PORODICA TOMAŠEVIć IZ BEOGRADA NA TUŽNOJ GODIŠNJICI U NJUJORKU
BOL ZA SINOM NE PROLAZI
• Već treći put dolazimo na nultu tačku, gde je tragično nastradao i naš Vladimir, očajni zbog svega što se desilo, sa divnom uspomenom na našeg dobrog sina, kaže za „Vesti“ otac Andrija Tomašević
Stigli su u NJujork 9. septembra, ponovo preletevši okean kako bi se poklonili senima svoga pokojnog sina, Vladimira Tomaševića, koji je, među hiljadama drugih, stradao na 106. spratu Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001. Nesrećni i beskrajno tužni, majka Radmila, sestra Jelena i otac Andrija i na ovaj bolni put krenuli su noseći tešku prazninu u grudima, nevericu i pitanje na koje niko nema odgovor – Zašto?
Položili su cveće, zapalili sveće, tražili utehu u očima drugih prisutnih na komemoraciji u NJujorku, gradu koji je njihov Vladimir prvi put službeno posetio tog kobnog dana.
– Mi smo bili na letovanju u Kumboru, u Crnoj Gori, i sa sinom smo se poslednji put čuli 9. septembra 2001. godine, kada je iz Toronta kretao za NJujork. Bio je potpredsednik ugledne kompanije, visoko cenjeni stručnjak, inženjer elektrotehnike. U Kanadi je bio od 1994. godine. Snaha nam je javila da je on tog jutra, kada su već svi objavili vesti o stravičnom događaju, krenuo na sastanak, koji se održavao na 106. spratu jedne od kula – priča ovu potresnu porodičnu dramu otac Andrija. – Bili smo sluđeni, ali nismo gubili nadu. Verovali smo da je možda zakasnio, uspeo da se izvuče, da izmakne smrti, koja ga je, nažalost baš tamo zatekla.
Spomen-bašta u Londonu
Posle terorističkog napada i u Americi i u drugim zemljama iz kojih su bile žrtve, osnivana su mnoga udruženja, organizacije i klubovi, a porodica Tomašević je najbliža sa udruženjem iz Londona, čiji je jedan od osnivača i Jelena.
– Engleska je imala 67 žrtava i u Londonu smo osnovali Udruženje porodica. Uspevamo da skrenemo pažnju na sebe, engleske vlasti su nas čule, napravili smo spomen baštu žrtvama u Londonu. Jedni smo drugima uteha – dodaje Jelena.
Nikakvih zvaničnih potvrda nije bilo. Odmah smo intervenisali u kanadskoj Ambasadi u Beogradu, gde su nam rekli da nemaju nikakve zvaničnije informacije od onih koje je štampa objavljivala. Kćerka, koja živi u Londonu, jurila je informacije preko Interneta i prijatelja, ali nikakvih vesti nije bilo. Strašni su nam bili ti dani. A prva zvanična potvrda o Vladimirovoj smrti, jedini zvanični dokument, stigao je prošle godine od Medicinskog centra u NJujorku, kada su posle DNK analize utvrdili da su pronađeni i neki delovi Vladimirovog tela. Ovih dana ovde je bilo još nekih skupova na kojima su nam davali još neke potvrde i dokaze. O smrti našeg sina – priča za „Vesti“ otac Andrija, neutešan, tri godine posle.
Bez saučešća iz Beograda
Tomaševići nisu ljuti zbog činjenice da im niko od zvaničnika u Beogradu nikada nije izjavio saučešće ili ih pozvao na razgovor, jer shvataju da je ovo samo njihova, lična, velika porodična tragedija. Ali, vide kako to rade druge zemlje i nije im svejedno zbog toga.
– čak nas ni kanadski konzulat u NJujorku, sve do ove godine, nije pozivao na prijeme, koje su za porodice stradalih priređivali povodom godišnjice 11. septembra, kada je poginulo 25 kanadskih državljana. Pisali smo njihovom ministru inostranih poslova, tražeći objašnjenja. Ove godine smo pozvani na prijem – priča otac Andrija, podsećajući se prvog odlaska u NJujork posle tragedije.
Inače, oboje mladih Tomaševića nesrećnih devedesetih godina napustilo je Jugoslaviju, Jelena, kao inženjer za telekomunikacije nastanila se u Londonu, a Vladimir, izuzetan elektroinženjer svoju budućnost i uspešnu karijeru započeo je u Torontu.
Jelena je tog kobnog septembra bila je u Torontu, u poseti kod brata, sa kojim se rastala na torontskom ćrodromu. Odatle se ona uputila na godišnji odmor, a Vladimir u NJujork, grad svoje smrti.
– Zato su za mene svi ovi dani dodatno teški, ja nemam jednu godišnjicu, za mene je i 9. septembar važan, i svaki dan posle toga, jer sam tragala za bratom, za trunčicom nade, za slamkom spasa, ali ih nije bilo. Stigla sam u NJujork, obilazila table sa imenima, pretraživala Internet, molila za pomoć svoje prijatelje. Bilo je nemoguće utešiti roditelje, i danas je to skoro nemoguće, ali život teče, mi moramo da sačuvamo uspomenu na našeg Vladimira.
Isto mi je kao pre tri godine
– Naravno da sam hiljadu puta poželela da nije otišao u Kanadu, ali tada ga nisam mogla sprečiti. Bio je veoma ambiciozan, nije imao mogućnosti da realizuje sav svoj potencijal, nesrećno je vreme bilo. Moj Vladimir je bio najbolji sin na svetu, svaki svoj dan započinjao je slanjem mejla nama, a svake subote nas je zvao u isto vreme, pa bismo dugo razgovarali o svemu. Ne mogu da govorim o tim srećnim danima, rane su bolne, praznina nenadomestiva, bol večan. Isto mi je danas kao i pre tri godine. A ja se, jadna, ponekad još nadam, da će mi on odnekud doći. Trebalo je da posle NJujorka doputuje na odmor u Beograd. Imao je samo 36 godina – reči su nesrećne majke Radmile.
Prošle godine, za godišnjicu su u NJujorku sam bila sa suprugom i devetomesečnom kćerkom. Ove godine sam sama sa roditeljima. U nedelju putujemo za London, a mama i tata će u petak za Beograd – kaže Jelena, sada jedini oslonac roditeljima.
A oni ne kriju osećanje da im je posebno teško, jer žive daleko od grada u kome je njihov sin tragično stradao, na mestu na kome će uskoro nići Center slobode, uz uspomenu na sve žrtve strašnog terorizma.
– Prvi susret sa ruševinama za nas je bio stravično iskustvo, članovi porodica imali su mesto na posebnoj platformi. Tada smo putovali u organizaciji američkog Crvenog krsta, koji je platio troškove, ali i tada smo bili upućeni sami na sebe. I ove godine smo došli u sopstvenom aranžmanu.
