas navodi na pretpostavku da svi oni, bez obzira na oblik prezimena ili nacionalnu pripadnost, potiču iz Stare Srbije, uključujući severne delove Grčke i Albanije. Otuda su došli i Giki (điki), čuvena familija u temišvarskom Banatu, koja je imala ogromne posede i plemićsku titulu. U vlaškoj sredini ovo prezime se moglo izgovarati i kao Gići i Gića, pa je od tog oblika mogao da nastati srpski nadimak Gićanov, a on – prezime.
Potpunije razmatranje porekla ove familije zahteva mnogo više prostora i vremena, pa predlažemo gospodinu Gićanovu da nam se ponovo javi, pogotovo što je i inače pitao za privatni odgovor. Budući da se u međuvremenu nije javljao, iznesimo ovu preliminarnu verziju.
Miljušević
Iz Frankfurta na Majni javlja nam se Žarko Miljušević, Beograđanin iz Ripnja, gde su se rodili i njegovi otac Živojin, deda Petar, pradeda Dragutin i čukundeda Petar. Svih pet generacija slavi Sv. Tomu. čitalac je dodao da u Ripanjskom zaseoku Pećine postoje dve familije Miljušević, ali da nisu u srodstvu, za koje kaže da slave Sv. Jovana.
Dodaje da su se Maljuševići, osim njegovog strica koji je u Bajinoj Bašti, posle Drugog svetskog rata iselili u Australiju. Verovatno ne baš odmah posle rata, već tek šezdesetih godina kad je počeo talas odlazaka na „privremeni rad u inostranstvu“, a i tada se odlazilo uglavnom na evropski Zapad.
U monografiji „Okolina Beograda“, iz 1903, na osnovu 20 ekskurzija studenata Jovana Cvijića, koju je priredio jedan od najboljih među njima, Rista Nikolić – koji je kasnije posebno proučavao upravo Ripanj – prezime Miljušević nije zabeležen. Dakle, ni familija g. Žarka, mada bi u vreme tog istraživanja bar njegov pradeda morao živeti u Ripnju, a ni one dve porodice u zaseoku Pećine. Među zapisanim prezimenima samo je jedno jedino slično – Milušić, u selu Šepšin, oko 20 kilometara od Ripnja, koje sada pripada opštini Mladenovac.
U tim zapisima se, u stvari, navodi prezime Krnjić i dodaje „ili Milušić“, dok je porodica Radosavljević-Krnić zabeležena u selu Rogača.
Do nekih konkretnijih, i to arhivskih istraživanja, ostajemo pred zagonetkom – da li su Cvijićevi mladi saradnici, i sam Rista Nikolić, bili tako površni da izostave čitave tri familije u Ripnju, ili… Šta bi drugo moglo biti – da su podaci koje nam je naveo g. Žarko, možda, samo porodična priča, predanje bez zapisa u crkvenim knjigama, ili on, uz izvinjenje ako je naša sumnja neosnovana, samo „testira“ koliko smo temeljiti u svom radu!?
Sa raspoloživim podacima teško da se dalje može ići, do Podrinja i Bajine Bašte u kojoj živi čitaočev stric, za koga nije naveo da li je tamo rođen ili se, zbog nečega odselio. A u tom kraju, u selu Postenje, postoji Miljuševa voda… Moglo bi doći u obzir i traganje za Krnjićima, rudarima u Bosni, sve do Krajine… Ali, tek kad nam se čitalac javi ako je za to zainteresovan.
Muždeka
G. Neđo Perković, iz Kelna, pita nas i za poreklo majčine porodice Muždeka, kao i Perkovići, iz sela Krčevine (Šipovo), Republika Srpska. Krsno ime porodice je Sv. Jovan Krstitelj.
„Prezimena Srba u Bosni“ đorđa Janjatovića, zabeležena prema šematizamu Dabro-bosanske mitropolije Srpske pravoslavne crkve, s kraja 19. veka, navode i Muždeke, u selima parohija Volari i <đŽ>ivinice kod Varcar Vakufa, danas Mrkonjić Grada. Tu spadaju i Krčevine našeg čitaoca. Svi slave Sv. Jovana Krstitelja, 20. januara.
Sa ovim podatkom bismo mogli i da završimo, ali nas postojanje Muždeka i u drugim krajevima – u Slavoniji i na Baniji – navodi na dalje istraživanje.
U „Karlovačkom vladičanstvu“ – Lika, Kordun, Banija i okolne manje oblasti – Milan Radeka je Muždeke zabeležio kao pravoslavne Srbe, sa slavom Sv. Nikola. U „Leksiku prezimena SR Hrvatske“, koji sadrži podatke iz sredine druge polovine prošlog stoleća, Muždeke su zameeležene u opštinama Glina, najviše u Buzetu, 27 domaćinstava, Zagreb,Novska i Podravska Slatina.
Spominjući autora „Karlovačkog vladičanstva“, bogoslova i sveštenika M. Radeku, ne možemo da ne uočimo sličnost oblika njegovog prezimena i prezimena majke našeg čitaoca, ali smo se setili još dva prezimena tog tipa – Videka i Strineka, oba iz nekadašnje Vojne granice … a nije isključeno da ih još ima. Neobičan je njihov nastavak – deka, koji je vrsta augmentativa, kao u nadimku Jovandeka. Priznajemo da, zasad, nismo uspeli da odgonetnemo njegovo poreklo, a o poreklu Muždeka, kod Šipova i u drugim delovima Bosne, a sa raznim slavama, možemo da kažemo da su oni, van svake sumnje, dospeli sa levih obala Une i Save.
Platanić
Kad nam se prvi put javio, g. Novica Platanić je postavio rekord nad rekordima. NJegova imejl poruka prevazišla je sva pisma u kojima su nedostajali i najosnovniji podaci, pa i ona najkraća: „Tražim poreklo prezimena Platanić. Hvala.“
Kasnije je odgovorio na naših 12 osnovnih pitanja – rođen u Požarevcu, Srbin, pravoslavne vere, kao i njegovi roditelji, slav Sv. Jovan Krstitelj – pa smo u mogućnosti da mu ispunimo „traženje“, mada ne navodi kada su njegovi iz sela Bistrica, kod Lazarevca, došli u Požarevac, a ne zna ni da postoji ikakvo predanje o poreklu porodice.
Tako smo ovo prezime odmah „uzeli u postupak“, pogotovo što je u „Srpskom etnografskom zborniku“ Srpske akademije nauka, objavljena jedna od najsolidnijih monografija o zavičaju čitaoca, kraju oko Lazarevca. Ugledni etnolog stare, cvijićevske škole, Petar <đŽ>. Petrović, u „Šumadiskoj Kolubari“, 1949, na osnouv istraživanja 1933-36. i 1939. godine, piše i o selu Bistrica i poreklu njegovog stanovništva, ali – nema Platanića, već samo porodice Platinić, sa slavom đurđic.
Prvo smo pretpostavili da je istraživač pogrešio pri zapisivinju prezimena – Platinić umesto Platanić, onda da su preci po dolasku u Požarevac promenili slavu – Sv. Jovana u đurđic, ali se sve zamrsilo kad smo u telefonskom imeniku Beograda našli oba prezimena – jednog Platinića i sedam Platanića. Pored toga, Rista Nikolić u monografiji „Okolina Beograda“, u selu Rogača, beleži Platoniće kao familiju „nepoznatog porekla“, dakle relativno starosedelačku i bez podatka o krsnoj slavi.
U razgovorima sa Platanićima iz telefonskog immenika saznali smo da su, prema porodičnom predanju, poreklom iz Crne Gore, da su ranije imali neko drugo prezime a ovo dobili po dolasku u Srbiju, prema udovici sa nadimkom Platana koje je dobila kad je – da bi mogla da rodi – tri puta obavila platno oko neke crkve… U selu Bistrica, u Kolubari, ostala je jedna grana familije, druga otišla ka Kosmaju, u Rogaču i u novije vreme uzela prezime Marković, a treća došla na Umku. Svi slave đurđic.
Poštujući porodičnu legendu, naši sagovornici ne veruju da je prezime bilo Platonić i smatraju da je bilo pogrešno zapisano i ne znaju za Platiniće u Beogradu i Plataniće u Požarevcu, odnosno misle da uopšte nisu u srodstvu.
Ovde bismo mogli da stavimo tačku na ovo tumačenje i rekonstrukciju, ali smo u Janjatovićevoj knjizi „Srpska prezimena u Bosni“ naišli na porodice neobičnih prezimena: Plotan – u jednoj parohiji kod Gradiške, i Plotanić – u parohiji kod Prnjavora, obe sa slavom hercegovačkih Maleševaca vlaškog porekla, Sv. Ignjatije Bogonosac. Drugačije se ne može objasniti već da su i ova prezimena, kao i Platanić i Platinić, nastala od Platonić, u narodu kad se zaboravilo staro grčko ime – Platon, u u nas prihvaćeno davno, sa hrišćanstvom. Onoranije i nije bilo tako retko, u Rusa se i danas sačuvalo, i od njega je moglo nastati i prezime.
