TRAGOM PISANjA „POLITIKE”
Poseban prilog za Srbiju
Posle Pavlovića iz Londona i primer porodice Trifunović iz Toronta nagoveštava proces suprotan „odlivu mozgova”
Tog dana se „Politika” nije čestito ni ohladila od štampanja, a posredstvom elektronske pošte stigla je u redakciju zanimljiva poruka iz Toronta. Nikola Trifunović, inženjer geodezije, poreklom iz okoline Zaječara, reagovao je na naš tekst o povratku porodice Pavlović iz Londona u Beograd, zabeležen na nedavno završenoj „Mobi” 2005.
– Želimo da se naši sinovi đorđe (14) i Velimir (9) vrate u otadžbinu i svojim znanjem i iskustvom doprinesu razvoju i napretku Srbije – veli u pismu tata Nikola koji je sa suprugom Slađanom stigao u prestonicu kanadske države Ontario tragajući za boljim i dostojanstvenijim životom, ne shvatajući tada da tamo nikada neće zaraditi dovoljno da bi sebi i potomcima obezbedio duhovni kapital. Što je duže bio u rasejanju, to mu je postajalo sve jasnije.
– đorđe je završio osnovnu školu, prema našim merilima, upisao neku vrstu muzičke gimnazije. On je veliki muzički talenat. Zasluge za to pripadaju dvojici naših ljudi – magistru i džez pijanisti Draganu Petroviću i Goranu Gojeviću, virtuozu na duvačkim instrumentima, magistru klarineta i nekadašnjem članu Beogradske filharmonije, inače suvlasnicima privatne i vrlo ugledne muzičke škole u Torontu. Svakog leta na kraju školske godine organizuje se koncert učenika na kome se proglašava i đak godine. Ovog leta bio je to đorđe Trifunović – veli ponosno otac Nikola, podsećajući nas da je njegov stariji sin istovremeno i polaznik srpske škole čuvenog profesora Baturana, čiji su projekti očuvanja i širenja našeg jezika i kulture odavno postali poznati i van granica Kanade.
đorđe planira da nakon završene gimnazije dođe u Srbiju i upiše neki od fakulteta na Beogradskom univerzitetu. Zanima ga, veli nam u razgovoru, menadžment i ekonomija, ili Fakultet organizacionih nauka. Velimir će verovatno za bratom, a s njim i mama i tata, prognozira glava porodice.
– Da bi se uspešno uklopili u staru sredinu želimo da ih pošaljemo u kampove tipa „Moba”, gde bi se upoznali vršnjake iz drugih krajeva sveta, a poreklom iz Srbije, da bi iz prve ruke saznali o sličnim iskustvima života u tuđini i shvatili vrednosti koje su im zajedničke – veli.
Kad se sledeće godine ovaj momak bude našao u manastiru u otadžbini, posvećenom svecu i vladiki Nikolaju Velimiroviću, zatvoriće se jedan od onih čudnih životnih krugova: njegova baka Ela bila je đorđevih godina kada je tokom okupacije upoznala vladiku Nikolaja u manastiru Ljubostinja. Kao veliki prijatelj njenog pokojnog oca pomogao joj je da preživi mnoge strahote koje je rat doneo. Pred njegovom bistom u manastirskoj porti naći će se njen unuk.
đorđe se nedavno vratio iz Srbije, gde je u Beogradu i Zaječaru – uživao.
– Bilo mi je toliko lepo da sam pomalo zaboravio i engleski, a prilikom boravka u Zaječaru tokom tri nedelje sam dobio i zaječarski naglasak. Ovde, u Torontu, ne možeš tako lepo da se provedeš kao u Srbiji. Svi moji su bili tužni kad sam odlazio, ja sam isto bio veoma tužan, nisam hteo da idem – dečački iskreno odgovara đorđe, uz opasku da je prvi put ove godine, kad je pomenuo da mora kući, shvatio da mu je kuća i u Torontu i u Srbiji.
Pominje Adu i vašare u Boru i Negotinu, punjene pljeskavice, u poverenju priznaje da je probao „svetsko, a naše”.
– Ljubav prema otadžbini i svome narodu se gradi postepeno kroz kontakte, poznanstva, druženje, toplinu i ljubav svojih najbližih, kao i drugova i prijatelja. Moj zadatak, kao roditelja, jeste da dete usmerim i materijalno poduprem da oseti da je „svoj na svome”, da se u kontaktima sa sebi sličnim oseti delom jednog nacionalnog bića, jednog stila života, jedne tradicije i kulture – uporan je otac Nikola, napominjući da se u po svetu razvejanom srpskom biću dešava proces o kome niko ne govori, a to je povratak mozgova. I nastavlja više za sebe:
– Tužno je čitati sve priče o našoj deci „mozgovima”, rodile ih majke Srpkinje, školovala ih država Srbija, a njima se kao svojima diče strane naučne institucije. Zar nam primer obrnutog procesa, s nizom imena stručnjaka iz oblasti finansija, bankarstva, industrije i tako dalje, koji su bili vrhunski studenti na elitnim svetskim univerzitetima i sada mogu ravnopravno da komuniciraju s predstavnicima svetskih institucija koje su nam od životne važnosti, ne govori dovoljno. Dajte da preko mladog naraštaja, neopterećenog bremenom prošlosti, za 10-15 godina stanemo rame uz rame s bilo kim iz sveta. đole i Veki će biti moj skromni prilog razvoju Srbije u 21. veku – poručuje Nikola i poziva i druge svoje sunarodnike širom sveta da razmisle o ovome, dok još nije kasno.
