Goran i Salifa su pre devet godina sa Kosova pobegli u Nemačku. Plaše se da kažu razloge da ih progonitelji ne bi otkrili. Posle sedam godina vraćeni su na Kosovo. Odmah sledećeg dana stiglo je pismo sa tri metka i tekstom „dobrodošao“. Ponovo su pobegli. Pošto nisu mogli u Nemačku, odakle su proterani, porodica se nadala zaštiti u Švedskoj.
„čuo sam da je Švedska dobra zemlja, ali ovde je mračno“, izjavio je Goran listu „Helsinborgs dagbladet“ objašnjavajući da je mračno zbog načina na koji su se odnosili prema njima. Više puta su dobijali negativnu odluku na njihov zahtev za azil, iako imaju hrpu papira koji potvrđuju da je njihova priča istinita. Nedavno su dobili odgovor na žalbu koja im je ulivala nadu i držala ih u životu. Nažalost ponovo su odbijeni i sada žive sakriveni u jednoj zgradi u južnoj Švedskoj
– Ja mogu ilegalno da živim na ulici. Nema problema. Ali šta ću sa decom – pita razočarano Goran.
NJegova supruga Salifa misli da ne zna dobro švedski da bi mogla da odgovara na pitanja ali sluša pažljivo dok rukama krije oči crvene od plača. Deca sede na krevetima i ćute.
– Ne postoji nikakva alternativa. Osim da ostanemo i čekamo – kaže Goran.
Roditelji i deca žive kao u vakuumu. Porodica bez imena na vratima. Kriju se zajedno sa mnogim ilegalnim izbeglicama u ovoj zemlji. Niko tačno ne zna koliko ih je. Neki smatraju da ih ima nekoliko hiljada dok drugi tvrde da ih je najmanje deset hiljada. Azilanti koji su odlučili da ostanu posle odluke o proterivanju sve su brojniji. Posle privremenog zakona o amnestiji mnogima je omogućeno da se uključe u društvo, ali zakon više ne važi i broj ilegalnih izbeglica ponovo je u porastu.
Među njima je i Goranova četvoročlana porodica sa Kosova. U Švedskoj su dve godine, a u istom stanu od avgusta. Da su stigli malo ranije verovatno bi ih zakačio zakon o privremenoj amnestiji.
Osmogodišnja Esra odlično govori švedski za razliku od njenog tri godine strijeg brata Aleksandra. Posle odluke o proterivanju Aleksandar se sve više povlači u sebe.
– Uplašen je i zatvoren. Misli da policija može da dođe svakog trenutka da nas izbaci. Nekada danima ne progovori ni reči – objašanjva zabrinuti otac.
Iako su roditelji pokušali da decu poštede briga i problema kroz koje prolaze, to im nije pošlo za rukom. Aleksandar je već veliki i sve razume.
– Ne mogu više da razmišljam. Ni pamćenje me više ne služi. Imam hiljadu problema. Šta da radim? Svi dani su isti, ali nemamo izbora, ne možemo da se vratimo nazad – zaključuje Goran.
Apatija
Kada je porodica sa Kosova dobila konačnu odluku o proterivanju počeli su da se kriju. Stupili su u kontakt, preko švedske crkve, sa jednom grupom koja pomaže azilantima u Malmeu. Posle toga ova grupa se brine o njihovom izdržavanju. Sandra Blomkvist pomaže im oko praktičnih stvari: stana, hrane i zdravstvene pomoći.
„Kada sam videla da se dečak oseća loše odvela sam ga na psihijatriju za maloletnike“, kaže Sandra za list „Helsinborg dagbladet“ i objašnjava da su je nazvali sa klinike i rekli joj da treba da nazove Migracioni zavod i kaže im da će uskoro dobiti još jedan slučaj sa apatičnom decom.
Velik broj mali azilanata koji su bili apatični je bio povod za izglasavanje prošlogodišnjeg zakona o privremenoj amnestiji koji je u međuvremnu prestao da važi.
