Mečanin
G-đu Lepu Kerepčić, rođenu Mečanin, iz Nojsa, interesuje njeno devojačko prezime.
Mečani su poreklom iz Kotraže, kod Guče, a krsna slava im je đurđic. U poreskim popisima opštine Kotraža, sa selima Vučkovica i Beli Kamen, za 1863. godinu, nalazi se nekoliko familija Mečanin. Najstariji među njima bio je Periša Mečanin star 60 godina, sa ženom Paunom (50), četiri kćeri i sinom (Mileta, Nerandža, Vida, Jelica), te „sakatim“ bratom Tiosavom od 70 godina. Imanje: jedna kuća i jedna zgrada, dva „pluga“ oranice u brdu, tri kose livade u brdu, jedan i po „plug“ pod voćnjakom i zabranom, pola „pluga“ oranice – svega 24 dukata ces. (cesarskih). Mesečni prihod 2 t. (talira). I po imanju i po prihodu su spadali u prvu klasu. Ovo je samo jedan primer sa popisa. Pored ove porodice Mečanin, na spisku su još Živan Mečanin (25 godina), Marko Mečanin (45), Mijajlo Mečanin (40), Paun (45), Radoje (43), Prodan (30), Petar (50), Gvozden (55), svi oženjeni i porodični i sa imovinom prve klase, što znači da su bili imućniji zemljoradnici.
Mečanini su se doselili u Dragačevo „posle Karađorđa“, oko 1820. godine, iz moravičkog okruga, odnekud od Ivanjice. Po poslednjim ispitivanjima Dragačeva u Kotraži ima samo devet porodica sa prezimenom Mečanin.
Poreklo prezimena Mečanin zaista je krajnje zagonetno, a ni jedan od naših rečnika ga ne spominje. Najpre smo pomislili da je to bio nekakav nadimak povezan sa medvedima (meče), mada to ne bi moglo da se objasni nikakvom filološkom ekvilibristikom, a onda smo naišli na staro, zaboravljeno srednjovekovno ime Mehoča, zapisano u jednoj dečanskoj hrisovulji. U njemu se, kasnije, lako izostavio glas h koji se u narodu i nije koristio bez preke potrebe, pa je od Meoča nastalo prezime Meočanin i daljim pojednostavljivanjem – Mečanin.
Radeka
G-đa Aleksandra čeman iz Hajdenhajma u Nemačkoj, gde živi već 35 godina, interesuje se za svoje devojačko prezime Radeka. Otac Nemanja je rođen u Šidu, a deda Boško u Dalmaciji, u selu Biljane Donje, kod Benkovca. Porodična slava su časne verige (Apostola Petra).
Poštovana gospođo, zaista nam je čast Vam odgovorimo, jer je prezime Radeka čuveno, posebno po Milanu Radeki, svešteniku, pravniku i profesoru čije delo „Gornja Krajina – Karlovačko vladičanstvo“ stalno koristimo i citiramo u našim odgovorima o srpskim prezimenima u Hrvatskoj.
Ne znamo da li su Vaši preci bili u bližem srodstvu sa precima M. Radeke, ali to uopšte nije nemoguće, jer se ogroman broj srpskih porodica iz Ravnih Kotara i Bukovice naselio u Krbavu i susedne krajeve.
U „Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije“, po podacima pred Prvi svetski rat, porodice Radeka su zabeležene u 29 domaćinstava u Gospiću, Mekinjaru (odakle je i M. Radeka), Ploči, Korenici, kao i manjim mestima Mihaljevac, Vranovača i Vrelo.
U „Leksiku prezimena SR Hrvatske“, čiji su podaci bili validni sve do poslednjih ratova s kraja 20. veka, Radeke su zabeležene u opštinama Benkovac (Biljane Gornje i Biljane Donje, Karin Gornji, Korlat, Raštević, Zagrad i Vrelo), Vukovar (grad i selo Tompojevci), Vinkovci (Vinkovačko Novo Selo), Gospić, Gračac (Gornja Ploča i Ploča),
Grubišno Polje (Munije), Zagreb, Zadar (Ploče), Karlovac (sam grad i selo Budrovci), Korenica (grad i selo Gradina) Mekinjar, Mihaljevac i Udbina, Nova Gradiška, Osijek, Pula (sam grad i sela Jadreški, Loborika, Marčana i Muntić), Rijeka, Slavonska Požega i Slunj (Basara).
Među prezimenima u Bosni, đ. Janjatović navodi Radeke samo kod manastira Moštanice u dubičkom protoprezviterijatu. Slave časne verige.
Radeke su se veoma rano doselile na teritoriju današnje Vojvodine, kao Krajišnici u tzv. Šajkašku. Tako se najpre spominju u Donjem Kovilju (vojni šanac na austrijskoj granici prema Turskoj) još 1811. godine, kao Radeka, kao Radek 1825, kao Radeković 1836. i kao Radekini 1844. u istom mestu. U Žablju je zabeleženo prezime Radeka 1872. godine. Na putu za Vojvodinu, verovatno su ostajali u Slavoniji, gde su neki i duže vreme obitavali, a odrasli muškarci bili u vojnoj obavezi prema Austriji.
Dragocena istorija
Milan Radeka je rođen 1897. u Mekinjaru, na Krbavi. Posle zatočenja u ustaškim logorima u Zagrebu, Koprivnici i Capragama, 1941, biva izgnan u Srbiju. Predavao je u Drugoj ženskoj gimnaziji i Učiteljskoj školi u Beogradu, a po povratku u Karlovac, 1945, u tamošnjoj gimnaziji, do penzionisanja. Bibliografija njegovih radova je veoma opširna. U „Karlovačkom vladičanstvu“ obrađuje crkvenu, ali i društveno-političku i kulturnu istoriju ove eparhije koja obuhvata Liku, Krbavu, Gacku, Kapelsku, Kordun i Baniju.
Cvetanović
Mladi Aleksandar Cvetanović, iz Sent Galena u Švajcarskoj, hvali „Vesti“ i „Korene“, za koje smatra da je jedna od „najinteresantnijih“ strana, i veoma se interesuje za poreklo svog prezimena. Rođen je u Smederevu, u koje su se njegov otac i deda doselili iz sela Ladovice, u opštini Vlasotince kod Leskovca. Od babe je čuo da se dedin otac zvao Jovan, ali su ga u selu zvali Stambolija. Neki čovek, istog prezimena, pričao mu je da
je čitao knjigu o stablu Cvetanovića, čiji autor „akademik Vladimir Cvetanović“ navodi da su oni poreklom sa Kopaonika i da čak potiču direktno od kneza Lazara.
Priznajemo da nismo čuli ni za tu knjigu, ni za tog akademika, mada ne tvrdimo i da ne postoje… Zato saopštavamo ono što znamo:
Prezime Cvetanović je, po pravilu, vezano za južnije krajeve Srbije i tzv. Staru Srbiju, današnju Makedoniju. U oblasti Kičevije, uz Šaru nailazimo na rod Cvetanovci u selu čiflik Malo, doseljeni iz sela Šutovci, gde je stanovništvo poarbanašeno još krajem 19. veka. Slavili su Sv. Alimpija Stolpnika (ili „posnog đorđa“, kako su ga nazivali u ovim krajevima). U neposrednoj blizini ovih sela su i Strelci i Lazarovci (po knezu Lazaru) i Knežino, pa Vidrane u kome su takođe nastanjeni Cvetanovci. Ovi poslednji slave Sv. Nikolu, a po predanju su se doselili pre tri veka od Debra. Sva ova pobrojana mesta nastanjivali su (a verujemo i danas) Srbi, zvani Brsjaci.
U oblasti Južne Morave i Izmornika, u Žegri i Pasjanu (ispod Karadaga) nailazimo na prezime Cvetanovi(ći). Početkom 20. veka u Žegri je već uveliko bio u toku proces islamizacije. Tako je jedan brat od Cvetanovaca(ića) bio Cvetan, a drugi se zvao Sejdija. Po njemu je islamizovan rod Cvetanovih(ća) dobio prezime Sejdovići. Cvetanovi(ći), pravoslavni Srbi u ovoj oblasti slavili su Sv. Todora.
Jedna od etapa u seobi Cvetanovića na sever bila je, svakako, u vranjskoj Pčinji. U selu Nastavce zabeležena je familija Krstini, ili Kalaici, u koje spadaju Cvetanovići, Dejkovići i DŽodžini. Doselili su se zbog boljih uslova za život dva i po veka ranije, iz sela Nagoričano, u okolinu Kumanova. Svi slave Sv. Nikolu.
U okolini Kragujevca Cvetanovića ima u Batočini i Gracu. U Batočinu su se doselili pre Prvog srpskog ustanka iz Crne Trave (Vlasina), a slave Sv. Vasilija. Ovi drugi su doseljeni posle 1836, iz Crne Gore, a slave Sv. Petku.
A što se Smedereva tiče, prezime Cvetanović nalazimo u Vrbovcu, u smederevskom Podunavlju, po predanju, doseljenih od Leskovca. Slava je Mitrovdan, a staro prezime je bilo Tasić. Tasić je nastalo od ličnog imena Tasa, što je hipokoristik od Atanasije, a to nas vodi u predele Stare Srbije, jer se ovo ime javlja poglavito kod Cincara ili starih Srba koji su živeli na teritoriji Grčke i današnje Albanije, odnosno nekadašnje Vizantije.
Sadašnje prezime Cvetanović je opet patronimik od muškog imena Cvetan i verovatno su ga u jednom trenutku preuzeli po imenu nekog pretka. Po dedi Jovanu nisu, jer su njega zvali Stambolija, možda zato što je često išao u Carigrad (Stambol).
Gojaković
G. Božidar Gojaković, iz Kanade, rođen 1932. godine u Sarajevu (Alipašin most), piše da je zavičaj njegovih predaka Brčko, tačnije Ražljevo, Brezik-Dizdaruša. Veruje da je na ovim prostorima ostalo još nekih od ranije mnogobrojnih Gojakovića. Zajednička slava im je uvek bila Vozdviženije časnoga Krsta (27. septembra). čuo je da Gojakovića ima u Pljevljima, ali sa drugom slavom, pa misli da nisu u rodu. Na osnovu čitulja, zaključio je da ima i muslimana sa ovim prezimenom.
Gojak je staro srpsko ime, zabeleženo u dečanskim hrisovuljama (kao i Goja, Gojan, Gojilo, Gojimir, Gojislav, Gojić, Gojiša, Gojišin, Gojišić, Gojtan i, naravno, Gojko), što znači da je u prvoj polovini XIV veka bilo omiljeno i često na metosima dečanskog manastira, a nesumnjivo i u drugim krajevima – Raškoj, Bosni, Humu, Zeti, pa i današnjoj severnoj Albaniji. U jednoj pljački Dubrovčana, kod Borča, 1372, pominje se Gojak Dobrasalić, „čovek bosanskog vlastelina Mrkoja Stjepkovića“, koji je pet godina kasnije nesmotreno došao u Dubrovnik i bio uhvaćen, ali je, osuđen na novčanu kaznu i nadoknadu štete vlasniku, oslobođen posle dva meseca. četiri decenije kasnije, 1415, u jednom spisu dubrovačkog arhiva pominje se, bez drugih podataka, hercegovačka familija Gojakovići za koje bi se moglo pretpostaviti da su mu potomci.
Gojakovića odnosno Gojaka i Goj(a)čanina, ima i u oblasti Tare, u selima Gračanica i Gojakovići (kod Mojkovca) u kojima je ova familija svakako bila najbrojnija. Navodno su poreklom iz Kuča, od bratstva Drekalovića. Krsna slava im je opšta kučka slava, Sv. Nikola. Ali Gojakovića je bilo i u Bjelopavlićima, potomaka Gojaka, brata vojvode Radonje. Gojakovići su, vremenom, ostali slabo bratstvo, pa su ih druga, iako srodna, nadjačala, i oni se odselili i odrekli bjelopavlićke slave Sv. Petke i uzeli novu koja je mogla biti i spomenuti jesenji Krstovdan. Ali ni o tome, a ni o njihovoj kasnijoj sudbini nema nikakvih podataka. U Gračanici ih ima i poislamljeni, ali znaju za svoje srodstvo za nepoturčenim prezimenjacima.
Gojakovići su u brčanski deo Posavine mogli doći ili direktno iz Bjelopavlića ili sa Tare, kao i neke druge familije koje su se odavde iseljavale u Bosnu, na Ozren, odnosno stare oblasti Usoru i Soli. U ostalim oblastima, ni u Bosni ni u Hercegovini, nismo uspeli da pronađemo porodice ovog prezimena osim u okolini Kladnja, gde su zabeleženi kao Gojakovići-Gojsalići.
U celoj Hrvatskoj, zabeležena je početkom prve polovine prošlog veka samo jedna porodica Gojakovića – u Valpovu. Ne znamo da li su bili pravoslavni (i Srbi) i kakva im je sudbina bila nakon 90-ih, ali bi nam bilo drago da nešto saznamo i o njima.
Šobota
Iz Albštata (Nemačka), g. Mihajlo Šobota poslao je veliko pismo koje svakako znači i veliku želju da sazna podatke koje mu možemo pružiti. Sudeći po lepom, starinskom ćiriličnom rukopisu, g. Mihajlo kao da nije u prvoj mladosti, ali se potrudio da navede gde sve ima Šobota, od zapadne Bosne do Vojvodine. Rođen u Donjim Karajzovcima, kod Srpske/Bosanske Gradiške, a kao i sve Šobote slavi Dmitrovdan.
Po porodičnom predanju, Šobote su u Karajzovce došli od Petrovca, „otprilike iz sela Tuk“. Pominjete i familiju Kalaba za koju kažete da je istog porekla, ali to predanje tek treba proveriti, jer uzgredno uočeni podaci ne daju osnova za takvo tumačenje. Vrednije je, i sasvim ispravno, upućivanje na familije koje se prezivaju Šobot i Šobat, a tu još treba dodati i porodice Šobata, možda i Šobe i Šobiće.
Kroz koju nedelju posebno ćemo vam pisati, a što pitate za našu knjigu možemo vam je poslati poštom po prijemu 15 evra plus poštanski troškovi. U njoj smo obuhvatili i Šobiće koji su možda istog porekla kao i vaše familije, a sve od pretka Šobe koji je, po nekim tvrdnjama, bio od Mrnjavčevića i to iz Stare Srbije.
Znači, o prezimenima Šobot, Šobat i drugima, drugi put.
Milenijum promena
G. Mihajlo navodi kazivanja starih da se njihovi nikad nisu „turčili niti šokčili“, pa se razočarao kad je saznao da se jedna porodica Šobota, kod Beograda, izjašnjava kao katolička i hrvatska.
Ta porodica nije ni prva, neće biti ni poslednja. Koliko stotina hiljada familija, valjda još od hrišćanskog raskola 1054, pa sa pojavom bosanskih krstjana i franjevaca, a posebno od dolaska Turaka, pa u akciji unijaćenja i za vreme komunizma, skoro jedan milenijum, silom ili milom, promenilo veru, a postepeno i nacionalno osećanje… Kao da je neki kobni usud uticao da se proces menjanja veroispovesti i nacionalnosti odvija na štetu srpskog naroda. Ali, mudrijim rezonovanjem dolazimo do toga da promena religije ne mora da znači odrođavanje, kao što nam potvrđuju biografije Osmana đikića, Meše Selimovića, Matije Bana, Josifa Pančića, Luja Bakotića, Ive Andrića i mnogih drugih. A sa druge strane u Srbe smo dobili Steriju, Stojana Novakovića, Vladana đorđevića, đorđa Vajferta, Nušića, Vinavera, Koču Popovića i još tolike druge.
