У једном од најтежих тренутака српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). Рођен је у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици,. После завршене Призренске богословије бива послат у Русију, где завршава Духовну академију, монаши се и бива рукоположен у чин јеромонаха. Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војсци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција. После смрти патријарха Димитрија 1930. године епископ Варнава изабран је за новог српског патријарха.
Патријарх Варнава
Посебну пажњу патријарх је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. и 1937, године много писао и говорио о опасностима комунизма и римокатоличког прозелитизма. Убрзо након ових иступа патријарх је мистериозно тешко оболео и умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Одмах се сумњало се на тровање, а то је и обдукцијом доказано. И поред саопштења ванредног Сабора СПЦ у којем се наводи да је патријарх отрован, и поред изјаве доктора који је вршио обдукцију. до данас се узрок његове смрти званично води као непознат.
Патријархова посланица о српској новој 1937. години
Патријарх Варнава
Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?
Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?
Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.
A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.
Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).
Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!
Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.
Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.
И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!
Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.
Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.
Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.
Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.
Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.
Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.
Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.
A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!
Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.
Нека би Бог дао да тако буде! Амин.
+Патријарх Варнава
Приредио: Расен
