Tridesetak Srba živi u Algarveu, najjužnijoj pokrajini Portugala. Neki od njih su otvorili kafane, neki izdaju apartmane turistima, neki rade kao vozači, telohranitelji, ali od svih njih često možete čuti: Još ovu godinu i vraćam se – i tako svake godine, priča Beograđanin Ivan, koji me je dočekao u gradu Faro, najvećem u regionu.
– Došao sam posle NATO bombardovanja. Prvo sam otišao u Porto, selio se u Lisabon, i skrasio se ovde .Samo je u Portugalu more dovoljno toplo da možete da se kupate. U šali prijateljima u Srbiji pričam da živim u Crnoj Gori, što i nije daleko od istine jer stanujem u predgrađu Fara koje se zove Montenegro – priča Ivan, dok provlači kombi u kojem me vozi kroz uske ulice centra prestonice Algarvea.
Iako izmučen putem (pet sati leta od Beograda do Lisabona plus četiri sata vozom od Lisabona do Fara), prihvatam njegov predlog da posetimo restoran koji u tom gradu drži Stevan Milovac, bivši prvak Jugoslavije u fudbalu sa novosadskom Vojvodinom.– Za dedu kafa, bakuti ceđena pomorandža – čujemo dok prilazimo restoranu.
To Stevan Milovac naglas daje instrukcije na srpskom svojoj suprugi Anđi šta kome treba da se odnese u bašti okruženoj drvećem pomorandži, koje su u ovo doba godine zrele za branje. Dok Anđa iz restorana psuje na srpskom zbog problema koje ima sa aparatom za kafu, Stevan nas dočekuje s osmehom i počinje svoju priču.
– Pre dve nedelje smo se vratili sa odmora iz Novog Sada. Razmišljali smo da ostanemo, ali smo odložili povratak u Srbiju za sledeću godinu – priča dok nas upoznaje sa njegovo troje dece.
Anđa u baštu iznosi hladno pivo u čašama od dva deci, kako se to služi u Portugalu, a Stevan nam objašnjava da ako se ne vrate sledeće godine u Srbiju, najverovatnije nikad ni neće.
– Sin Stefan mi ima već 13 godina, on je rođeni Portugalac. Ako budemo odlagali povratak u Srbiju i on će naći devojku ovde, a onda od povratka nema ništa – muku muči Stevan Milovac, koji je, pre nego što je otvorio restoran, sedam godina svoje sportsko umeće pokazivao na lep fudbal naviknutoj portugalskoj publici.
Raspituju se Anđa, Stevan i Ivan o novostima iz Srbije, kažu da ni u Algarveu nije kao što je bilo otkako je nastupila svetska ekonomska kriza.
– Prošle godine je na aerodrom u Faru sletelo šest miliona turista, a od toga ih je 70 odsto iz Britanije. Engleze let od Londona do Fara košta najviše 50-60 evra. Postoji sezona za golfere, sezona za surfere i klasična letnja sezona, kada dolaze oni željni kupanja. Neki britanski penzioneri se za stalno presele. Sa njihovom penzijom ovde se lagodnije živi nego u Londonu, a klima je mnogo bolja. Pomoglo je Algarveu što su zvezde poput Madone ili Stivena Džerarda ovde kupile kuću za odmor – priča nam Ivan, kojem posao u firmi za prevoz donosi svakodnevni kontakt sa turistima.
Zbog lokalnih plaža Algarve je prošle godine posetilo šest miliona turista
Stevan Milovac se nadovezuje i kao veliku prednost Algarvea ističe to što kiša padne tek nekoliko puta godišnje, mahom zimi, retko vreme u godini kada jug Portugala ozeleni.
Dok Anđa iznosi na sto bakalar sa jajima, krompirom i lukom, jedno od dva jela dana u njenom restoranu koja se svakodnevno menjaju, Stevan i Ivan pričaju o Srbima koji su najbolje prošli u dalekom Algarveu.
– Posle 9. marta 1991, jedan bračni par prodao je stan u centru Beograda i došli su u Portugal. Doselili su se, po preporuci stručnjaka za ulaganje novca, u jedno ribarsko selo tu, blizu. Kad su došli, u selu nije bilo ni asfaltiranog puta, a oni tek stigli sa beogradske kaldrme. Žena je plakala mesec dana, muž je takođe bio očajan, ali su odlučili da poslušaju savet stručnjaka. Sada stanuju u jednoj kući, a drugu izdaju za 5.000 evra nedeljno i žive kao engleski lordovi – priča mi Ivan.
Pitam ih, na kraju, da li se nekada okupe svi Srbi iz Algarvea. Da, kažu, obično kad igraju naši klubovi ili reprezentacija važne utakmice, a obavezno na pravoslavni Božić, kada se često u srpsko društvo umeša i neki doseljenik Rus, koji taj praznik slavi istog dana.
