Bokan
G. Vladimir Bokan nam se javio iz Liona u Francuskoj gde trenutno živi, a inače je poreklom iz Apatina u Vojvodini. NJegovi preci su daljim poreklom od Bosanskog Grahova. Verovatno su u pitanju kolonisti posle Drugog svetskog rata. Ali to od gospodina Bokana ne saznajemo, samo pretpostavljamo, kao što nam ne daje ni podatak o krsnoj slavi, ali je saznao da ih ima u Crnoj Gori u oblasti Crmnice.
Pošto su Bokani našeg čitaoca od Grahova, a ono je u prelaznoj i naj-frekventnijoj oblasti Tromeđe, gde se stanovništvo seljakalo najpre bežeći pred Turcima, a onda nazad, bežeći od austrijske vojne obaveze, Venecije i posle toga Francuske vojne (zavisno od istorijskog trenutka kad se to dešavalo), a u nedostatku podatka o krsnoj slavi, primorani smo da damo uopšten pregled Bokana u svim ovim pograničnim oblastima.
Prema podacima svečara u Bosni, Bokani su svi listom „nikoljštaci“, raspoređeni u selima oko Dubice, Bihaća, Krupe, Prijedora i u Uncu. U Unac su se doselili iz Dalmacije. Bokani u selu Begluci, na sastavu Une i Krke, došli su iz Osredaka pre skoro dva i po veka, isto kao i u Gornje Vrtoče, samo nešto kasnije. Obe familije slave Nikoljdan. U selo Osreci, koje je na granici Bosne i Like, Bokani su se doselili pre „kalajskog rata“, odnosno Svištovskog mira (1791) i to, po predanju, iz Crne Gore. ŽMEđUNAS:
U „Karlovačkom vladičanstvu“, M. Radeka ih beleži kao dve grane pravo-slavnih (srpskih) familija, sa dve slave: Nikoljdan i Lazarevdan. Možemo vam još jedino otkriti da potičete od razgranatih familija i u Bosni i u Lici od Štrbaca. Najbliži iz ove grane rodova su vam Vojvodići i Škorići. Prema tome, gospodine Bokan, u pravu ste: vaša familija vodi poreklo iz Crne Gore, ali nam prostor ne dozvoljava da pišemo opširnije. Ako ste zainteresovani za takav odgovor, pišite nam na našu kućnu ili i-mejl adresu.
Lučić
G. Mihajlo Lučić (Gomaringen, Nemačka), rođen u selu čengićima kod Bijeljine, pita odakle potiču njegovi preci i kaže da ih tamo i sada ima oko 15 kuća sa istim prezimenom. Slava porodice je Sv. Jovan. Jedni Lučići su se, piše, naselili u Semberiju, drugi u Posavinu, u okolinu Brčkog, a jedan se odselio u Han Pijesak. čuo je da su poreklom iz Crne Gore ili Hercegovine i pita gde ih sve tamo ima. Ali, njegovim željama ovde nije kraj. Pita otkud prezime Lučić, mada zna jednu verziju koju neće da nam otkrije, navodi da ima Lučića katolika u Posavini. NJegovo pismo spada među ona iz kojih nije uvek jasno šta se traži, a šta se tvrdi. Da li pita ili zna da su Lučići u Posavini pokatoličeni, prešli u drugu konfesiju ili su izvorni katolici, od pamtiveka, od podele hrišćanstva 1054.
Među srpskim prezimenima u Bosni, po đ. Janjatoviću, Lučića „jovanštaka“, ako krenemo na jug, ima u selima Košutnici (Rogatica) i u Štrpcima (Višegrad), mada ih u tim oblastima ima i sa slavom đurđevdan i đurđic. Oko Sarajeva su „nikoljštaci“, poreklom od Banjana, a ima ih i kod Tešnja, ali sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan.
U Hercegovini, Lučića vaših rođaka ima u oblasti Šuma (ostale po Hercegovini ne pominjemo, jer su vam nesrodni), ali su oni samo deo iseljenika iz glavne matice Lučića „jovanjštaka“, u Pivi. Tu su i Lučići na Goransku, starosedelačka porodica, a i danas ih ima oko 20 kuća. Sada su nastanjeni i u selima Donje Brezne i Seljani. Prema dokumentima o posedima u ovom kraju, koje su imale i druge dve ugledne pivske porodice, Bakrači i Mićanovići (obe slave Sv. Jovana), izgleda da su i vaši preci od stabla Branilovića koji se smatraju osnivačima pivskog plemena.
Ovo je odgovor „u najkraćem“, a i o Lučićima, kao i o mnogim drugim našim familijama, dala bi se ispisati bar omanja knjiga. Jer ima i verzija da su, zapravo, najdaljom starinom od Vučitrna, sa Kosova, odakle su se iselili u Srem, pa u centralnu Bosnu, a potom u Banjane, još u 15. veku, da bi jedni krenuli u Boku, drugi u Pivu a treći se vratili u Bosnu. Zato, uvaženi g. Lučiću, javite nam se ako ste zainteresovani za opširniji odgovor. Ili, još bolje, udružite se sa svojim rođacima, a mi smo voljni da za vas priredimo takvu knjigu.
Gojković
Poreklom od Srpskog Broda, g. Damjan Gojković, iz Tulingena, u Nemačkoj, pita za svoje korene i navodi da i danas ima petnaestak porodica sa istom krsnom slavom, Sv. Simeun Bogoprimac.
U Bosni, krajem 19. veka, Gojkovići sa ovom slavom nisu bili zabeleženi oko Broda, već samo u Vinskoj i Liješću, kod Dervente. Moguće je da su se doselili iz Slavonije, ali je to malo verovatno s obzirom da su došli iz Crne Gore. To pokazuju i lokacije ostalih Gojkovića po Bosni, sa drugim slavama – Rogatica, Vlasenica, Tešanj, Maglaj, odakle su mogli da stignu i do Srpskog Broda. Inače, ovo prezime je patronimik, nastalo od imena Gojko, moguće uporedo na raznim lokacijama, te su porodice s tim prezimenom uglavnom nesrodne. ŽMEđUNAS:
Ali, s obzirom da je krsna slava našeg čitaoca dosta retka, to nam je omogućilo da putem eliminacije odbacimo mnoge grane Gojkovića nesrodne sa g. Damjanom. Tako smo ustanovili da su Gojkovići našeg čitaoca poreklom Vasojevići, ali ne oni autohtoni, već „usvojeni“ (adaptirani). Oni su od bratstva Veličana, nastanjenih u Velikoj, oblasti koja pripada Vasojevićima.
Gojkovići su jedno od 10 bratstava Šalja koji zajedno sa Ceklinjanima čine Veličane. Šaljska bratstva su se razrodila od trojice sinova nekog čere, katolika, koji se doselio iz oblasti Šalje u Albaniji, gde je „pao na krv“. Stoga se digao i došao Živaljevićima u Veliku gde je primio pravoslavlje i oženio se devojkom iz pomenute porodice.
čera je verovatno pripadao Klimentima. Od njega potiču porodice: Jokići, Gojkovići, Simonovići, Boškovići, Golubovići, Kneževići, Radulovići, Mikići, Brkovići i Kasumovići. Pred Drugi svetski rat, ukupno ih je bilo 155 kuća. Svi slave Sv. Nikolu, a preslavljaju Sv. Simeuna Bogoprimca (16. februara). Nabrajali su 8–9 psova unazad, što bi trebalo da znači da se njihovo doseljenje među Vasojeviće zbilo (računajući od danas) pre više od tri i po veka.
Lično smatramo da je čera (ako ime potiče od staroslovenskog čern tj. crn) bio staro-srpskog porekla, a što je bio katolik to ne treba da čudi, jer su po turskim krajevima, u tzv. Staroj Srbiji, slobodnije prolazili katolički sveštenici iz Barske arhiepiskopije, nego pravoslavni. Hrišćanima je jedino u to vreme bilo stalo da se ne islamizuju, a manje kojoj će hrišćanskoj crkvi pripadati. Osim toga, bilo je slučajeva davno opisanih u istorijskoj i etnološkoj literaturi da su fratri, prolazeći kroz ove krajeve, krštavali u velikim grupama i već odraslo nekršteno stanovništvo koje po desetak godina nije imalo nikakve prilike za
Garić
Veoma lepo pismo, impresivno po količini podataka, poslao nam je Jovica Garić iz Erlangena, u Nemačkoj. Grad Erlangen je znamenit za našu srpsku kulturu, jer je u njemu čuveni nemački naučnik, slavista Gerhard Gezeman, našao i jedan od najvrednijih rukopisa naše kasnije narodne epike (za koji ni Vuk nije znao), tzv. „Erlangenski rukopis“. ŽMEđUNAS:
Rođen, u Koljanima (Vrlika) u dalmatinskoj Zagori, gde je, do izgradnje hidroelektrane Peruča 1958, živelo desetak familija Garića, s krsnom slavom Sv. Nikola, g. Jovica navodi da je većina iseljena u Vojvodinu. On piše, ne navodeći izvor, da je prva srpska seoba iz Bosne kretala prema Splitu, Klisu, Sinju, ubrzo posle Kosovske bitke, već 1394. godine. NJegovo rodno selo se najpre zvalo Raštela, a posle turskog pokolja zatečenih Srba, dobilo ime Koljane. Po saznanju g. Jovice, Garići su u Dalmatinsku Zagoru doseljeni u trećem talasu, početkom 15. veka.
Budući da nam je prezentovao i druge podatke od kojih smo većinu proverili i utvrdili da su tačni, mi ćemo dodati nalaze gde sve još ima Garića, s tim što nije izvesno da su svi oni srodni. Naime, njegovo osnovno pitanje je odakle su poreklom Garići?
U Bosni, u Dabro-bosanskoj mitropoliji, bez zvorničko-tuzlanske i zahumsko-hercegovačke eparhije, prema šematizmu s kraja 19. veka, Garića je bilo u mnogim parohijama – sa slavom Sv. Arhiđakon Stefan kod Prijedora, Sv. Grigorije – u Travniku, đurđevdan – kod Banjeluke, Vlasenice, Maglaja, Prnjavora i Tešnja, Sv. Jovana Zlatoustog – samo u jednom selu kod Banjeluke, Sv. Jovana Krstitelja – kod Banjeluke, Kluča i Tešnja, Lazarevu Subotu – u Derventi, Sv. Marka Jevanđelistu – u Cikotama kod Vlasenice, Miholjdan i Nikoljdan – u Cerovici kod Tešnja i Sv. Simeona Bogoprimca – u Bugojnu. ŽMEđUNAS:
U Srbiji, Garića ima u selu Kikojevcu, u Gruži. Doselio se predak Radenko od Sjenice pred Karađorđev ustanak. Slave Sv. Nikolu (zimskog), a proslavljaju istog svetitelja („letnjeg“). U oblasti Nadibra, Garića ima nastanjenih u selu Konarevu (Nikoljdan), a doselili su se iz Savova (kao i Garići u Adranima) i Gare-Mlanča iz Ibra.
U Hrvatskoj, u „Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije“ (s početka Prvog svetskog rata), R. Grujić nije evidentirao ni jedne Gariće. M. Radeka je u gornjo-karlovačkoj episkopiji („Karlovačkom vladičanstvu“), do šezdesetih godina prošlog stoleća, zabeležio Gariće sa slavom Sv. prvomučenik arhiđakon Stefan, ali bez podataka o mestu življenja ili poreklu. A 1976, „Leksik prezimena SR Hrvatske“ porodice sa ovim prezimenom (bez podataka o nacionalnosti i veroispovesti) navodi u opštinama Valpovo, Vukovar, Daruvar, Dubrovnik, đakovo, Županja, Zagreb, Kostajnica, Nova Gradiška, Osijek, Sinj (selo Donje Koljane), Slavonski Brod i Split.
Rešenje zagonetke porekla Garića otkriva nam da su iz Brskuta, u plemenu Bratonožići. NJihova postojbina su Seoštici, gde su živeli sa Strahinjićima i Živkovićima (koji su prešli na islam). Garići su se najpre zvali Vučinići, pa Kaluđerovići. Oduvek su, kao i ostali Bratonožići slavili Sv. Nikolu. Ima Garića preseljenih u Vasojeviće u Donju Ržanicu, gde takođe slave Nikoljdan.
Prezime im je sigurno nastalo od „imena od milja“ (hipokoristika) odnosno nadimka Gara/Gare/Garo, od prideva garav, crn (a od njega imaju i Garan i Garaš. Istina, M. Grković pretpostavlja i mogućnost da je u pitanju hipokoristik od imena Gavrilo, ali nam se to ne čini verovatnijim, jer je ovo ime (starohebrejskog porekla, za jednog od arhanđela) bilo dosta retko u našem narodu, osim u gradskim sredinama.
Bursać
G. Savo Bursać, iz Kliftona, SAD, piše nam da u Srbiji postoji udruženje „Sabor Bursaća“, sa oko 900 aktivnih članova. Pretpostavljaju da ih ima ukupno oko 10.000 (rasutih po svetu – kako kaže Bajagina pesma). On sam je poreklom od Plavna, kod Knina, gde ih je, sve do avgusta 1995, bilo 70 srodnih porodica sa slavom Sv. Georgije. Ima ih i u Drvaru, Ličkoj Kaldrmi, Bosanskoj Krupi, u više mesta u Srbiji i u inostranstvu.
Šta da kažemo na ovakvo pismo? Poštovani gospodine Bursać, srećni smo da ste, vi Bursaći, tako dobro organizovani, da imate udruženje i da se redovno družite. Stoga i navodimo podatke o „Saboru Bursaća“ iz vašeg pisma ne bi li poslužio kao primer i drugima kako se može organizovano družiti na „rođačkoj, istoprezimenjačkoj“, osnovi. Kad se već okupljate iz celog sveta, kako to da od svoje uprave niste zatražili da neko stručan uradi ovaj posao za koji molite nas? Da kažemo i to da bi naše novine „Vesti“ rado prisustvovale prvom sledećem „Saboru Bursaća“ i zabeležile ga na svojim stranicama. ŽMEđUNAS:I mi, kao etnolozi, možemo da vam iziđemo u susret – s manjom monografijom o Bursaćima, ako bismo o tome postigli dogovor.
Vi nas pitate, u ime svih, kažete, 10.000 Bursaća za njihovo poreklo. Poštovani gospodine Savo, ne postoje ni dva ista slučaja, a kamoli 10.000. Postoje mnoge monografije o pojedinim prezimenima, na primer o Aničićima koju je finansirao samo jedan, ali vredan Aničić, biznismen iz Johanesburga. Ovakve knjige, pod uslovom da su stručno i kvalitetno urađene, predstavljaju ne samo ponos jednoj grupi srodnika, nego i srpskom narodu u celini, čiji su oni deo istorije, mali, ali važan, kao i svaka porodica i pojedinac uostalom.
To je mikro-istorija koja u krajnjoj rezultanti daje makro-istoriju jednog naroda. Ovo izlaganje se važi ne samo za Bursaće, ovo prezime je samo povod.
Što se prezimena Bursać tiče, ono je, najverovatnije došlo od nadimka za nekog pretka koji hvalio „bursom“ (od latinske reči borsa), kesom za novac, ali i za poslednju pričest. Uostalom, tako su i Kese, Kise, odnosno Kesići i Kisići dobili svoja prezimena, ali od latinske reči, već od turcizma – kisa.
Mirosavić
Iz Rokenhauzena, u Nemačkoj, gde živi sa porodicom, piše nam g. Slavoljub Mirosavić. Rođen je u Mrsaću, kod Kraljeva, odakle su mu i preci, a najdalji predak za koga zna, pradeda Milentije, bio je kmet u tom selu, ali ne zna da li je u njemu rođen ili se doselio. Krsna slava porodice je đurđevdan. Šalje nam i kraće porodično stablo, ali ako želi da mu to uradimo treba da se javi elektronskom ili običnom poštom. Pita i za „skriveno“ značenje imena sela Mrsać, a sam misli da je nastalo skraćivanjem porodičnog prezimena. To je potpuno mogućno, ali samo ako su Mirosavići osnivači sela, pali bi trebalo konsultovati arhivske podatke. Predlažemo čitaocu da nam se javi na našu adresu ukoliko želi tačan podatak o imenu sela, jer je to poduža istorija.
Prema podacima o Mrsaću, u oblasti iznad Ibra, Mirosavići su starosedeoci, upravo sa slavom đurđevdan. Reč „starosedelac“ se u nas ustalila zbog mnogobrojnih seoba i premeštanja stanovništva u teškim istorijskim uslovima tokom turske vladavine, pa se za svaku porodicu koja je u nekom selu živela bar vek i po pre početka Cvijićevih ispitivanja, kraje 19. i početkom 20. veka, govorilo da su – starosedeoci.
Selo se spominje ŽMEđUNAS:još u Žičkoj povelji, ali samo kao feud, dok se u turskim defterima 1528. spominju samo imena seljaka-kmetova, bez prezimena. Pored slovenskih, ima i „vlaških“ imena. O stanovništvu Mrsaća znamo tek iz čibučkih deftera 1821-22. godine, u kojima su prikazani imovno stanje porodica i obaveze prema državi. Tu se prvi put spominje Radosav Mirosavić sa „osam komada brava“ (sitne stoke). Prema popisima, 1822. je zabeleženo jedno domaćinstvo Mirosavića, 1831. i 1836. po tri domaćinstva, 1863. pet i 1990. godine 13 domaćinstava. Sve vreme slava im je đurđevdan.
Mirosavića sa slavom Jovanjdan ima u kosmajskom selu Drlupa, a poreklom su od Trebinja. Nije isključeno da su i oni tu došli iz Stare Crne Gore, a usput, na primer, u Pivi, promenili i slavu. Za Lugonje u Donjem Hrasnom, u Hercegovini, koji slave đurđevdan, tvrdi se da su u 18. veku došli iz Pive gde su se prezivali Miroslavići! Ipak, najverovatnijim se čini da su poreklom iz još južnijeg kraja, iz Crmnice, tačnije iz sela Sotonići, od od Mirosaljića-Boškovića.
Molba u obliku naravoučenija
Iako KORENI izlaze tek sedam meseci, kalendarski su već ušli u drugu godinu. Nažalost, podosta je čitalaca koji još nisu dobili odgovore, iako su neka pisma stara koliko i sama rubrika.
Razlog su, uglavnom, nepotpuni podaci. ŽMEđUNAS:
Drastičan primer je pismo g-đe Jelene Stanojević, rođene đorđević, prvo koje je redakcija dobila, ali vrlo siromašno što se podataka tiče. Još 17. oktobra smo je zamolili da nam ponovo piše, da navede sve što se traži, i sada ponavljamo poziv. Isto važi i za Milorada Topalovića, Bogoljuba-Boba Nikolića, Gordanu Papić-Branković, Mihajla Avramovića, Danku Bešle-Govorčin (kod nje nedostaje i podatak o zavičaju) i Nikolu Purovića. U njihovim pismima nedostaje podatak o krsnoj slavi. Naročito molimo da se navede slava porodice, makar da vi lično i ne slavite, jer je to ključni podatak – da etnolozi ne bi „lutali“ po lavirintu raznih mogućnosti koje treba ispitati da bi se došlo do porekla svake porodice ili prezimena.
A Dejan Gružić (ili je Gruzić, kako piše) naveo je čak tri slave, ali se ne zna koja je od njih – glavna.
Miroslav Pavlović je poslao iscrpno i lepo pismo, ali je i on zaboravio krsnu slavu, a Mirjana-Mina Grozdanić, tako reći, ništa nije napisala, čak ni datum. Od nje očekujemo novo, što bi rekli – normalno pismo, sa svim neophodnim podacima: mesto rođenja, zavičaj roditelja, očev svakako, krsnu slavu, neko predanje o poreklu i kretanju porodice, sadašnju adresu i zemlju boravka.
Mnogi koji su nam pisali, kao i neki od pomenutih, nisu poslali svoju adresu, što ni na koji način neće biti (zlo)upotrebljeno, ali koja je potrebna kao interni podatak o rasprostranjenosti srpskih familija. često nedostaje čak i zemlja u kojoj molilac trenutno boravi.
Mnogi su u istom pismu tražili da se obrade ne samo njihovo prezime (poreklo), već i drugo, i treće, čak još četiri, kao Danijela Otašević. Kad je o takvim slučajevima reč, molili smo, i sada ponavljamo, potrebno je da nam za svako prezime, odnosno za svaku porodicu posebno pišete. Kao što smo više puta ukazivali, važi princip „jedno pismo – jedno prezime“. A posebno molimo da ne tražite odgovore za prezimena izvan svojih familija, to jest poznanika ili suseda u mestu gde ste sada ili u zavičaju.
Molimo vas da imate razumevanja, jer je posao naših etnologa uistinu mukotrpan, s obzirom da „kopaju“ po svakojakim izvorima – monografijama i leksikonima, rečnicima i drugim specijalizovanim publikacijama. Ponekad za neko prezime prevrnu i 50 raznih knjiga i brošura i mogli bi da napišu i 20-30 stranica, ali sve to obilje moraju da smeste u stranicu-dve, za naše/vaše novine.
Za neka prezimena, kakvo je, na primer, Kutkurezović, u toj svekolikoj literaturi gotovo da uopšte nema podataka, ali naši etnolozi čak ni tada ne odustaju, pa naš čitalac ne treba da gubi nadu.
