Poznata je fraza da – pobednici pišu istoriju. Tu negde, pišući svoju priču o Drugom svetskom ratu, periodu komunizma, Miloševićeve vladavine i demokratske vlasti, danas se provlači grupa ratnih veterana, pripadnika nekadašnje Jugoslovenske vojske u otadžbini koji se još uvek, decenijama posle rata, bore za pravedan tretman i zasluženo mesta u istoriji svoje zemlje, za koju su mnogi njihovi saborci dali živote. Oni imaju svoju istoriju.
Godine 1941. potpisana je pristupnica Trojnom paktu, Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala a kralj i vlada su napustili zemlju.
U to vreme Ognjan Adum, učenik 7. razreda Realne gimnazije u Beogradu, sa velikim brojem svojih drugova, članova Srpskog kulturnog kluba, odlučuje da se bori za svoju zemlju i pridružuje se pokretu otpora Draže Mihailovića, odnosno Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Uskoro se organizuju posebne omladinske jedinice, među njima i JURAO 501 (Jugoslovenska ravnogorska omladina) u kojima su mahom bili studenti i gimnazijalci.
– Nisam bio ni za fašiste ni za komuniste, pa je jedina prihvatljiva opcija bila naša, kraljevska vojska. Sve smo radili pod sloganom „Za slobodu i demokratiju protiv svih diktatura!“ – seća se danas Ognjan Adum, predsednik Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941- 1945, danas profesor Medicinskog fakulteta u penziji.
– Nemci su činili sve da unište Pokret, ali bez uspeha. Ipak i pored svih predostrožnosti, bili smo hapšeni, prebijani, zatvarani, terani u logore, streljani… – kaže Adum.
Šok posle kraljevog poziva
Završio je kurs za šifranta i postao član obaveštajno-kontrolne službe, koja na leto 1943. iz Beograda, gde je delovala ilegalno, prelazi u Gledičke planine, iznad manastira Kalinić. Ognjan je tamo stigao u septembru iste godine.
Ostao je u planinama do jula 1944. godine kada su prešli u selo Konatice, gde se u to vreme nalazila komanda Beograda.
– Tu smo dočekali savezničko bombardovanje i odslušali kraljev govor 12. septembra u kom je pozvao sve nas da se priključimo Titovim jedinicama, što je izazvalo šok i nevericu. Odlučeno je da jedan deo nas krene za Beograd i nastavi sa ilegalnim aktivnostima, a drugi da se priključi jedinicama koje su krenule iz Srbije ka Jadranskoj obali, gde se očekivalo iskrcavanje saveznika sa kojima bi organizovali zajedničke akcije za oslobođenje zemlje – priča Adum.
Sticajem međunarodnih vojnih i političkih okolnosti saveznici se nisu iskrcali na jadransku obalu, te su se jedinice JVUO sa više desetina hiljada vojnika neplanirano našle u Bosni.
– Ne možete zamisliti sve strahote tog bosanskog puta bez povratka, posejanog grobovima naših ratnika, izginulih, nastradalih od pegavca, iznemoglosti, gladi, žeđi, zime… Bosi smo gazili po snegu u zaleđenoj odeći, lagano žvakali jedno zrno kukuruza koje nam je bilo jedini obrok u vremenu koje se nije moglo meriti satima. – seća se Slavoljub Pavlović, pripadnik JURAO – brigade Timočkog korpusa, jedan od malog broja preživelih sa bosanske golgote.
Golgota u bosanskim vrletima
Imao je svega 16 godina kad je zarobljen kod Vareša 1945. godine. U bosanskim vrletima, kaže, oko 20.000 njegovih drugova je ostavilo kosti. Posle hapšenja je prošao više zatvora i logor u Sarajevu da bi jula iste godine bio pušten iz šabačkog zarobljeničkog logora. Danas je faramceut u penziji i aktivan član Udruženja.
Komunisti su stvarali novu državu, za Aduma i njemu slične, državu crvenog terora, u kojoj je morao da hoda pognute glave strepeći od svakog poziva telefonom ili kucanja na vrata. Deo preživelih drugara prebegao je u inostranstvo, gde se nalaze i dan danas.
Akt o pomilovanju
Krajem 1944. godine Ognjana Aduma su mobilisali partizani, da bi bio pušten 1945, a uskoro posle upisa Medicinskog fakulteta završio je u Zabeli sa još 18 drugara.
– Bilo nas je deset u ćeliji za jednog. Bio sam osuđen na četiri godine robije i kaznu sam izdržavao u Zabeli i Sremskoj Mitrovici do kraja maja 1947. godine kada je donesen akt o pomilovanju te sam pušten nakon 16 meseci – priseća se Adum.
– Do 1953. godine druženja su bila konstantna. Sastajali smo se tajno, postojala je neka vrsta organizacije, ali bez konkretnih aktivnosti i javnih istupa. Počeli smo da se prilagođavamo novom načinu života – kaže Adum.
Sa pojavom opozicije u Srbiji stigla je i nada da će se konačno neke stvari promeniti. U novembru 1992. godine Radoljub Jevtić Cike sa 12 saboraca održao je osnivačku skupštinu Udruženja, koje je tad registrovano kao Udruženje pripadnika jugoslovenske vojske u Drugom svetskom ratu.
Posle petooktobarskih promena dobili su priliku da se registruju pod pravim imenom – Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941. do 1945.
Danas se ova grupica ratnih veterana bori svim mogućim sredstvima za svoje mesto u istoriji, kako bi ispravila nepravdu koja im je, kako kažu, naneta posle Drugog svetskog rata. Nisu pripadali nikome, sem vojsci kralja i otadžbine, a kao takvi borci za ovu zemlju ni danas praktično ne postoje.
