Koliko god da se trudimo ne obazirati na komentare u medijima, oni su ipak povratna informacija konzumenata i svojevrsni glas naroda. Jasno je da komentari ne ispoljavaju stav autora članaka, ali mnogi ljudi radije čitaju komentare, nego sam tekst. Koliko su pojavom novih tehnologija komentari postali uticajni govore i podaci da su neki ljudi zakonski gonjeni zbog svojih komentara kao i objava na društvenim mrežama.
Zbog čitanosti, lajkova i broja klikova, kvalitet tekstova je opao. Zbog toga mediji sadržaj kreiraju prema ponašanju čitalaca. Često su teme u hrvatskim medijima vezane za Srbiju i Srbe. I uglavnom su komentari na takve objave sličnoga sadržaja, kao na primer „Da li vi živite u Srbiji ili u Hrvatskoj?“, „šta nas briga za Smrdiju?“, „zašto stalne pišete o Srbiji?“ i slično. Odgovor na pitanje zašto hrvatski mediji često pišu o Srbiji i Srbima je upravo na tragu činjenica da takve teme donose mnogo komentara, uglavnom negativnih, pa makar članak bio pozitivan ili neutralan.
Takvi degutantni komentari su se našli i na objavi o ubistvu srpske porodice Zec u Zagrebu u noći sa sedmog na osmi decembar 1991. godine. Neki su ubrzo uklonjeni, pretpostavljamo od administratora fejsbuk stranica, dok su drugi, oni nešto manje uvredljivi, ostali i danas.
Otac Mihajlo, cenjeni zagrebački mesar, ubijen je u dvorištu porodične kuće u Zagrebačkoj Trešnjevci nakon što su pripadnici rezervnog policijskog odreda čiji je komandir bio nedavno preminuli osuđeni ratni zločinac Tomislav Merčep neovlašteno ušli u kuću i uzeli sve vredne stvari. Mihajlo je ostao na mestu mrtav nakon što je upucan nekoliko puta jer je tražio da vrate ono što su uzeli.
Kada su čule pucnjavu, na ulicu su izašle majka Marija i starija ćerka Aleksandra (12) koje su Mihajlove ubice strpale u kombi i odvezle na Sljeme gde su ih likvidirali. Preostala deca iz porodice zec sin Dušan i ćerka Gordana, spavali su u svojim sobama i tako preživeli ovaj stravičan zločin.
U ubistvu porodice Zec učestvovali su Siniša Rimac, Munib Suljić, Igor Mikola, Nebojša Hodak i Suzana Živanović. Iako su priznali ovaj zločin, za isti nikada nisu odgovarali zbog proceduralne greške. Rimac, Suljić i Mikola osuđeni su 2005. godine, ali zbog ubistva nepoznatog muškarca. Munib Suljić dobio je najdužu kaznu od 10 godina jer je prvi zapucao, Rimac je osuđen na osam, a Mikola na pet godina.
Dušanu i Gordani Zec država je 2004. godine isplatila jednokratnu novčanu pomoć u iznosu od milion i po kuna.
Komentari na ovo ubistvo na društvenoj stranici Fejsbuk su uglavnom bili u stilu “Osuđujem zločin, ali zašto ne pišete o pobijenim Hrvatima“.
Po viđenom, neki komentari nisu čak ni osuđujući, već se odmah, bez žaljenja i osude ovog zločina, spominju srpska ubistva.
Isti komentator se ponovo na ovaj tekst nadovezuje sledećim komentarom.
Iako su neki komentatori pisali kako za ovaj zločin ne postoji opravdanje, u nastavku komentara su ipak našli nekakvu protivtežu.
Autoru ovog komentara na objavi jednog popularnog medija u Hrvatskoj ubrzo je stigao ovaj odgovor.
Nisu izostali niti pohvale Tomislavu Merčepu u objavama o zločinima za koje je osuđen. Ove objave mediji su preneli na dan njegove smrti 17. novembra ove godine.
Svi ovi komentari delo su pojedinaca koji su odmah u odgovorima na komentare osuđeni za ono što su napisali i manjak empatije prema ubijenoj porodici. Većina komentatora osudila je zločin i izrazila žaljenje za ovim događajem kao i nepravednim suđenjem počiniocima.
Dragana Jeckov podsetila na ovaj zločin pa je napali u Saboru
Na zasedanju hrvatskog sabora održanog 8.12.2020. godine na ovaj zločin u okviru slobodnog govora u ime zastupnika Samostalne demokratske srpske stranke govorila je saborska zastupnica Dragana Jeckov. Ona je pričala o inicijativi „Moje mesto pod suncem“. Ova inicijativa je kampanja entuzijasta i volontera koji pokušavaju živote dece koja su u riziku od siromaštva učiniti bogatijim za solidarnost odraslih, za sadržaje primerene odrastanju i za društvo kojem je stalo do njih.
– Mesto pod suncem nemaju svi u ovoj zemlji, utoliko je svakako naša zemlja na gubitku i važno je istaći da je neophodno pridružiti se borbi protiv dečjeg siromaštva i socijalne isključenosti. Mesto pod suncem nisu imala ni deca žrtve rata čiji su životi vredeli upravo onoliko koliko su krivih krvnih zrnaca imali. Tako je pre 29 godina zagrebačka porodica Zec ostala bez Aleksandre dvanaestogodišnje devojčice i njenih roditelja Mihajla i Marije. Juče je grupa ljudi obeležila njihovo ubistvo koje je trebalo biti poruka Srbima da napuštaju Zagreb, a Hrvatima da okrenu pogled na drugu stranu kad ostanu bez svojih sugrađana. Poruka je dakako uspela, inače bismo već odavno imali odgovor Grada Zagreba na inicijativu mladih za ljudska prava da jedna ulica u kvartu Trešnjevka upravo nosi Aleksandrino ime.
– Pouka je dakako uspela jer i danas neka deca trpe zlostavljanja, poneki jer su siromašni, poneki jer su Srbi, poneki jer su Romi i upravo zbog ovakvih stvari borimo se sećanjem na Aleksandru Zec na Danijelu Roknić, Slobodana i Gorana Čengića. Nama u SDSS-u nacionalnost dece ne predstavlja prepreku u sećanju na njihove izgubljene živote, nama ne predstavlja problem ni borba protiv svakog oblika mržnje i diskriminacije, nama ne predstavlja, a ostalima po savesti – rekla je Dragana Jeckov u svom obraćanju saborskim zastupnicima.
Na ovo obraćanje reagovali su zastupnici desne koalicije Stipo Mlinarić iz Domovinskog pokreta i Hrvoje Zekanović iz Hrvatskih suverenista. Prema Mlinarićevim rečima, Jeckov se prisetila samo Aleksandre Zec, a da „druga imena nije mogla ni da pročita“.
– U Domovinskom je ratu ubijeno 403 hrvatske dece, Martina Štefančić (4) je ubijena u Borovu, niko ne zna njeno ime, a Jeckov tamo blizu stanuje – rekao je Stipo Mlinarić, na šta se nadovezao i Zekanović.
– Svaka žrtva zaslužuje pijetet, pa i porodica Zec. Nisam Vas nikad čuo da ste rekli niti reč o porodici Čengić, o Slobodanu (5) i Goranu (11) koji su zaklani u Erveniku kod Knina – rekao je Zekanović koji je Dragani Jeckov zamerio i na korištenju srpskog jezika.
Prisetili se ove velike tragedije
U organizaciji Srpskog narodnog veća i Inicijative mladih za ljudska prava Republike Hrvatske održana je komemoracija porodici Zec. Pesnikinja Monika Herceg pročitala je svoju pesmu posvećenu Aleksandri Zec, a o nesrećnoj sudbini ove zagrebačke porodice govorila je Branka Vierda iz i Inicijative mladih za ljudska prava Republike Hrvatske.
Foto: SNV/ Nikola Šolić
– Počinioci iz Merčepovog eskadrona smrti nisu krivi, proceduralni razlozi onemogućili su utvrđivanje krivnje i kazne. A za šta je Aleksandra kriva? Zbog čega je kažnjena? Aleksandra je bila Srpkinja i zato je kažnjena smrću. Mladi danas moraju da znaju da je pre nego što su se oni rodili živela jedna Aleksandra koja se od svojih vršnjaka i vršnjakinja nije razlikovala po uspehu u školi ili jaknu koju nosi, nego po tome što je njeno poreklo bilo drugačije. Niko ko drži do mira i slobode ne može da dopusti da se iz istorije izbriše Aleksandra Zec i svako kome je stalo do pravde i jednakosti mora uporno da prokazuje zle namere političke vlasti koja dozvoljava da ovakav zločin prođe nekažnjeno. Spomenik Aleksandri Zec nije potreban isključivo zbog sećanja građana Zagreba i hrvatskih državljana. On je potreban čovečanstvu da ga smeta i uznemiruje kao opomena da se nikada ne smemo pomiriti sa životom u društvu u kojem su ubice slobodne, a nevini ljudi ubijeni – rekla je u svom govoru Branka Vierda.
Zbog epidemiološke situacije, komemoracija je prenošena putem interneta.
The post Porodica Zec – Zločin koji još uvek ima svoje „ali“ appeared first on srbi hr.
