Sećajući se svega, sada na kraju svih puteva, svih lutanja, trebalo mi je mnogo truda i mnogo napora da bih došao do nekog cilja, i sigurno ne bih sve to izdržao da me nije poslužilo zdravlje, organizam koji je radio za mene kao kakva dobra mašina, ali ja sam njemu činio usluge nepreterujući u jelu i piću i hraneći se lakom hranom koja mi je davala vitalnost i istrajnost.
U životu sam upoznao mnogo divnih žena, sjajnih po izgledu i lepoti, a još sjajnijih po bogatstvu i poreklu i sve su želele da budu u mojoj blizini, ako već nisu mogle da me osvoje, ili privole na brak i ženidbu. Žene su za pesnike i umetnike večno nadahnuće, ali za pronalazače su pogubne, njegova narav je tako žestoka da bi svu stvaralačku energiju poklonio onoj koju voli, i pored onakve moje sudbine, neženje, u nekim trenucima bilo mi je teško, jer sam se osećao jako usamljen…
Sećanje me vraća u studentske dane i jedine što mi je ostalo od te prve i jedine ljubavi je idealni lik vitke, lepe i visoke devojke iz ličkih krajeva, sa divnim očima iz kojih je sijala neka božanska energija, koja me je na trenutak opila i očarala. Noćima nisam spavao, ništa nisam jeo ni pio i samo mi je njen lepi lik bio pred očima. Želeo sam da joj čujem glas, da je dodirnem i budem sa njom neprestano, a onda, kada bismo se negde sreli obarao sam pogled i stajao kao skamenjen pred tim lepim bićem koje me je očaralo. Nisam mogao ni reč da izgovorim, zastajao mi je dah a neka divna struja prolazila mi je telom, kada bi nam se zaljubljeni pogledi sreli i izgubili negde u dubini naših duša koje su patile od ljubavi. Za moju ljubav niko nije znao i nikome ni za šta na svetu ne bih poverio svoju tajnu, a to leto bilo mi je kao san koji sam sanjao u snu i na javi, osećao sam se kao nisam deo ovozemaljskog života, i nije mi trebala ni voda, ni hrana, ni spavanje, ništa osim čiste i iskrenije ljubavi.
To čudo desilo mi se i zapalio se vulkan u meni od koga bih sigurno izgoreo i možda bi sva stvaralačka energija otišla u nepovrat i bila poklonjena njoj. Sve je sada samo san i magla…
Na mnoga pitanja dao sam rešenja, uobličio ih u niz prirodnih zakona, ali na ovaj zanos, koji mi se desio tog leta dok sam bio kod roditelja na odmoru u Lici, odgovora nemam.
Tesla se seća poslednjih dana života ne samo svoje ljubavi iz Like nego i Katarine Džonson koja mu je poslala brojna ljubavna pisma koja su bila bez odgovora.
„Zima je predugo trajala, samo se pitam kada će početi da se otapa tvoje ledeno srce, kao daleki snežni bregovi sa planina, da li će tvoja osaćenja da se izliju kao prolećne reke, znam, to se kosi sa tvojim strogim pravilima rada i discipline, ali budi bar malo slab prema onima koji te vole, ako nećeš da pošalješ pismo, pošalji mi bar misao. Jedna mala tanana sprava će je osetiti i primiti. Nemoj se ljutiti na ženu koja je samo u nekim trenucima slaba prema tebi…
K.Dž.“
Gledam u požuteli list hartije koji i sada miriše divnim dahom žene koje odavno nema, Bože oprosti mi što sam bio tako surov prema ovom divnom biću, ta osećajna žena volela me je više nego što sam i mogao da zamislim, ova idealna ljubav bila je uzvišena do zanosa božanstva, i zato mi oprosti ako praštanje ima smisla, sad, u ovom trenutku kada sve nestaje i gubi se polako kao dim i samo zasja zlatasta izmaglica u kojoj svetlucanje lepi lik obasjan oreolom svetlosti, popucali su okovi pred činjenicom da sam jednom biću koje me je volelo i želelo, uskratio sreću, ali to je bio moj put sudbine … i nije mi žao što sam svesno žrtvovao sebe, nego zato što sam u ponor mraka i neizvesnosti povukao i druge, koji su me neizmerno voleli, deleći sa mnom moju sudbinu na beskrajnim putevima iskušenja koja je Bog pred mene postavio a koji su sbog mene bili određeni i za njih…
Nastaviće se…
Prethodni tekst o Tesli možete pogledati ovde
